Tabibito

fotografija: Simon Marić

Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2024.

—

Iste godine kada sam biciklom prešao preko Unutrašnjeg mora nisam mogao da ispešačim više od petsto metara. Bicikl je rđao ispod stepeništa, na sedištu se skupljala prašina. Neko je već ubacio konzervu u korpu – prvi stepen napuštenosti, umiranja stvari. Rđao sam i ja: teških, šrkipavih pokreta, tako neizmerno umoran. Nekakva konzerva bila je i u meni.  

Svako putovanje počinje otvaranjem vrata, iskoračivanjem u nepoznato. Tako je i sada, ali ovaj put iskoračujem u poznato, u sopstveni komšiluk, i ne nosim torbe – teret sam ja, moje teško telo koje mnome gospodari. Velika putovanja stvar su prošlosti; ostaju mi samo ova mala, koja takođe nisu sasvim jednostavna. Putujem u segmentima: stotinjak metara, onda sesti, odmoriti se, preći još stotinjak, ponovo se odmoriti, paziti da ne preteram, jer onda nastupa bol.  

 Komšijski papagaj kriči, to je krik beznađa; sada potpuno razumem šta znači kavez. To je samo prehlada, rekao je doktor. Drugi je rekao: „ti si najzdraviji čovek koga poznajem.“

Bicikl

Evo ga, čeka me ispod stepeništa. Zove me da ga spasem, da sednem na njega, da idemo u avanture kao nekad. No ja i ovaj put ne činim ništa, izdajnički se okrećem i polako udaljavam.

A godinu dana ranije zajedno smo prelazili more, kilometre ostrva i dugih mostova koji ih spajaju. Svi ljudi nestali su u apokalipsi nove godine, drugi bicikli pretvorili u artefakte mrtve civilizacije. I ničeg nije bilo osim nas, talasa i sunca.

No svet se morao iznova stvoriti, jer to je smisao sveta: tvoj prednji točak bio je kolovrat, ja sam ga obrtao i zajedno smo tkali ostrva i prostranstva, galebove i crvene kapije hramova. U daljini se uskoro pojavio i prvi čovek, ili je to možda bilo dete, a do sledećeg dana istkali smo ih toliko da se činilo da apokalipse nikada nije ni bilo.

I nakon morskih virova i hramova, limunova krajputaša, nevidljivih veprova, stakla izglačanog talasima i biblioteke bez knjiga; nakon ruševnog uporišta pirata, čudesnih zalazaka i vidikovca sa statuama gde se zamalo (od vetra) nismo skamenili sami; nakon ostrva, ostrva, ostrva, doprli smo do cilja.

Poslednji deo su nam oduzeli: most je samo za motorna vozila kažu, moraćete trajektom. I onda je trajekt vozio samo nas, polako, kao da smo kraljevi, spasitelji koji dolaze da otrgnu grad od kopna, učine ga još jednim ostrvom. Onomići je treperio sa druge strane, sav u iščekivanju, ili je to bio odraz našeg sopstvenog.

Odakle si mladiću, pitao je starac. Srbija, ne znam gde je to... Aaa Jugoslavija, Tito, naravno da znam, lepa je to zemlja. A, prešao si Šimanami kaido? Bravo. Ovde dugo nije bilo stranaca, to da ti kažem. Iz Saitame dolaziš, daleko je to, jesi sve vreme biciklao ili... Aha, vozom si. Lepo pričaš japanski; ne, ne, ne grešiš, važno je da se mi razumemo. A znaš, nekad davno ovde mostova nije bilo, mogao si da pređeš samo uz pomoć pirata... Ne, nisu kao oni iz mangi i američkih filmova, oni sa povezima, kukama i ostalo. Ovi su bili zaštitnici Seto unutrašnjeg mora, poznavali sve njegove ćudi, iskusni moreplovci. Klan Murakami; da, da, kao onaj pisac, isto se piše. Ozu? Baš mi je drago da stranci vole naše filmove, tu je snimana Tokijska priča, znaš, baš tu u Onomićiju. Odličan je Ozu, umro je mlad, on je sve snimao tako sa poda; ima tu par stvari koje još stoje: svetiljka, škola, hram gde je ona čuvena scena... A ono tamo misliš? To su džakovi soli, nekad smo svi živeli od soli...

