Albanija, leto 2008.
Na pitanje „da li biste išli u Albaniju?“, odgovor prosečnog Srbina, koji uglavnom o Albaniji ne zna ništa, je „nema šanse“. Retko ko bi poverovao da Albanija, prašnjavi dragulj Mediterana, zemlja „mercedesa“ i orlova, dočekuje svoje retke goste s poštovanjem i radoznalošću. Čak i ako su iz Srbije.
U Albaniju sam se sa tadašnjim dečkom, sada mužem, uputila iz Grčke, iznajmljenom “BG” Fiat – Zastavom koja je najbolje dane svog života verovatno proživela upravo na serpentima severozapadne Grčke. Izbezumljeno kočenje ispred čopora divljih konja u sred mraka pred granicom bilo je samo uvod u bezbroj nesvakidašnjih situacija u kojima smo se našli.
Sanjivu i smrznutu usred avgustovske noći, na granici me je probudio urlik grčkog policajca: “No rent a car to Albania! No!”. Onda je počela rasprava, upoređivanje nekih brojeva, provera papira, dolazak mladog policajca koji zna engleski, pa je to sve preraslo u svojevrsno saslušanje mene i Andrea – da li smo zaista momak i devojka ili balkanski Boni i Klajd u pokušaju da švercuju jadnu Zastavu. Mercedesi sa nalepnicom sa orlom su samo prolazili pored nas, a policija je posle dva sata promenila temu. Odjednom su počeli da se raspituju o našoj ljubavnoj priči. “Portugal! Srbija! Tugeeedr???”, ponavljao je policajac, pitajući nas, ovaj put sa osmehom, otkud to da su Portugalac i Srpkinja par i gde smo se, do vraga, upoznali. Još sat vremena je prošlo kao od šale u analizi Euzebijevih majstorija, ali i u Andreovom nabrajanju grčkih fudbalera svih vremena koji su igrali u Portugalu...
Oko tri ujutru stižemo na granicu Albanije. Moj prvi dolazak kod južnih komšija, Andreov takođe. Niko ne izlazi iz kućica da nas kontroliše, već putnici sami nose pasoš policiji. Sa nestrpljenjem i 10€ za vizu čekam red. Portugalski pasoš je prihvaćen sa neočekivanim oduševljenjem! “Portugalija! Welcome, welcome”. Ispod njega, plavi, još uvek “jugoslovenski”. Taj policajac, tog dana, na graničnom prelazu Kakavia, pogledao je moj pasoš pogledom “šta je bre ovo”, pa me onda pitao: “Montenegro?”. Ne, rekoh, Srbija. “Oh, da, naravno”, reče on mimikom i počne da kucka po tastaturi. Naravno, sada već sasvim budnim očima, posmatram jednostavnu aplikaciju za unos podataka o putnicima. U polju “visa required” neodlučno obeležava “po”, da bi sekundu kasnije prebacio na “jo”. To su ujedno i dve jedine albanske reči koje, pretpostavljam 90% punoletne srpske populacije zna. Jo, ne treba nam viza. Kasnije čujem da se ovo menja od slučaja do slučaja, a da pravila, kao i za mnoge stvari u Albaniji – nema.
Taman kad smo rešili da damo gas i vidimo svitanje na Jonskom moru, kad ono, “samo preko mene mrtvog”. Ispred nas, a bogami i iza dugačka kolona uglavnom “mercedesa”, uglavnom crnih, a u sred kolone – nesretna “zastava” i ni manje ni više nego albanski pokojnik u pogrebnim kolima. Gotovo do Vlore smo strpljivo odavali poštu nesretnom čoveku, jer, ono što je u Albaniji često neizvodljivo je – preticanje.
U Albaniju ne idite ako ne želite da isprobate najlošije puteve u Evropi, često bez asfalta, ako će vas iznenaditi odron planine ili magarac koji se s planine uključio u saobraćaj ne dajući prvenstvo prolaza.
Tog jutra svi ovi činioci albanskog saobraćaja poželeli su nam dobrodošlicu. Ipak, sve se to zaboravi kada vam se, iza krivine, ukaže pogled na more.
Pa još kad, kao mi, u nasumično izabranom hotelu u ranu zoru, naiđete na raspoloženog čuvara koji vam po ceni sobe da ključ apartmana sa pogledom na more, zažalite zbog svakog leta provedenog u Crnoj Gori.
