Smestili smo se u jedan lep, čist i pomalo sparan hostel. Naša soba sa svojih 8 kreveta bila je okrečena u roze boju, okrenuta prema ulici i paralelnom prozoru sa druge strane. U toj zgradi nalazila se omanja tekstilna manufaktura. Nju je sačinjavao jedan znojavi brkati Turčin u atlet-majici sa svojom šivaćom mašinom iza koga je stajala ogromna hrpa materijala koja je svakog trenutka bila na ivici obrušavanja. Sobu smo prva 2 dana delili sa dva nasmejana Tajlanđana i dve nasmejane Tajlanđanke. Ovo je bio naš prvi boravak u hostelu i nismo znali sveto pravilo ovakvih vidova smeštaja: ”Uvek ostavi ključ na recepcijii”. Pošto smo ostavili stvari, jeli i odspavali, odlučili smo da odemo u šetnju Sultanahmetom. Posle duge i zamorne šetnje zaključali smo sobu i zaspali misleći da naši cimeri imaju ključ. Posle sat-dva oni nailaze i zatiču zaključana vrata. Počinju da lupaju isprva tiho, pa sve jače i jače. Ovi zvukovi su na mene jako loše delovali. Verovatno sam imao neke košmare, ustao sam iz kreveta i počeo da urlam iz sveg glasa u nekom polusnu, pri ustajanju sam udario rukom u neku šipku i raskrvario ruku. Toliko sam glasno urlao da sam probudio ceo hostel. Ivana, pošto me je smirila, je otvorila vrata Tajlanđanima koji su se sakrili po nekim budžacima u hodniku, a pošto je dreka prestala počeli su da izviruju odatle. Sutra sam sreo dva Tajlanđana u kupatilu i izvinio im se što smo zaključali vrata. Pasta za zube i četkica u ustima nisu ih sprečili da mi se nakeze od uva do uva i uljudno kažu: “ It’s ok, sorry for waking you up”. Od tad smo ih sreli još par puta i nikad nismo prošli bez osmeha. Neki mnogo dobri ljudi. Ovaj muzej nalazi se u Bešiktašu. Ispred muzeja je plato na kome je spomenik najvećem turskom a možda i svetskom gusaru Hajrudinu Barbarosi. Čovek koji je žario i palio Mediteranom i mrsio račune najmoćnijem čoveku svog doba, Karlu V. Ulaz košta 3 lire, a za studente 1,5. Ispred muzeja stoji čuvar, pripadnik turske mornarice u uniformi sa automatskom puškom u rukama. Muzej, iako mali, sadrži lepu postavku. Od celih galija preko maketa brodova turske mornarice (starih i novih), starih pomorskih mapa, savezničkih suvenira sa Galipolja, mačeva, uniformi… Mene je najviše privukla zastava Hajrudina Barbarose. Zelene je boje, i na sebi ima ispisane citate iz Kurana, imena kalifa, znak Svetog trojstva i Davidovu zvezdu. Zastava takoreći odiše tolerancijom. Svi simboli religija Hajrudinovih vojnika i stanovnika Mediterana našli su mesto na njoj. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.