Komšija

Prolazim pored komšijske kuće. Moj komšija je velika riđa mačka koja svakodnevno sedi kraj prozora i zamišljeno gleda u jednu tačku prostora koja sažima ceo univerzum. Katkad ga vidim kako drema u nekoj kutiji – tada se univerzum širi. Živim tu već pet godina i uopšte nisam siguran kako njegov vlasnik izgleda, i sve više sumnjam da u toj kući osim mačke zapravo ikoga ima. Gospodin Joda (baš tako) onda mora biti upravo mačka. Nisam ga video već nekoliko dana, plašim se za njega, živica mi se već čini pomalo zapuštena.

Iskopine

Veliku poljanu sa leve strane prekopali su arheolozi. Uživao sam gledajući ih kako rade: sama mogućnost da se pod mojim prozorom krije nekakvo zakopano blago, uzbuđivala me je. Međutim, našli su samo nekakve irigacione kanale i ostatke grnčarije.

 Čekaj da ti pokažem rekla je žena pod ogromnim šeširom za sunce, i dala mi da na dlanu držim krhotinu ćupa. Nara period, rekla je, ovde je nekada prolazio glavni put (pokazuje na ulicu), tu negde se nalazio i hram (pokazuje na ceo kraj), ali ga još uvek nismo našli (ne pokazuje nigde). Zanima te arheologija? Da, rekao sam, volim ideju da je nešto bilo, pa nije, i evo ga opet sada – nepoznati čovek iz osmog veka živi u ovoj krhotini. Nisam postao arheolog – umesto po zemlji, kopao sam po mapama, istorijskim knjigama, tablama pokraj puta, tražeći zaboravljena i unikatna mesta.

Tako sam u Otaruu otkrio pećinsku umetnost i dugo posmatrao krilate čovekolike figure urezane u kamen. U okolini je bilo i par kamenih krugova sličnih Stounhendžu, samo manjih. Čudno svakako, ali tada je bilo lakše razmenjivati ideje, jer su ljudi imali krila. Čini se da ih njihovi duhovi imaju i sada: iz jednog od krugova nemilosrdno su me najurili ogromni komarci i stršljenovi.

U tom istom Otaruu me je jedna devojka učila slengu Hokaida. Menkoi znači simpatično, a shakkoi hladno. Pričao sam sa njom samo pet minuta, a već mi je bila draža od mnogih ljudi koje godinama poznajem. Bilo je neke neposrednosti, topline u njoj, koja mi je u Tokiju tako nedostajala. Tokio je nekad veoma hladan, treba kopati da se pronađe emocija, a ovi kojima je zaista hladno, razvijaju neku unutrašnju toplinu. Hvala – rekao sam, nanmo nanmo – smejala se.   

Cveće

U gazdinoj bašti, ovoj sa desne strane, smenjuje se sezonsko cveće. Godina uvek počinje šljivom koja cveta već u februaru. Potom dolazi japanska trešnja (sakura), koja zauzima centralno mesto u bašti. Kraj aprila je sezona glicinije, koja poput listova vrbe, pušta svoje ljubičasto cvetove ka zemlji. Potom dolaze azaleje, a početkom leta i hortenzije koje vole kišu. Nakon njih suncokreti, kosmos, hrizanteme, a kada nastupi jesen, bašta se crveni od drveta japanskog javora i par stidljivih žbunova kokije. 

Uvek sam voleo tu baštu – bila je kao neka mala Nojeva barka cveća. Zamišljao sam kako njeno održavanje finansiram upravo ja: svi drugi stanari plaćali su gazdi račune, nameštaj, benzin, a sva moja kirija pretvarala se u cveće.  

Jednog leta se tu, međutim, javio neželjeni gost – skoro preko noći kraj ograde je iždžikljao čičak. Rastao je i rastao u svojoj neobuzdanoj, divljoj bujnosti, pretivši da varvarski zauzme baštu, ulicu, čitav komšiluk. Ovaj zeleni izrod prkosio je i konceptu prolaznosti, japanskoj mono no aware estetici, preteći da nadživi sve ostalo cveće gazdine bašte. Bio sam već navikao na to lepo kultivisano bilje: svaka grančica viška bila bi skresana, žbunovi kokije imali savršen oblik, čak je i opadanje sakure pratilo nekakvu formu. I odjednom šok! Evo te abominacije prirode, grozne bodljikave nemani sa malim, nežnim cvetovima, koja se pretvara u pravo drvo. Došao sam da vas spasem, veli ovaj mesija cveća, od ukroćenosti, od pravila, od zadatosti forme. I kao svakog mesiju, ubijaju ga jednog jutra.

