U carstvu Inka

Kupio sam autobusku kartu u Gvajakilu, i negde oko podneva, tok sparnog dana sredine januara 2005, krenuo ka Tumbesu, pograničnom peruanskom gradu, odakle sam nameravao da nastavim put ka unutrašnjosti zemlje. Prelazak lokalne granice između Ekvadora i Perua je bio jako zanimljiv. Granicu je predstavljao jedan mostić, preko potoka, koji je spajao 2 grada Uakiljas sa ekvadorske, i Tumbes sa peruanske strane. Sa obe strane te glavne ulice koja se protezala kroz oba grada, u 2 države, vrvelo je od ljudi. Načičkane tezge, krave na putu, i vriska prodavaca svega i svačega bili su upečatljivi. Nevidljiva granica koja spaja i razdvaja dva naroda, doskora u stalnom konfliktu, konačno je otvorena. Zadnji sukob se desio pre samo desetak godina, oko neke parcele u džungli, i rešen je mirovnim sporazumom 1998. god, od kada su se 2 države i zvanično pomirile. To je potvrđivao i sprejom isprskan zid, prve zgrade sa peruanske strane na kome je pisalo: Peruanci i Ekvadorci – braća. To me je podsetilo na neka dešavanja iz naše bliže istorije.

Nastavili smo put dalje. Nije mi se silazilo u tom gradu, na oko jako prljavom, ali srećnom, iz prostog razloga jer sam saznao da aerodrom koji tu postoji prima avione samo jednom nedeljno, a i visoki zid koji je opasavao autoput celom dužinom, nije mi se činio preterano prijateljskim. Zadnja stanica puta je trebalo da bude Piura, poveći grad nekoliko stotina kilometara dalje. Bilo je već kasno popodne i krajolik se promenio. Od nepreglednih tropskih plantaža banana iz Ekvadora, stigli smo u polu pustinjsku oblast priobalnog područja Perua. Svuda jednolični kamenjar, pesak, negostoljubiva priroda. Probudila me je škripa velike gvozdene kapije. Bila je već noć, u autobusu 2-3 putnika, ja onako bunovan čuh nekog kako viče: ,,Piura!“ Potrčah na prednja vrata, šofer mi potvrdi da se radi o Piuri, i ja izađoh iz autobusa na peron autobuske stanice. Stanica je bila mala kućica sa velikim prašnjavim dvorištem, i ogromnom kapijom kroz koju je ubrzo izašao moj autobus. Izađoh i ja za njim i tužno pogledah kako je autobus odjezdio niz drum. Shavatio sam da nešto nije u redu. Našao sam se na seoskoj ulici, udžerica načičkanih jedna pored druge, sa vratima toliko niskim da bih morao dobrano da se savijem da bih ušao. I tako stojim po mraku, u pustoj ulici, sa ruksakom na leđima, kotrljajuća trava prolazi pored mene, a ja onako beo i stranac samo sam mislio kako da nađem neki grm u koji ću da se zavučem i provedem noć. Pitao sam čuvara stanice, naivno, gde mogu da nađem hotel, na toj i toj adresi, a on se slatko nasmeja, i odgovori mi ono što sam i sam već bio pretpostavio, da to nije Piura, već neko selo pedesetak kilometara uz drum, i da tu nema nikakvih hotela.

Ali, uvek ima i sreće u nesreći. Pritrča mi jedan dečkić i upita da li može da mi pomogne, pa mi reče da ima neki lokalni kombi koji prevozi do grada, poslednji samo što nije krenuo. Odvede me do stanice, a ja sam bio neizmerno srećan kad sam ugledao šofera koji samo što je upalio motor za pokret. Naravno, dao sam klincu par dolara, i seo, uzbuđen, trudeći se da ne ostavljam utisak stranca, što mi je naravno sa mojim izgledom i španskim akcentom i pošlo za rukom! Po dolasku u Piuru, shvatio sam da ću morati da promenim prevozno sredstvo, i umesto autobusa, da pređem na avion, jer ovako nigde neću stići. Opekao sam se za taksi, kao što se to verovatno dešava i svim turistima na svetu, tako što sam za vožnju, nekih tridesetak kuća niz ulicu, platio 10 Sola (negde oko 3 dolara), što je bilo daleko skuplje od normalne cene. Kasnije sam za tu cenu plaćao u Limi vožnju kroz pola grada.

