Alojz Pavlović, iz lične arhive
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024.
—
Tanker „Iž“ bija je moj prvi brod na koji san se ukrca ki asistent stroja (21.387 t nosivosti, u sastavu flote „Jugotanker“ - JTP Zadar od 1960. do 1982. godine). Svaku sekundu provedenu na brodu „Iž“ pamtim. On mi je bija ki član obitelji. Kada je odvezen u rezalište, činilo mi se da mi je niko umra. Je li zato, što mi je to bija prvi brod ili što san na njemu proveja dugo vrimena.
Ukrca san se na njega u Francuskoj, u luci Le Havre. Odma po dolasku mora san sa starijim asistentom ući u još vrući resiver; lipile su mi se cipele za pod, a kosa bi mi kvrcnula ako bi dirnija svod; teško se disalo. U tom smo uskom prostoru morali čučnuti i u takvu položaju obaviti demontažu laminasti ispušni ventila u Fijatovom motoru. Bili su teški oko petnaestak kilograma, izvlačili smo i‘ van i čistili.
Bili smo podređeni prvom časniku izvan smine, radija je prije ki profesor na kopnu. Zateka je ženu s nikim studentom, razveja se, ukrca se na brod i na njemu je skoro dvi godine. Osićaji su mu otupljeni, emocije nepripoznatljive, sve radi ki programirani robot. Tražija je od nas perfekciju, ki da nismo živa bića ograničeni dometa.
Na brodu san osta šesnaest miseci, preša njime sve kontinente izuzev Australije. Najmrže mi je bilo ploviti Biskajskim zalivom. Skoro je uvik obavijen maglom, more je stalno uzburkano, valja se ubrzano, trese brod ki da ga prosijava, što izaziva neugodan osićaj, ki da ti glavu bodu tisuće igala. Više san volija velike valove nego ove monotone i jaki vibracija.
Tu san doživija i sudar s grčkim brodom, sika nam je putanju. Plovili smo iz Bordeuxa, spustila se gusta magla. Grci su gore prošli, bija je to brod manji i stariji od našeg. Spašavanje je bilo brzo i dilotvorno, bili smo relativno blizu obale. Odvučeni su u najbližu španjolsku luku. Mi smo vlastitim pogonom otišli na popravak, bila nam je ulupljena oplata u pridilu pramca.
U nizozemskoj luci Terneuzenu ukrcali smo teret i krenuli za Grenland koji pripada Danskoj. Grenland je surova i divlja zemlja. Zalivi su mu išarani santama leda, obale strme, planinski vrhovi snježnim pokrivačima zaokružuju taj prostor.
Šalili smo se, kako će nam Eskimi podvaliti stare krezube žene za domaćice. Jer oni svoje gostoprimstvo iskazuju i time što gostu daju na raspolaganje i svoje žene. Manje smo se smijali kada smo od Danca doznali, da su Eskimi nekad bili i kanibali. Surovi uviti života silili su i‘ na to. Bili su često gladni, a s druge strane su i' ubijali bili medvidi, danas simbol ovoga kraja.
Danas još ritki Eskimi znaju graditi poznate kožne kajake. Izrada traje dugo i potribna je velika viština i znanje. Jedan od takvi ispriča nam je tehnologiju izgradnje: rebra od morža kostur su kajaka, na nji se navlači koža tuljana. Sušenjem kožne oplate kajak postaje ojačan i elastičan. Kažu da se samo ovakvim kajakom može ubiti kita narvala koji ima dugački rog, što nalikuje na koplje. Ta životinja ima strahovito oštar sluh, ositi i najtiši šum, brzo zaroni u dubine. Jedino mu se može pristupiti bešumnim kožnim kajakom. Eskimi osim kitova love morževe i tuljane. Jedan od nji nam je demonstrira lov na tuljane pomoću lasa.
Eskimi instinktivno osićaju da triba održavati ravnotežu između ljudi, životinja i biljaka. Danac mi je dȃ jednu njiovu pismu:
Jedna velika glava pojavila se na vodi,
jedna velika glava dlakavog tuljana,
jedna velika glava s krupnim očima i sjajnim brcima,
s koje su se cidile kapi vode.
I tuljan je polako prema meni pliva.
Ali nisam udarija ostima!
Zašto?
Možda je to bila samilost?
A možda ga nisam udarija i zbog toga
što je sa svi strana svitalo i što se tuljan radova suncu,
baš ki i ja.