Gde je čičak, pitao sam gazdu. On me je zbunjeno pogledao, a onda pokazao na krnjetak stabla, dole, kraj zidića. Bio sam tužan, ljut; na trenutak sam zamrzeo onu baštensku aristokratiju.

Ali već sledećeg leta, ugledao sam ga na sasvim drugom mestu: na zemljanom putu kraj lokalnog kanala. Kao i svaki mesija, došao je ponovo.

Tetovaže

Prolazim pored kuća komšija čija imena ne znam. Znam ih samo kao Dečak koji vežba bejzbol na krovu, Tetovirani čovek, Indijac, Starica ozarenog lica. Tetovirani čovek (ruke su mu često pokrivene navlakama) uvek mi kaže Hello. Kada su mu deca tu, da im pokaže kako je poliglota, dodaje i: How are you? Na šta odgovaram: Fine, thank you, and you? On se smeje i tu je kraj razgovora, jer smo ispucali dve najpoznatije engleske rečenice u Japanu.

Tetovaže su u Japanu tabu, otvoreno ih pokazuju samo kriminalci ili umetnici (komšija mi se nije činio kao umetnički tip), ali i oni obično nose navlake na javnim mestima. Kada sam prvi put išao u Kamakuru, na nekoj stanici u Tokiju sam iz voza video čoveka koji je bio istetoviran od glave do pete. Pomislio sam da mora da je stranac, možda Azijat američkog porekla. Kasnije, u Kamakuri, nakon vožnje jednošinskom železnicom, i dugog lutanja po kiši, došao som do malog drvenog hostela u kome sam odseo. Otvorivši vrata, dočekao me je on.

„Čudno“, rekao sam, „Video sam te jutros negde u Tokiju“.

„Stvarno?“, rekao je on (bio je Japanac), „To je sinhronicitet!“

 Onda me je pitao da li želim malo ukiseljenog plavog patlidžana, i ja sam rekao da hoću.

„Ostaviću ti u frižideru onda.“

To je bio kraj našeg razgovora; nakon toga je svako otišao u svoju sobu, i ja ga posle više nikad nisam video. Već sam bio izašao iz hostela kada sam se setio da nisam uzeo patlidžan.

Godinama kasnije, odseo sam u istom hostelu. Instinktivno sam otvorio frižider da pronađem patlidžan, ali ga, naravno, nije bilo. Sinhronicitet se ne sme forsirati.  

Jezerce

Nižu se znamenitosti komšiluka: kuća sa malim hramom u bašti; kuća sazdana od vulkanskog kamena; mačka broj 2; pokušaj bambusovog šumarka; mašina koja me noću snabdeva čajem; stubić u obliku vilinog konjica; stubić u obliku lava; sprave za penjanje; raskršće pet puteva; zgrada broj 13 (u kojoj sam jeo kari); jezerce.

Hodam kao kroz živo blato, telo mi je teško, noge su mi teške. Malo mi se i ljulja, pa ću sesti kraj jezerceta da se odmorim.

Tu je već jedna devojčica sa majkom koja posmatra patke. Iznenada se na površini pojavljuje kornjača i ona oduševljeno uzvikuje: Kame! Kame da! Majka se pridružuje njenom ushićenju i sada dve devojčice gledaju kornjaču. Devojčica ima ranac u obliku Kumamona, crnog medveda razrogačenih, čudnih očiju, užasno popularnog u Japanu. On je maskota Kumamotoa, grada koji je dobio ime po medvedima, a kojih u okolini uopšte nema. 

Neki bezazleni čudak koga sam tamo upoznao bio je opsednut Kumamonom. Pričao je sam sa sobom i na neki način i podsećao na njega, dok je moja drugarica Kjara tvrdila da pre liči na Goluma, jer je šištao dok priča i imao čudne, nekoordinisane pokrete. Moj razgovor sa njim tekao je otprilike ovako:

ja: „Odakle si?“
on: „Ne znam.“
ja: „Kako ne znaš?“
on: „Pa ne znam!“
ja: „Ne znaš tačno gde si se rodio ili...“
on: „Ne, ja sam iz Neznam!“

Kao i u svakom jeziku, tako i u japanskom, greška u jednom glasu može da dovede do nesporazuma. Ime grada (Wakkanai) slično je kolokvijalnoj varijanti izraza „ne znam, ne razumem“ (wakannai). Tako je on ovaj čudak (kome ne pamtim ime) zapravo poticao iz najsevernijeg japanskog grada, prešavši preko hiljadu i po kilometara da stigne na festival svog omiljenog medveda.