Cene su u Peruu, za razliku od Ekvadora gde su u cent iste kao i naše u Srbiji, daleko niže, čak i do 60%. Može se pristojno ručati za 7-8 dolara, i prevoz nije mnogo skup. Izuzev jedne stvari! Sutra oko podne, po obilasku ovog simpatičnog grada, uputio sam se na aerodrom na mom putu za glavni grad – Limu, i saznao neprijatne vesti. Toga januara, 2 avionske kompanije su propale. Jedna je bankrotirala, a drugoj je Amerika zabranila da leti jer su otkrili da se u njihovim avionima švercovala koka do Floride. Jedina preostala, nacionalna kompanija LAN PERU, ekpresno je povećala cene, tako da sam verovatno bio turista koji je u zadnjih 20 godina najviše potrošio na avionske karte na svom proputovanju kroz Peru. Devojka u agenciji je pokušavala da me uteši govoreći mi da će se u narednih mesec dana otvoriti 2 nove kompanije, ali to meni, naravno i nije bila neka uteha, budući da ću tada već biti daleko odatle.
Stigao sam u Limu istog popodneva, taj ogromni grad smešten između planina i okeana, učmao u nekoj čudnoj dokolici, a u isto vreme aktivan i bučan kao Menheten. Klima je jako teška. Ja sam stigao tokom letnje sezone, koja traje negde od kraja decembra do marta, međutim dnevne temperature ne prelaze 26 stepeni. Vazduh je težak i vlažan, i non-stop sipi neka sitna kiša, koja podseća na izmaglicu, kroz koju se povremeno presijavaju zraci sunca, ali retki i bledunjavi. Pravo je pitanje zašto su španski osvajači i kolonizatori rešili da baš na takvom mestu naprave jednu od svojih prvih luka, odakle je krenulo osvajanje carstva Inka. Imao sam poprilično problema sa nalaženjem smeštaja, i nakon 3 promenjena hostela u 3 dana, konačno sam se smestio u domu Fransisa Ćuvela, divnog čoveka i domaćina, koji mi je pokazao i lepše strane Lime.

Lima je veliki i užurban grad. U sebi ima svega po malo. I stare kolonijalne arhitekture, i novih luksuznih zdanja, i Španije, i Amerike, i sirotinje i bogatstva. Jedino sam tu video ulice na čijem se početku nalazi rampa i gde mogu proći samo kola vlasnika vila u njoj. Ulice u sred centra grada. A samo nekoliko korako dalje, udžerice nalik na naše obore za svinje ispred kojih se igraju bosonoga deca. Ali pitanje je ko je srećniji. U onim prvim ulicama nisam video ni dece a ni ljudi.

Miraflores - turistički deo, San Isidro, La Molina, Centar, San Borha, Baranko i Kaljao poznati su kvartovi Lime. Lima se proteže na ogromnom prostranstvu sa svojih 7 miliona stanovnika, oivičena sa morem sa jedne, a planinama sa druge strane. To je opasan grad za život, a i za jednog turistu. Napadi i pljačke na ulici su česti. Sve vreme sam se sećao preporuke koju mi je dao gospodin Fransisko Ron, otac mog prijatelja iz Ekvadora, u svetu priznati antropolog, da nikog na ulici ništa ne pitam i da uvek delujem kao da tačno znam gde idem. On je nekoliko godina predavao na univerzitetu u Limi, i imao neprijatnih iskustava kada su mangupi sa ulice primetili da nije ovdašnji. Samo jednom sam se odao slučajno otvorivši mapu na sred ulice, i tada sam morao da dam 5 dolara čoveku koji je uporno pokušavao da mi pokaže nešto, da bi me ostavio na miru. Takođe, turistima se po zalasku sunca preporučuje da napuste centar grada, i odu u kvart Miraflores, kroz koji stalno patroliraju jake snage policije. Organizacija u samom gradu nije na zavidnom nivou. Na primer, imao sam velikih problema oko autobuskog saobraćaja do okolnih mesta, jer ne postoji jedna centralna autobuska stanica, već svaka prevozna firma ima svoju stanicu.