Na Atlantiku smo upali u neveru. Spojilo se nebo i more, natječući se ko će biti strašniji. Visoki valovi pokušavali su dodirnuti oblake, a oblaci su im vraćali gustom kišom i stalnim vatrenim jezicima munja. Tim prirodnim silama pridružija se jaki, vrtložni vitar. Te tri sile međusobno su se nadmetale, nas jadnike nisu ni uzimali ozbiljno.
Od silni naprezanja popucale su nam prigrade uz oplatu palube. Brod je zbog toga zastrašujuće škripija, bojali smo da trenje ne proizvede iskru. Planuli bismo ki buktinja. Vozili smo kerozin. Pod snažnim pritiscima i udarima vode popuštala su na više mista vrata i prozorska okna, najviše u prostoru di su se nalazile boce ugljičnog dioksida. Svim smo i svačim pokušavali spričiti prodiranje vode, čak i vlastitim tilima. Nama u makini najviše su pucale, uz jaku detonaciju, visokotlačne civi. Brzo smo dilovali, svisni smo bili svog stanja: ako makina stane, gotovi smo.
Dva smo se dana borili s tom troglavom nemani, bez spavanja i jela. Spasila nas je američka avijacija, puštali su svitle tragove (govori se da je to bija živin oksid) po nebu. Slideći i‘, izišli smo iz epicentra nevrimena.
Ništo se nevirojatno događa kada je čoviku ugrožen život, bez straha i koncentrirano se bori, a kada prođe ta ugroženost, postaje uznemiren i uplašen. To se dogodilo i nama. Uvatila nas je panika tek kada smo se izvukli iz životne opasnosti, još nam je pritilo zapaljenje kerozina. Skoro smo svi tvrdili da ćemo se iskrcati u prvoj luci, da nikada više u životu nećemo kročiti na brod. Najgrlatiji u toj odluci bija je III časnik stroja.
Svatija san da je brod sam čovik. Ploveći, čovik se odvaja od svog realnog svita, koji ga izolira i zaštitićuje od prirode. Brod ga suočava izravno s njom, daje mu spoznaju o jadnoj ljudskoj dimenziji, o njegovoj sićušnosti, neznačajnosti, jer čovikova sudbina ovisi o njemu (sam je s njim iznad morskog ponora i ispod priteće nebeske kupe).
Toma Bebić napisa je stihove :
Brodovi su isti ka i ljudi,
Zlu moru daju svoj život,
Brodovi su isti, ka i ljudi
Za suzu daju suze dvi.
U SAD-u, New Havenu, dočekala nas je neugodnost. Zakasnili smo dva dana zbog nevrimena, izgubili smo dogovoreni teret, vlasnik ga je dȃ drugom brodu. Naš se zapovidnik žalija sindikatu pomoraca, koji je tome nekorektnom vlasniku zapritija da će mu se blokirati svi njegovi tereti, u svim lukama svita, ako nam ubrzo ne nađe novi teret. I doista, nakon popravka broda, naša nam je novi teret, koji smo iz Savanah, SAD vozili u zemlje Južne Amerike. Po završetku toga čartera, ukrcali smo sojino ulje u New Orleansu namijenjeno Indiji.
New Orleans je smišten na rijeci Mississippi, koja iskazuje svu magičnost, svu moćnost prirode, neopisivu uzbudljivost i neopisivu romantičnost svoji brodova i splavi. Osobito je zanimljiva njuorleanska ulica Bourbon Street. Tu me skoro nisu prigazila zaprežna konjska kola, jedan od dekora ovoga grada. Kolege s broda su se smijući šalili:
Zamislite kakav bi naslov odjeknija u novinama… „Konji prigazili pomorca!...“
U ovoj ulici može se čuti na svakom koraku muzika (jazz, blues, soul, cajun, zydeco... ), u klubovima i barovima, restoranima i na ulici. Jedan od najpoznatijih klubova je Tipitina’s, koji je ime dobija po pismi legendarnog Professora Longhaira. Nije ovaj grad ponosan i poseban samo po ovomu nego i po svojoj muzičkoj prošlosti, na Louisa Armstronga, Jelly Roll Mortona, Mahaliju Jackson, Fatsa Domina, Dr. Johna, benda Meters i mnoge druge. Uostalom, gradski je moto "Bon ton roulet" - neka zabava počne.