Hteo sam da odem do Neznamgrada, da se slikam sa staničnom tablom i javim Kjari kako ne znam gde sam. Hteo sam, ali nisam, a sada više ne mogu.

Katastrofe

Na početku je zaista sve delovalo samo kao prehlada. Kakve posledice mogu biti od jedne male prehlade?  

Posledica prva: Jakušima je potonula. Jedne avgustovske noći, usred strašnog tajfuna prouzrokovanog kijavicom, netragom je nestala u talasima. Nema više tog magičnog ostrva, drevne prašume u kojoj živi Đomon sugi, najstarije drvo u Japanu; nema više plaža gde se gnezde morske kornjače; nema kiše, jelena, majmuna, nema potoka i staza od mahovine koje čuvaju drevni bogovi.

A bio si mu nadomak, skoro da se naziralo iz Kagošime. Da nisi svraćao u Nagasaki (da vidiš oprljenu glavu Bogorodice), u Kumamoto (da se popneš na 3333 stepenika), u Kagošimu (da voziš bicikl oko vulkana), da nije bilo nekog glupog ispita iz gramatike na koji si morao da se vratiš, možda bi i dopro do njega.

Posledica druga: Fuđi je eruptirao. Jedne avgustovske noći, usred povišene temperature, ova sveta planina izbacila je ogromnu količinu lave, na kraju se urušivši u samu sebe. Čitava Fuđinomija nestala je pod lavom – od sada će biti poznata kao „Pompeja istoka“.

Već si se peo na Fuđi, ali smatrao si to varanjem. Ne penje se na planinu vozom, pa autobusom, pa tek da ostane nekakva četvrtina. Treba se popeti od nule, od obale, od Numazua, kroz šumu, pa do vrha. Kako bi tek onda bilo? Da li bi ona pesma koju su Japanci pevali na izlasku bila još emotivnija?

Posledica treća: Asuka se srušila. Jedne avgustovske noći, usred jake drhtavice, ovo selo u Nari urušilo se do temelja. Žrtve: dva zmaja, dva bela tigra, jedan feniks, dve kornjače, čitav nebeski svod, dve grupe lepih žena i sedmorica ratnika.  

Bio si u Nari, ali tada nisi znao za njenu umetnost. Jedino čega se sećaš su jeleni koji agresivno žderu sve pred sobom (jednog si klepio po njušci jer je žvakao tvoj ranac).

Kornjača je nestala pod vodom. Devojčica, majka i Kumamon odlaze. Ostajemo samo patke i ja. Na tabli sa strane piše: „Zabranjeno pecanje“, a ja ne vidim nijednu ribu. Možda je i njih zadesila nekakva katastrofa.

Žabe

Ustajem i idem dalje. Čini se da mi je malo bolje. Hodam između zelenih pirinčanih polja, uskoro će žabe krenuti da krekeću. Moraš ovako da ih hvataš, rekla je Haru, i pazi da ne stegneš jako, jer onda možeš da ih zgnječiš, i kad ih uhvatiš, nemoj da ih držiš puno, jer one moraju da se vrate kući. Haru je sa pet godina već bila majstor za hvatanje žaba, a ja sam bio tako loš, valjda što sam odrastao. Sve su mi bežale.

                                                            Prestari ja
                                                            jedna žaba iskoči
                                                            - zvuk vode.

Kina

Sa Haru sam jednom putovao u Kinu. Dok je njena majka sedela negde, u dalekom hladu parka, Haru i ja smo mesecima prelazili preko ogromne pustinje da bismo došli do dvorca u kome je živela, jer ona je bila kineska princeza. Tamo je držala i čudnu menažeriju retkih zveri: Binu, najmanju tigricu u carstvu, koja je bila veličine ljudske šake, i njenog brata Binvola, džinovskog crva; tu je bila i Buni, najlepšu leptirica u Kini i Vengi, panter koji je imao moć da postane žbun. Ja, kao njen verni podanik, morao sam da hranim sve te životinje, da svakodnevno odlazim do biblioteke hrane (neobično slične penjalici) i iz nje uzimam prigodni obrok za svaku vrstu. Problem je bio taj što se biblioteka nalazila usred velike pustinje, pa sam morao svakodnevno da pešačim do tamo (kamile su dekretom princeze bile zabranjene). Binvol, džinovski crv, naročito mi je zadavao probleme: bio je halapljiv i nezasit, pa sam se zbog njega u pustinju vraćao i po nekoliko puta.

