Postoji više od stotine hiljada berberskih motiva. Koriste se već milenijumima u severnoj Africi, i prisutni su svuda: na muralima, slikama, tepisima, grnčariji, tetovažama, rezbarenom nameštaju, bakarnom posuđu, proizvodima od kože, nakitu, odeći, arhitekturi, kovanom gvožđu...
Celo naše okruženje obeleženo je njihovim prisustvom.
Svi berberski motivi, očigledno, ne mogu stati u jednu ovako malu knjigu.
U ovom trenutku, ne bavimo se značenjem simbola. Zapazili smo tesnu povezanost osnovnih elemenata od kojih se sastoje berberski motivi sa motivima u sastavu libijsko-tifanaškog alfabeta. Što su šare starije, to je ova sličnost upadljivija.
Kada crteži evoluiraju, oni postaju simboli; na vrhuncu svoje evolucije, pretvaraju se u pismo.
Izvesna nepotpuna istraživanja obavljena su u berberskim zemljama. Smatramo da bi narodi Mediteranskog basena, kao i narodi iz unutrašnjosti afričkog kontinenta (pismo Nsibidi iz Nigerije, pa čak i Anaforuana sa svojim afro-kubanskim nasleđem) mogli biti, većim delom, korisnici značenja berberskih simbola, koje velike religije pokušavaju da izbrišu iz kulture severne Afrike.
Simboli, kao i njihova značenja, evoluirali su šireći se kroz vreme i prostor. Lišeni stilskih prefinjenosti i ulepšavanja, njihovi osnovni oblici zaslužuju pažnju kao predmet izučavanja. Nadajmo se da će ova kolekcija predstavljati skroman doprinos tom izučavanju.
Odsustvo brzih memorijskih medija, kao što je papir, objašnjava zašto libijsko-tifinaško pismo nije evoluiralo. Raznovrsnost sporih memorijskih medija, kao što je grnčarija ili tapiserije, objašnjava zašto su Berberi u svom pismu zadržali simetriju, koja omogućava lakšu uputrebu u dekorativne svrhe. Ova bilateralna ili zrakasta simetrija inspirisana je prirodom.
Ako se tifinaško pismo i dan-danas koristi među Tuarezima, to je zbog toga što poseduju jedan brzi medijum bez memorije: to je pesak u kome uče svoju decu da pišu.
Pećinski crteži predstavljaju primer sporog memorijskog medijuma.
Iako su Berberi možda među prvima koji su izmislili pismo, oni nisu razvili svoju književnost, zato što nisu posedovali najbolji brzi memorijski medij: papir. Ali to je druga priča, jer naša Atlantida tek treba da se izgradi.
Kada crteži evoluiraju, oni postaju simboli; na vrhuncu svoje evolucije, pretvaraju se u pismo. Kada je simbol vezan za spore, kućne memorijske medije kao što je grnčarija ili tapiserija, ograničen na jedan svet kojim vladaju žene, on se ne pretvara u pismo, nego u motiv. Lepota ovih znakova, njihove simetrije, ponavljanja i detalja, potiskuje značenje u drugi plan. Značenje je i dalje prisutno, ali samo kao šifra koju razumeju samo žene, uklanjajući granicu između stvarnog i imaginarnog. Magija i sujeverje ovde pronalaze svoj kanal za ispoljavanje.
Najbolje bi bilo da se istraživanjem značenja ovih suštinski ženskih simbola pozabave žene, kako bismo dobili najobjektivnije moguće informacije.
Iz razloga ekonomičnosti, kako bi svako, a posebno zanatlije, mogli doći u posed ovog dela, ograničili smo se na crno-belu štampu. Konvencionalne boje, ograničene paletom koju nudi priroda, navodimo poređane od najvažnijih ka manje važnima: oker-crvena, crna, bela i oker-žuta. Ove boje i danas se koriste.
Ako se tifinaško pismo i dan-danas koristi među Tuarezima, to je zbog toga što poseduju jedan brzi medijum bez memorije: to je pesak u kome uče svoju decu da pišu.
—
Priređeno iz publikacije Motifs berbers, autor Rachid Sadeg, izdavač Alžirska nacionalna biblioteka, 1991.
Prevod sa francuskog: Klub putnika.
