| Maroko, novembar 2008.
Svako ko se ikad uputio u Maroko, čuo je, a zatim i poželeo je da bar na jedan dan ode u to maleno seoce, skriveno od pogleda ljudi, ušuškano negde u Rif planinama i okruženo plantažama marihuane. I te plantaže su skrivene, tobože ilegalno je, ali svi znaju gde su. Bilo koja stazica iz sela vodi do plantaža.
 „Kuda sad?“, „Ćuti, razmišljam!“ , „Mnogo ti to vredi :D “ 
Levo desno pravo pa opet levo pa desno pa… Ne znam kako ali eto nas u Mauritaniji. Cenkanje je nauka vredna zlata a primenjuje se svugde u arapskom svetu. Od sitnih prodavnica do restorana pa čak i hostela i hotela. Iako postoji cenovnik, on lako upada u vodu, samo je potrebno reći: „Pa ne znam, razmisliću“. I tako smo posle kratkog cenkanja dobili lepu veliku plavu sobu u preslatkom plavom hostelu u plavom seocetu koje se od ranog jutra osetilo na hašiš. Lagano su počeli da se mrdaju ostali stanari hostela posle neprospavane noći. Tada sam prvi put videla grudvu hašiša. Izgledala je kao grudva zemlje, tako je i mirisala. Posle kratkog ćaskanja jedna Italijanka reče da nas poznaje, iz aviona. Seća nas se sa aerodroma, slušala je ceo naš razgovor sa Marijetom, Italijano-Slovenkom koju smo upoznali na aerodromu. Tu je bila i neka ekipa Kanađana koji su tu zaglavili već drugu nedelju, iako u seocetu nema šta da se radi. Ta grudva koja liči na zemlju ih drži tu. Tu je i jedan Britanac, stariji lik, sa teško razumljivim akcentom i fenomenalnim pričama o mestima gde je bio i ljudima koje je upoznao… Istraživanje spleta uličica pokazalo se kao naporan posao. Sve je to išlo uzbrdo i nizbrdo po klizavim kamenim pločama. Tu i tamo se pojavljivao još poneki dosadni Arapin koji bi nas uvlačio u svoju radnjicu i pokušavao da objasni Slobi da mu baš taj džemper od čiste vune odlično stoji i da bi trebalo da ga kupi.
Dečaci koji trče okolo i vežbaju svoje haslerske sposobnosti i devojčice koje beže od fotoaparata. I onda na kraju vodopad. Izlazak iz plavetnila. I tu su ta dva roga koja se nadvijaju nad selom, dva vrha planine Rif koja izgledaju kao rogovi po kojima je i selo dobilo ime.
I onda povratak u plavetnilo, nekim drugim putem, nekom drugom ulicom, i opet se gubimo u beskrajnom lavirintu i smejemo se dok se lagano spušta noć i onaj povetarac prelazi u oštar planinski vetar. Od negde se širi miris tanžina i budi glad. Sve ostalo nestalo je u oblaku tog plavičastog dima dok smo ujtru izlazili iz pospanog hostela i strmim ulicama tražili autobusku stanicu… Još jednom smo se osmehnuli Šefšauenu. |
To maleno plavo seoce sa beskrajnim lavirintom strmih ulica puno je, kao i svako drugo mesto, navalentnih Arapa koji odmah, po samom izlasku iz autobusa, nude smeštaj, hranu, da budu vodiči, i bez ikakvog srama i bojazni nude pravi marokanski hašiš. Ugao od 45 stepeni između autobuske stanice i ulaza u selo bio je sasvim dovoljan da zaustavimo prvog taksistu iako je razdaljina bila jedva kilometar uzbrdo. Sa rančevima na leđima, suncem koje je baš u tom trenu počelo nemilosrdno da peče u novembru, i lakim povetarcem, ta uzbrdica je izgledala nepremostiva. 
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.