Turska kuhinja je vrlo raznovrsna, moglo bi se reći da predstavlja spoj mediteranske i orijentalne, sa primesama svih krajeva koji su nekada bili u okviru Turskog carstva. Ko pogleda malo dalje od donera ili baklave može zaista otkriti svakakve ukusne đakonije. O hrani bi se moglo pisati naširoko, ali ću ja ovde izdvojiti tri zanimljive stvari koje preporučujem da obavezno probate.
Turska je zemlja pistaća. Mislim da nema slatkiša ili kolača koji nema svoju varijaciju sa pistaćima. Čokolade sa pistaćima, razna testa, baklave, jogurt... Fenomanalan slatkiš koji ne smete zaobići su pistaći rolnice. Mali zeleni valjci od vrlo tankog lisnatog testa, filovani mlevenim pistaćima i namočeni slatkim sirupom. Ukus je pomalo neobičan, nisu preslatke i tope se u ustima.
Da li ste ikada probali topli napitak od mlevenog sušenog korena divlje orhideje? Zvuči uvrnuto, ali to je još jedan zanimljiv turski specijalitet, koji se zove salep. Kada sam prvi put probao salep pre koju godinu, rečeno mi je da je to „neko zgusnuto mleko sa cimetom“ i da se to može lako napraviti i kod nas. Međutim, pravi turski salep je čista egzotika, koja se može probati samo u Turskoj, jer je komercijalni izvoz zabranjen zbog opasnosti od istrebljenja divljih orhideja, čiji se koren suši, melje i predstavlja glavni sastojak ovog napitka. Moguće je kupiti salep prah od kojeg se spravlja salep pa ga možete sami spremiti ili ga možete probati po poslastičarnicama ili čak kupiti gotov napitak u tretrapaku koji se samo podgreje. S obzirom od čega se pravi, pravi salep je dosta skup, tako da postoje i napici sa ukusom salepa pa treba pažljivo gledati i pitati, ako baš hoćete da probate onaj pravi, prirodni. Pored osnovne verzije koja obavezno ide sa cimetom i salep naravno može doći u različitim ukusima ili sa dodatkom mlevenih pistaća, lešnika ili čokolade.
Salep se spravlja već vekovima i navodno je negde u 16. i 17. veku bio popularan i po evropskim dvorovima. Blagog ukusa i specifičnog mirisa, prožet toplom aromom cimeta, salep odlično okrepljuje i utopljava, naročito ako se nađete u Istanbulu tokom hladnijih meseci kada bosforski vetrovi znaju pošteno da produvaju. Pored toga što je zaista prijatnog ukusa, sama činjenica da je nekada davno nekom palo na pamet da osuši i samelje koren divlje orhideje i iskoristi ga za spravljanje toplog napitka čini da tako nešto prosto morate probati.
Ako poželite sladoled u Turskoj, nemojte tražiti „ice cream“, već „dondurmu“. Dondurma je originalni turski sladoled, koji ima dva posebna sastojka koji ga čine drugačijim od klasičnog sladoleda, pre svega po konzistenciji, ali i po ukusu. Jedan je malopre pomenuti salep prah, koji dondurmi daje gustinu. Drugi je mastika, vrsta smole koja se dobija od mediteranskog drveta mastike i koja dondurmi daje rastegljivost. Ovi dodaci čine da se dondurma ne topi (tj. topi se vrlo sporo) pa se može jesti nožem i viljuškom. Ulični prodavci neprekidno mešaju dondurmu u dubokim posudama, pa izgleda kao da mešaju nekakvo testo, jer se tokom mešanja slično tegli i razvlači. U poslastičarnicama ćete je dobiti na tanjiru, sa nožem i viljuškom, u različitim ukusima ili sa celim bademima, lešnicima, suvim grožđem ili naravno, pistaćima. Čak i ako samo tranzitirate preko aerodroma Ataturk, ili ste to nekako promašili u Istanbulu, imate priliku da probate dondurmu na malom štandu kod fri šopova.