Pored velikih klasnih razlika, jedna stvar je jako privlačila pažnju. Kao neka vrsta rascepljenosti duše na 2 dela. Uočljiva je velika naklonost prema katoličkoj crkvi sa jedne strane, i velika mržnja, sa druge, u glavama tih istih ljudi. Mržnja zbog svega što su španski osvajači učinili domicilnom stanovništvu, a što je sve aminovala crkva. A sa druge strane, ljudi su veliki vernici. Slična su i osećanja prema Špancima. Spomenik Fransisku Pisaru je za vreme poslednjeg gradonačelnika izmešten sa glavanog gradskog trga u neki šumski zabran. Sada se vodi velika polemika da se taj spomenik vrati, jer i to je deo njihove istorije i tradicije. Kao što mi kaže moja drugarica iz Lime: ,,Mi smo podvojene ličnosti, jer kroz naše vene protiče i španska i indijanska krv, i krv osvajača i krv pokorenih, i sa tim se jednostavno mora živeti.“

Pre odlaska iz Lime posetio sam moju drugaricu koja živi u blizini glavnog trga Plasa Major. Ulazeći u taksi koji je trebao da me poveze na aerodrom rekla mi je da zatvorim prozor na kolima, iako je bila prilična vrućina, jer lopovi imaju običaj da na semaforu samo proture pištolj i opljačkaju putnika. Sa tom mišlju sam napuštao Limu i kretao ka mojoj sledećoj destinaciji – Svetoj dolini Inka i Kusku.

Još jedan od dokaza dualnosti Perua. Dok je u Limi vladalo leto, gore visoko na Andima je kišna sezona (zima), koja takođe traje od decembra do marta. U Kusko se stiže rano ujutro, zato što vazdušne struje ne dozvoljavaju letenje posle 9 sati ujutro. Stići autobusom iz Lime je pravi podvig, za koji treba odvojiti bar dan i po, dok im je železnica jako slabo razvijena. U celoj državi postoji samo pruga koja ide od Kuska do Puna, mesta na Titikaka jezeru, dalje se nastavlja do južne provincije i grada Arekipa, i potom se vraća na sever do Lime. Pored ove, postoji još jedna, čuvena, koja ide od Kuska do Maču Pikčua.