Kasnije je princeza tražila da joj ispričam priču, i ja sam joj pričao legendu o legendarnoj ptici Simurg, za kojom je jedno jato ptica tragalo da je upita za savet. I kada su nakon mnogo peripetija u jednom jezeru ugledale odraz jata, koji je bio oblika ptice, shvatile su da su Simurg one same.

„Još jedna priča!“, zapovedila je Haru.

Indija

„O, nastavniče!“
„O, dobar dan, Sato-san, kako ste?“
„Odlično, odlično. Kako si ti? Jel' prolaze tegobe?“
„Pa ne baš. Ne prijaju mi ove promene vremena...“
„Da, uskoro će tajfun. Veliki je pritisak.“
„Sato-san, zašto su Japanci izabrali da žive baš ovde? Tajfuni, zemljotresi, cunami, vulkani. Stalno nešto...“
„A što si ti izabrao da živiš u ovde (smeh).“
„Nema veze, vraćam se uskoro.“
„Da, znam, nedostajaće mi tvoji časovi. Nego, znam da sam dosadna, ali jesi razmišljao da odeš u Indiju? Mene je baš preporodila. Ne postoji takvo mesto kao Indija. Ja sam bila četiri puta, to sam ti rekla. Nikada nisam bila u Evropi. Možda i tebi pomogne, možda ozdraviš. Ima nešto u toj zemlji, nešto što smo mi ovde zaboravili, nekakav duh, energija, sloboda... Još uvek pamtim Gang, hramove, užasno siromašne ljude sa osmehom na licu. Idi u Indiju, poslušaj me, i ozdravićeš.“
„Hvala, Sato-san. Možda nekad u budućnosti. Za sada idem kući, pa ću da vidim.“
„Neka ti Indija bude na umu.“
„Hvala vam, Sato-san.“
„Hajde, da te ne zadržavam, vidimo se u nedelju. See you!“
 (Šapatom: „Indija.“)         

Trešnje/šljive

Pored dečjeg parka, pored restorana gde prave udon, pored berbernice, kanala, parka, pored prodavnice cigareta, još jednog pirinčanog polja; i još dalje: pored prastare vending mašine, pijace, karaoke bara, pored časova klavira, napuštene kuće, konbinija, vrtića, tik do bonsai vrta koji sam kasno otkrio.

I evo ga, tu je; sada izgleda samo kao obično drvo, ozelenelo, kao i sva ostala, ništa naročito. A u februaru i martu dešava se čudo: na istom drvetu istovremeno rastu i šljiva i sakura, prepliću se tamno i bledoružičasto. Prvo se na granama javljaju pupoljci šljive, a uskoro potom javlja se i trešnja. U okviru jedne nedelje oba cveta su ravnopravna, a onda šljiva predaje krunu, kreće da opada, dok sakura nastavlja da cveta. Nakon desetak dana nestaje i ona. I to je sve: plodovi ovih vrsta zanemarljivi su; nema slatkog od trešanja, niti džema od šljiva.

Kažu da su hanami, festivali gledanja sakure, na početku zapravo bili festivali šljive i da se preokret desio negde u Hejan periodu (8-11.vek). Stari ljudi još se dive šljivama, jednom prilikom mi je rekao neki Japanac, ali nisam znao da li je to opšta istina, ili samo lični afinitet koji je on na sve preslikavao, jer i sam je bio star.

Kada nastupi mart, čitav Japan je u iščekivanju: na televiziji se redovno prati prognoza cvetanja, pojavljuju se sezonski slatkiši i pića sa ukusom sakure, a mnogi planiraju putovanje na osnovu poznatih hanami lokacija (planina Jošino; Put filozofa; Kavagućiko i druge). Takođe, tada kreće i nova školska godina (početak = cvetanje). I sâm sam nekoliko puta bio žrtva te euforije, a jednom sam napravio i malu hanami turu. Naravno, posetio sam Osaku i Kjoto, ali mi je u sećanju najviše ostalo jedno drvo, negde u prefekturi Jamanaši.

Starica

Akiko, prijateljica, živela je u blizini, pa smo rešili da odemo da ga vidimo.