Čuvar (60plus godina) nije, naravno, znao engleski, ali, društvo mu je te noći pravio plavooki muškarac koji nas je na engleskom pitao odakle smo. Kad rekoh “Srbija”, raspričao se na srpskom – “Iz Srbije! Pa baš lepo! Eto ja vozim kamione, idem često kroz Srbiju pa znam malo i srpski. A i prijatelje imam tamo. Srbe! Nemoj da misliš Albance! Ovi Albanci sa Kosova, ma to je... to je drugi narod od nas. Ajde laku noć deco, i dobro nam došli. Odmorite, pa sutra na plažu.”
I tako smo prvi put sunce u Albaniji videli u Sarandi, mirnom turističkom mestu sa svim potencijalima da za 10 godina postane nova Budva. Zida se na sve strane, restorani i kafići na svakom koraku, ali, turista, još uvek nema u velikom broju. Zato su Albanske plaže čiste, voda prozirna, a cene niske.
U Albaniji nema mnogo turista iz više razloga. Zato, kad čuju da ste došli da vidite baš njihovu državu, oni će sve uraditi da ostave dobar utisak.
- Srbija! Ortodoks! - euforično su se krstili Albanci pravoslavne vere (30 odsto) prilikom upoznavanja. Međutim, ni muslimani (50 odsto) nisu manje srdačni. Gost iz Portugala takođe je dočekan sa velikim oduševljenjem. Na ovom mini safariju, pet dana obilazeći Albaniju, pričali smo sa mnogo ljudi, i niko prema nama nije bio neljubazan niti neprijatan. Došli smo do zaključka da u zemlji sa gostoljubivijim ljudima nismo bili. Godine izolacije i homofobični režim Enver Hodže očito je učinio svoje. Pored albanskih puteva i dalje stoji pola miliona bunkera pečurkastog oblika od armiranog betona, ali Albanci su izgleda željni da izađu iz onih drugih, mentalnih bunkera u kojima su bili zarobljeni. Što se bunkera tiče, saznali smo, oni sada imaju drugu namenu. Gotovo neuništivi, skupi za skloniti, poneki su obojeni veselim bojama, a prema nekim anketama svaki četvrti mlađi Albanac priznaje da je baš u bunkeru izgubio nevinost.
Osim prelepog mora, Albanija, međutim, ima i ogromne deponije pored puteva i cela je pretvorena u gradilište, a na kućama se, pored domaće, vijore zastave Amerike i Nemačke - gde je vlasnik zaradio pare. Devet od deset automobila su „mercedes“, autobusi, pogrebna vozila, kombiji... Kažu, „mercedes“ je „mercedes“, pa makar star 30 godina. Neki su čak i na kineske skutere natakli znak „mercedes“.
Albanija je i albanski „safari“. Orlovi, kao onaj sa zastave, vam neprestano kruže nad glavom. Krave lenjo odmaraju na putu. Koze i ovce ne haju za saobraćaj. Magarci imaju prvenstvo prolaza. Ovo i ne čudi, jer (glavni) putevi ka jugu Albanije liče na staze za divokoze. 
Bilo da se radi o primorskom gradiću Sarandi, gde je Jonsko more prozirno i tirkizno, a cene niske, ili o Beratiju u unutrašnjosti, gradu „sa hiljadu prozora“, Albanija ostavlja bez daha i po dobrom i po lošem. Ulice su ponekad prljave toliko da imate osećaj da ste u Africi, ali ljudi su nasmejani.
Deca u apokaliptičnim selima na jugu države mašu kad prolazite automobilom i rado se nasmejana fotografišu.
Albanci, naročito stariji, ne znaju engleski, ali zbog želje da komuniciraju, nađu način da vam kažu šta imaju. Tako je Vasil (60), samoproklamovani turistički vodič kroz vizantijske iskopine u gradu Beratiju, uspeo da nam objasni kako se živelo pre više hiljada godina, ali i da nas povede na jednočasovnu turu, i to bez znanja ijednog svetskog jezika: - Tunelo sekreto, for akva for civili – pričao je „jezikom“ koji nekako svako može da razume, penjao se na dalekovod, kako bi nas fotografisao tako da se vidi „panorama tipiko“, a na kraju, tražio da vidi fotografiju, kako bi odlučio da li treba da se ponovi. Ako ne treba, sledio bi komentar: „Foto fantastiko!“, a ako treba - ponovo na dalekovod! Kada je zamislio da na slici treba da budemo zajedno, saopštio bi nam da je na redu “foto duo”. Vasil za svoje usluge nije tražio naknadu, ali se obradovao kada smo mu dali 1000 leka (oko 10 evra) i iskreno poručio: „Respekt for Srbija“.