Sletevši tako u Kusko, dočekala me je prava zima, temperatura nije bila viša od 5 stepeni. Popriličan šok za organizam, naročito ako se doda i činjenica da je Kusko na nadmorskoj visini od oko 3500 m. Tako ošamućenog, još pre izlaska iz zgrade okružili su me agenti raznih agencija nudeći mi smeštaj i svakakve druge usluge. Kako nisam bio raspoložen da se branim, uzeo sam jednu ženu koja mi se učinila najsimpatičnijom. Još dok me provodila kroz ulice starog grada, shvatio sam da će mi boravak ovde biti daleko lepši od onog u Limi. I nisam se prevario. Nekadašnja prestonica Inka, a potom i Španaca, još je sačuvala dosta od starog sjaja. Grad smešten visoko u planinama, zašuškan od pogleda sa strane i napada neprijatelja, plenio je svojom gordošću i postojanošću, a stanovnici, većinom pripadnici plemena Kečua, mada sami tvrde da su poreklom direktno od Inka, ponosni su ljudi koji hodaju visoko uzdignute glave. Kečua jezik je, pored španskog, dobio i stasus zvaničnog jezika države, tako da su i sve ulice i ostali nazivi institucija ovde napisani i na kečua. Ulice su uglavnom popločane kamenom, po kome se hodalo stotinama godina, što vrlo lako može da se oseti, dok prolazite ispod ogromnih baroknih stubova, ili pored grandioznih zdanja kolonijalnog stila. Sunce je izronilo u trenutku kada sam stigao do svog hostela, i potpuno zaslepljen od odsaja sa pločnika, shvatio sam da sam stigao negde gde se spajaju nebo i zemlja, i vladavina prirode dolazi do potpunog izražaja. Momentalno sam morao da skinem sve sa sebe, i ostanem samo u majici, jer sunce je tako jako, da dok stojite na njemu, čini vam se da je napolju 30 stepeni, a čim zađete u hlad, protrese vas hladnoća. Toga sam morao da se pridržavam za sve vreme boravka na Andima, i da stalno imam uz sebe nekoliko slojeva garderobe. Te temperaturske razike mogu se lako očitati i na licima ljudi. Koža indijanaca sa ovih planina je gruba, izbrazdana, šibana vetrom i suncem, oštrih crta lica, na kojima se može videti trag teškog života. Obučeni su u karakteistične narodne nošnje, sa ogromnim šarenim šalovima i pelarinama, i sa kožnim šeširima na glavama, zdepasti, i niskog rasta, ali stameni i širokih pluća spremnih na naporan rad na ovom mestu blizu neba, razređenog vazduha, gde i lagano penjanje uz desetak stepenika predstavlja problem za pridošlicu. Odmarao sam se šetajući se, i pripremao za sutrašnji veliki dan, pohod na Maču Pikču. Predhodno sam ponovo imao velikih problema sa smeštajem, jer oni u sobama uglavnom ne drže grejanje, a kako ja nisam navikao da lako zaspim na temperaturi od ne više od 5 stepeni, u potkrovlju hostela, tako sam jutro dočekao uvijen u 5 ćebadi i sa kapuljačm na glavi. I pre nego što sam se ukrcao na voz koji je kretao sa perona u 7 ujutro, tražio sam od dospođe agenta da me prebaci u neki hostel sa grejanjem, ili ne plaćam ni dinara za usluge do sada. Ekspresno mi je našla drugu, modernu sobu u novom hostelu, čak i po nižoj ceni, tako da sam zadovoljan mogao da uđem u voz i krenem ka mojoj glavnoj destinaciji. Voz , tipa našeg ćire, krenuo je lagano da se penje, cik – cak, uz planinu. Trebalo nam je dobrih 2 i po sata da se uzveremo do vrha tog planinskog prevoja, ali pogled na dolinu Kuska koji je sve vreme bio prisutan, je bio fascinantan. Prešavši tu najvišu kotu, nastavili smo dalje spuštajući se niz obronke planine i ulazeći i zeleni pojas plodnije Svete doline. Inače, ovaj voz je dosta skup, čak i u svetskim razmerama, karta za drugu klasu košta oko 85 $, vozeći nekih 4- 5 sati dolinom reke Urubambe, a za koje vreme pređe samo nekih 150-ak kilometara. Razlog za tu visoku cenu su mi objasnili lokalni prodavci. Naime, predhodni predsednik, Alberto Fuhimori, zvani „ Japanac”, prodao je Nacionalnu železnicu nekoj britansko- japanskoj korporaciji, koja je na ovoj liniji odmah enormno podigla cene, tako da je i lokalnom življu jako teško da se preveze od grada do sela, ostavljeni su im neki specijalni polasci, koji su samo nekoliko puta sedmično, a i za te vozove su visoke cene. Pri tom, kako tvrde, kompanija nema nikakve dužnosti prema lokalnoj upravi, tako da ni dinara od toga ne ide za razvoj kraja. Toliko o korupciji.