Od stanice smo hodali nekih sat vremena, putem pored šume, ispod planine, preko reke, pa opet gore, ka planini. U nekoj poslastičarnici pored puta uzeli smo moći (naravno, sa ukusom sakure), a na zidu je stajala stara uramljena fotografija većeg formata, činilo se naknadno obojena. Na fotografiji je, svuda po granama jednog velikog drveta u cvatu, kao i svuda oko njega, sedelo ili stajalo oko stotinjak ljudi, svi obučeni u kimona, i svi već odavno mrtvi. „To je đindai zakura“, rekla je prodavačica, „najstarija u Japanu“. Rekosmo joj da smo se upravo tamo i uputili, na šta se ona jako obradovala, izašla iza pulta i pokazala nam mladu devojku koja je stajala podno jedne grane. „Ovo mi je prababa“, rekla je, „slikano početkom Taišo perioda, pre nego što je grom oborio stablo“.

Kada smo stigli, hram je sav cvetao i mirisao. Sa leve strane glavne zgrade hrama nalazio se veliki čvornovati grumen koji je bio u punom cvatu. Grane su mu bile oslonjene na pregršt drvenih letava (mrtvo drvo podupire živo), a gornji deo stabla nedostajao je, kao na fotografiji. Izgledom me je podsetilo na ohridski činar i na masline iz Getsimanskog vrta, za koje sam onomad mislio kako su jedina prava konstanta Jerusalima. Bilo je otprilike toliko i staro, oko dve hiljade godina, rekla nam je tabla. U međuvremenu su propadala carstva, nestajale civilizacije, milijarde se rađale i umirale, a ona je tako svakog proleća iznova cvetala u nekom hramu, negde u planini, tiho obavljala svoj zadatak.

Sakura je simbol prolaznosti, kažu. Međutim, odjednom se setih žene iz poslastičarnice i njene prababe. I mi smo sakura, ali obrnuta: stabla su unutar nas, isto ovako izuvijana, čvornovata –  ona traju, a mi smo samo cvetovi.

„Lepa je“, rekla je Akiko, petnaestak godina starija od mene, „Još uvek cveta.“  

Dosada

Ulazim u prodavnicu. Nedostajaće mi ta čudna hrana: slatkiši od zelenog čaja; dango sa crnim susamom; moći sa ukusom jagode; slatkiši sa kinako brašnom; suši sa račićima i lignjama; dimljeni losos; ukiseljeni đumbir; oden; takojaki i okonomijaki (šteta što nisam u Osaki); nato, fermentisana soja koju stranci ne vole (možda više nisam stranac?); prženi tofu; udon...

Uzimam dango sa susamom i sedam na neki zidić da ga pojedem.

Preko puta je kuća sa baštom čije su saksije poznatog oblika (kao cevi u koje skače Super Mario). Naziv mesta proizvodnje sigurno je na dnu, ali ja po obliku već znam da tamo piše Tokoname.

Da nije Rin, ne bih ni znao gde je Tokoname. Učio sam je srpski, jer je dolazila na šestomesečnu razmenu u Beograd. Rekao sam joj da ovo nije baš tipična Evropa, onakva kakvu je stranci obično zamišljaju. Mnogo je haosa i moraš da naučiš da navigiraš kroz njega (kao pirati Unutrašnjim morem), a njoj će možda biti naročito teško jer je Japanka: autobus možda neće doći, tramvaj će se pokvariti, ima samo jedna i po linija voza.

No čini se da je uživala dok je bila tu (svakom je nekad potreban čičak u uređenoj bašti). Bazali smo zemunskim uličicama, penjali se Gardošem, lutali grobljem (čudila se kako su pod nama kosti, a ne pepeo), i Rin je tada rekla kako je Beograd lep i kako je Zemun lep.

„Meni je malo dosadan“, rekao sam.

Onda smo se popeli na kulu (moj prvi put) i pred nama se pružio jako lep pogled.

Na nekom putovanju otišao sam u Tokoname da je posetim. Činila mi se nekako neraspoložena.

„Nemam šta da ti pokažem. Nema dosadnijeg grada u Japanu. Ovde nema ništa.“, rekla je.  