Točke striptiza neobično su maštovite, čak bi se usudija reći da su umjetnički oblikovane. Iznenadilo me da te točke u povelikom broju prate supružnici pozniji godina, između šezdesete i sedamdesete. Nisam se moga suzdržati, uz duboku ispriku, upita san i' otkud im interes za to. Odgovorili su da u tome uživaju, nadasve stoga što se to impulzivno prenosi i na nji, njijov seksualni život.
Divija san se svemu viđenom u toj ulici. Najedanput, „iz čista mira“ počeja san je uspoređivati s Kalelargom u Zadru. Taman kada san tija zaključiti da je to neusporedivo, da je Kalelarga po sadržaju (raskoši, sjaju, kafićima, restoranima, noćnom životu…) daleko ispod. Međutim, moje srce ne želi čuti za to, tira mi um da me ukori izričajem „Šta je pusta Bourbon Street kontra Kalelarge“.
Izjutra smo šetali uz riku Mississippi. Prišli smo skoro desetak kilometara i umorni skrenuli u jedan restoran. Tek što smo sili, okružilo nas je pet napiti crnaca. Vikali su:
Bižite, bile svinje, došli ste nas izazivati!
Ustali smo, pokušali im objasniti da nemamo nikakve loše namire, da smo pomorci iz Europe, došli smo radi jela. Zatvorili su krug oko nas i počeli nas gurati. Vikali smo:
Evropa, Jugoslavija, Hrvatska, Tito!
Ništa im to nije značilo. Naredili su nam da jedan drugoga vučemo za kosu, uši, da tučemo dlanovima po čelu. Zahtivali su da se ljubimo u usta, mokrimo jedan po drugome. Kad su nam naredili da skinemo hlače i uvlačimo jedan drugome jezik u šupak, kadet je reka:
Udarit ću ovoga visokog u spolovilo, a vas se dvojica probite se i bižite.
Nismo se s tim složili.
Ja san trenira ništo boksa, a ti si karatist, moramo se tući - kazah kadetu. Krenuli smo u tuču. Dvojicu smo uspili baciti na pod. Na trenutak su se zbunili; jurnuli smo s velikim samopouzdanjem prema drugoj trojici. Međutim, ustala je većina u restoranu, i krenula u obračun s nama. Branili smo se žestoko, ali njijova brojčana premoć okretala se u njijovu korist. Mene su bacili na stol, vezali i zapaljenim mi cigaretama bušili rupe na odići, sve do tila. Kadeta su srušili na pod, vezali mu noge i vukli ga između stolova, udarajući ga nogama po cilom tilu. Asistenta radiotelegrafije bacili su na šank, zatim ga obisili na višalicu, livajući mu hladnu vodu u prsa. Pijana rulja se kidala od smija. Šankistica je tek tada počela okretati telefonski brojčanik. Mislija san da zove policiju. Ubrzo je vijugavim drvenim škalama s kata silazija crnac inteligentna izgleda, ukusno odiven. Bija je gromada od čovika. Zelena marama oko vrata i mala crna torbica priko ramena činili su ga tajanstvenim. Pristali su nas tući. Pomisli, ovaj će nas grmalj od čovika dokrajčiti. Oštro upita:
Što se ovdi događa. Ponavljali smo: Europa, Jugoslavija, Hrvatska, Jadransko more. Rusija? - upita on. Da - odgovorismo. Budale, ovo su naši prijatelji, Rusi! - obratija se nazočnima. Brežnjev vaš prisidnik? Ne, Tito je naš pridsidnik. Tito!!! On je naš otac. Tito se bori za prava nas crnaca. Sidite, dragi gosti, odma ću se pobrinuti da vam se saniraju rane. Bit će mi velika čast ako prihvatite da vas počastim.
Čim su nas odvezali, oprali i ispričali se, izbacija je iz restorana napadače. Došla je medicinska ekipa, dali nam inekcije, isprali rane, veće posikotine zašili, po rebrima i leđima nas namazali nikom tekućinom i masti. Gospodski smo se gostili. Tražija je da mu pričamo o Titu. Dȃ san mig radiotelegrafistu, priča je bajke o njemu. Naš se domaćin topija od divljenja, pita imamo li njegovu sliku. Radiotelegrafist mu ju je obeća poslati.
Zezali su me na brodu, svaki put kada san odlazija spavati, priporučili bi mi: Najpri se pomoli Bogu za Tita. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