Put nastavljamo dalje. Voz prolazi kroz divne pejzaže Svete doline, zelena polja, i ubrzo zalazimo u šumski predeo oko reke. Voz se lagano ljulja niz kanjon, i u vazduhu, a i po okolišu, primetno je da se spuštamo u niže, u toplije krajeve. Krajnja destinacija je mesto Aguas Kalijentes, koje se nalazi u podnožju vrha na kome je izgradjen Maču Pikču. Već se oseća mistična atmosfera, dok ulazimo u autobus koji će nas povesti do samog vrha, praćeni decom obučenom u kostime starih Inka. Vodič nam je već objasnio kako je tokom kišne sezone mnogo manja poseta, tako da ćemo u miru i tišini moći da uživamo u lepotama Maču Pikčua. Ali nije me pripremio za ono što sam gore video.

Popevši se prvo na uzbrdicu iznad same zaravni na kojoj je ležao drevni grad, obuzelo me je neopisivo osećanje sreće. Lepota koja se ničim ne može opisati, i blaženstvo duha koje sam na tako intenzivan način doživeo možda po prvi put u životu. Pogled je pucao na sve 4 strane sveta. Sam grad se nalazio na zaravnjenom vrhu u sredini, dok su sa sve četiri strane oko njega štrčali vrhovi koji su sezali do u nebo, i čija je visina bila od 2800 do 4200m. Na svakom od vrhova nalazio se po jedan žrtvenik i molitvrnik drevnih Inka. Sam Maču Pikču se nalazi na visini od oko 2450m, i oko tog planinskog vrha vijuga reka Urubamba, okružujući ga sa tri strane, i dalje nastavljajući svoj tok ka džungli. Mesto je dobro skriveno i teško osvojivo, i samo prirodi možemo zahvaliti što je otkriveno tek početkom 20. veka i tako sačuvano od španskog razaranja i uništenja. Inače, grad je služio kao svetilište Inka, u kome su živeli samo najveći crkveni velikodostojnici, kao i poljoprivrednici hortikulturisti i naučnici koji su se bavili uzgojem novih vrsta biljaka, pravljenjem novih sojeva semena itd.

Za vreme praznika dolazili su hodočasnici, kao i kraljevska porodica, tako da se stalno naseljeno stanovništvo koje je brojalo oko 500 ljudi, i desetostruko uvećavalo. Grad je imao dobar irigacioni sistem, i po tome zaključujemo o broju stanovnika. Jedino nisu imali kanalizaciju, vec se nužda vršila u šipražju.
Naš vodič koji je tvrdio da je pravi Inka, nam je još pričao i o španskom osvajanju područja, o tome kako se kraljevska porodica po padu Kuska najpre sklonila ovde, gde su ostali nekoliko godina, međutim kako je bilo malo prostora morali su da idu dalje. Osnovali su novi kraljevski grad Bilkabambu, visoko u planinama, međutim Španci su i tamo kroz 50-ak godina stigli, tako da su na kraju morali da se sklone duboko u džunglu osnovavši novi grad Paititi. Tamo su preneli i celokupnu kraljevsku riznicu. Na sreću, njega Španci nikada nisu našli, tako da je ostao zletni grad izgubljen u džungli. Mi ne znamo ni tačnu lokaciju Bilkabambe, jer su osvajači ostavili vrlo šture tragove, bez ikakvih mapa. Bilo je organizovano nekoliko ekspedicija za otkrivanje zlatnog grada, ali sve su propale. Jedan od razloga je i taj što je peruanski deo Amazona jako nepristupačno područje, tako da je i najmanje istražen. Takođe, kako nam priča naš vodič, koji je i sam išao tamo, tu žive urođenička plemena, sa ljudožderskim sklonostima, što takođe nije za potcemiti. On smatra da su oni čuvari kraljevskog blaga Inka. Pošto smo se spustili u sam grad, vodič nas je poveo do ruševine glavnog hrama, gde se nalazi ogromni okrugli granitni kamen, jedan od 7 svetih mesta Inka onoga doba. Ostao je sačuvan samo ovaj, iz prostog razloga što nije nađen, a sve ostale su Španci razrušili misleći da će na taj način lakše skršiti otpor naroda. Inke i sada posećuju to jedino preostalo sveto mesto, smatrajući da kruženjem oko kamena dobijate životnu kosmičku energiju. Da energija postoji, i sam sam se uverio. Ostao sam gore u gradu do zalaska sunca, koje je neumorno pržilo, pružajući mi zadovoljstvo da se još malo sunčam i uživam u pogledu. Atmosfera je toliko mistična, umirujuća i teško opisiva, i iz razloga što se na tom mestu mešaju dah planine i džungle. Ako se pogleda dalje niz reku koja protiče okolo grada, vidi se u daljini zelenilo drveća i jednostavno oseća miris prašume, hiljada razlišitih vrsta biljaka, i kao da se čuju krici papagaja i drugih tropskih ptica. A ako pogledate na drugu stranu, vidite vrhove pod snegom kako se probijaju do neba, često i potpuno utonuli u oblake.
I ako sam imao nekih ne baš tako prijatnih iskustava u dosadašnjem proputovanju, ovaj doživljaj mi je sve to oduvao, i Peru ću uvek po njemu pamtiti.