Hodali smo starim jezgrom grada: svuda oko nas štrčali su cigleni dimnjaci peći, sve kuće bile su obojene u crno. Staze kojima smo išli katkad su bile sačinjene od parčića grnčarije, a iz zidova štrčali nizovi tamnocrvenkastih ćupova. Šapnuo sam nešto u jedan od njih i sada taj ćup čuva moju tajnu. Pod jedne od crnih prodavnica bio je sačinjen od razasutih krhotina grnčarije, a svuda su bile skulpture ispečene u pećima. Jedna od starih radionica imala je dimnjake koji su se nizali poput stepenika, a u jedan od zidova neko je ugradio male keramičke životinje. Čudesan grad koji je nekad bio žarište grnčarske industrije u Japanu.

„Dosadan?“, rekao sam joj, „ovo mi je već jedan od omiljenih japanskih gradova!“
„Stvarno?“, rekla je na srpskom, „baš čudno.“

Hramovi

Moram dobro da se odmorim. Prolazim kroz crvenu kapiju malog šinto hrama u komšiluku. Hram je na ostrvcetu, okružen vodom i biljkama; sa strane je klupa. Ćozuja, tradicionalna česma, je u obliku zmaja, i iz njegovih čeljusti teče voda. Uzimam kutlaču, desna ruka prvo umiva levu, potom leva umiva desnu, onda levom rukom uzimam vodu u usta, koju ne gutam već ispljunem. Sada sam pročišćen. U kutiju bacam pet jena, drmam uže da zazvonim i probudim duhove, dva puta poklon, dva puta pljesak, zamišljam želju, pa još jedan poklon.

Ovo će sigurno biti poslednji hram koji ću posetiti, a bilo ih je puno: Zlatni paviljon (zbog Mišime), Srebrni (zbog drugarice koja je rekla da je lepši), Fušimi Inari (zbog hiljada crvenih kapija), Kotokuin (zbog Bude sa prozorom na leđima), Hasedera (zbog sveća i koncentričnih krugova), Icukušima (zbog kapije usred mora), Anjoin (gde počiva Akira), Engakuđi (gde počiva Jasuđiro), Ise (zbog boginje koja voli da se seli), Kaizođi (zbog bunara gde je Ćijono doživela prosvetljenje)...

A prvi? Bio je to onaj u gradiću Tađiri-ćou. Isto ovako mali, čak neugledniji mislim. Ne sećam ga se toliko, koliko se sećam oduševljenja kada sam ga po prvi put ugledao. Sve je tada bilo manje, i lepše, sve je bilo novo; stvari koje sada zanemarujem činile su me srećnim.

Ivana i ja dobili smo nekakvu stipendiju za dva meseca u predgrađu Osake. Ivana iz Zagreba i ja iz Beograda, sreli smo se tamo, oboje prvi put u Japanu. Išli smo tako, nakon časova jezika, kroz nesnosnu buku zrikavaca, istraživali mali Tađiri-ćo do besvesti. Bila je to fjaka, što bi ona rekla, šetnja radi šetnje, kuće, polja, pokoji park, kanali, nekakva statua (to nam je bilo veliko otkriće!), gotovo da ničeg od značaja tu nije bilo, a opet sve je bilo tako magično. Nije bilo velikih zamisli: ispešačiti Kumano kodo, hodočašće u Šikokuu, biciklisati oko jezera Biva. Nismo znali za to. Sve što nam je trebalo bio je Tađiri-ćo, a Tađiri-ćo je bio samo Tađiri-ćo, sadržao je samo Tađiri-ćo, i sve što je sadržao bilo je dovoljno. Zašto sada Sakura-ku ne može da bude samo Sakura-ku? Da sadrži samo Sakura-ku?

Zatvaram oči. Čujem žubor vode. Držim ih dugo zatvorene.

Nema više Japana.

Praznina

Otvaram oči: insekt hoda po vodi. Ljubičasto cveće. Žubor vode.
Ustajem. Umor ne postoji. Crvena kapija, sunce već polako pada.
Ptice na grani. Pirinčana polja. Kreket žaba.
Oblaci. Bledi polumesec. Jato mušica.
Neko svira klavir. Bonsai vrt. Pirinčano polje.
Izbledeli natpis. Čovek i dete. Smeh.
Cvet na prozoru. Žena. Stari motocikl.
Krovovi. Kapija. Deca u parku.
Jezerce. Patke. Neko priča.
Pas spava. Bambusi. Kakadu.
Dečak sa bejzbol palicom. Bašta.
Iskopine. Gospodin Joda.
Bicikl. Stepenište. Vrata.
Umor ne postoji.
Pogled u daljinu.
Fuđi. 

—

Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.