Narednih dana sam obilazio sam grad Kusko, i Svetu dolinu. Najlepši deo grada je San Blas, istorijsko i umetničko središte, sa mnogobrojnim dućanima gde se ručno obrađuje srebro, i prave lokalne nošnje, grnčarija, obredne maske i razne druge turistima zanimljive stvari. Takodje, blizu su i ostaci zidina i zidova kuća koje su pravile Inke, a koje lokalno stanovništvo naziva Moćnim zidovima, dok španske utvrde zovu Slabim.
Sveta dolina je pitoreskni kraj, sa mnogo starih sela sagrađenih još u doba Inka. Pomenuću Pisak, malo mesto gde je svakog utorka pijačni dan, kad ljudi donose svoje rukotvorine, pletene džempere i kape, kao i svakakve namirnice na prodaju. Sve se to raširi po trgu, okruženom niskim kućicama, a ako ogladnite, možete i da jedete iz nekoliko kazana postavljenih okolo, gde se najčešće kuvaju jela od piletine, i nezaobilazni kukuruz. Naravno, to nisam preskočio, kao ni da probam lišće koke, koja se pije kao čaj ili žvaće zajedno sa kuglicama crne smole koje Kečua zovu lifta, i što zajedno sa kokom daje energiju neophodnu na tim velikim visinama. Dok se žvaće, lišće koke ima čudan ukus, nalik na mentol, ali stvarno pomaže, naročito prilikom penjanja uz stepenice. Pazario sam kesicu lišća i kožni šešir, kao i obrednu masku koja i sad plaši posetioce moje kuće.

Posle nekoliko dana napustio sam ovu divnu oblast, malo i tužan što nisam uspeo da stignem do jezera Titikaka, jer je pruga bila zatvorena usled odrona zbog velikih kiša koje su ranije padale. Stigao sam u Limu po drugi put, međutim koja mi se sad činila daleko lepšom, okupana suncem, i konačno bez one dosadne izmaglice. Iskoristio sam te dane da obiđem okolinu, da se kupam na gradskim plažama u okeanu, i da na obali mora probam čuveni peruanski specijalitet – seviće, živu ribu u limunovom soku i još nekim začinima, kao i piće ćića, koje se pravi od kukuruza i tropskog voća.
Konačno sam se rešio za put nazad, čekao me je još samo povratak autobusom, kroz ne tako interesantan krajolik priobalnog Perua. Prilikom ulaska u autobus, stvari su nam propustili kroz rendgen, a sve putnike snimili kamerom. Još jedna od predostrožnosti protiv napada lokalnih terorističkih grupa.

Autobusi su im moderni, tačni, i predstavljaju najpouzdanije prevozno sredstvo, s razlogom, jer ostali vidovi saobraćaja i nisu tako razvijeni, a daleko su skuplji. Međutim, posle tridesetosatne vožnje bez i jednog stajanja, i najbolji autobus bi mi se smučio, tako da sam brzo iskočio iz njega po dolasku u Tumbes, lagano vraćajući krv u noge.
Napustio sam Peru samo sa jednom mišlju u glavi : sledeći put moram da posetim i džunglu.