Fotografija: Amy Weston
Tokom večeri osmog avgusta, trećeg dana uličnih borbi u londonskom predgrađu Krojdon, klinci koji su protestovali zapalili su neke zgrade – među njima i prodavnicu nameštaja zvanu Rivs, koja je na tom mestu bila nekoliko generacija. Gledajući slike na TV ekranu pomislio sam da mi je poznata. Tokom poznih 1930-tih moja majka je imala običaj da jednom nedeljno ode u Krojdon u kupovinu, i ja sam često išao s njom. Mogao bih tako da joj pomognem sa nošenjem stvari i ako nas je bilo dvoje mogli smo da to pretvorimo u izlet, što bi značilo odlazak u bioskop na prvu popodnevnu projekciju. Prvo smo išli na pijacu u Sari Stritu, onda u veliku robnu kuću ne tako daleko od ove prodavnice nameštaja i, konačno i pobedonosno, u bioskop Odeon koji je bio praktično odmah pored. Svakog puta gledali smo, i kasnije komentarisali, najnoviji film iz Holivuda. Zahvaljujući mojoj majci i ovim filmovima sa deset ili jedanaest godina počeo sam da učim pomalo o pripovedanju. (Ah! Hauard Hoks, Kapra, Diterle, Arči Mejo...)
Osmog avgusta klinci su protestovali jer nisu imali budućnost, nisu imali reči, nisu imali kuda. Jedan od njih, uhapšen zbog pljačkanja radnji, imao je jedanaest godina. Gledajući slike nereda u Krojdonu hteo sam da podelim moju reakciju sa majkom, odavno umrlom, ali ona nije bila na raspolaganju, i znao sam da je to zato što nisam mogao da se setim imena robne kuće u koju smo redovno išli pre no što bismo pohitali u bioskop. Uporno sam tražio ime, i nikako nisam mogao da ga pronađem. Najednom mi se javilo: Kenards. Kenards! Iz istih stopa moja majka je bila tu, gledajući zajedno sa mnom snimke nereda u Krojdonu. Pljačkanje je konzumerizam okrenut naglavačke, sa praznim džepovima.
Čudno je to kako imena – čak i neko tako daleko kao Kenards – mogu biti tako intimno povezana sa nečijim telesnim prisustvom; takva imena rade poput šifara.
Jezero okruženo planinama je veoma duboko i dugačko oko 70 km. Reka Rona teče kroz njega. Kada je vreme olujno talasi izgledaju kao oni na moru. Među ribama koje se ovde pare je i jezerska zlatovčica – veoma cenjena među gurmanima. Zlatovčica pripada porodici pastrmki. Kada je mala gotovo je prozirna, kao plavkasta svilena maramica; kada poraste može dostići i 15 kg. Dok im se približava sezona mresta, strane trbuha i grudna peraja odraslih mužjaka postaju narandžasto-crvenim.
Na južnoj strani jezera je grad na brdu, a između brda i obale jezera prostor je za malu luku, šetalište sa kafeima, bazen za plivanje, uzanu šljunkovitu plažu, igrališta, travnate padine i palme, i tokom vrelih letnjih dana u avgustu sve ovo zajedno čini nešto poput minijaturnog i skromnog primorskog odmarališta.
Oni koji se okupljaju tu su na odmoru. Ostavili su svoje svakodnevne živote negde iza. Možda samo nekoliko kilometara odatle, možda više stotina. Ispraznili su se. Etimološki koren reči "vacation" je latinsko vacare, biti prazan, biti slobodan.
Ako hodate tuda, morate pažljivo da tražite put – a prostor je veoma uzan i mali – između njihovih uglavnom ležećih sloboda. Mnoge žene i muškarci na odmoru imaju između trideset i pedeset godina. Bosi, golonogi, leže na peškirima na suncu ili u senci drveća, neki plivaju sa decom, drugi planduju na ležaljkama. Nema velikih projekata, jer mesto je premalo a njihovo vreme ovde prekratko. (Upravo ovako sati postaju duži.) Nema rokova. Malo reči. Napustili su svet i njegov rečnik koji obično ponavljaju ali u njega ne veruju. Biti prazan, slobodan. Ne raditi ništa.
Ali ne sasvim. Mali blagoslovi pristižu, i oni ih sakupljaju. Većim delom ovi blagoslovi su uspomene, ali ni to nije tačno jer, istovremeno, u pitanju su obećanja. Ljudi sakupljaju uspomene na radost ovih obećanja koja ne mogu primeniti na onu budućnost koju su rado napustili, ali koja nekako važe u ovoj kratkoj, praznoj sadašnjosti.
Ova obećanja su bez reči i telesna. Neka se mogu videti, neka dodirnuti, neka se mogu čuti, neka okusiti. Neka nisu ništa više do poruka u otkucajima nečijeg pulsa.
Ukus čokolade. Širina njenih kukova. Zapljuskivanje vode. Dužina kćerkine natopljene kose. Kako se smejao rano jutros. Galebovi iznad čamca. Sitne bore u uglovima njenih očiju. Tetovaža oko koje je napravio čitav džumbus. Pas kome jezik visi napolju na vrućini. Obećanja u ovakvim stvarima rade poput šifara: šifara ka nekim pređašnjim očekivanjima o životu. I ovi ljudi na odmoru kraj jezera sakupljaju ove šifre, dotiču ih, šapuću ih, i bez reči im se u sećanju javlja to očekivanje, koje krišom iznova žive.
Vrlo malo ili ništa u životima koje su do sada živeli klinci u Krojdonu je potvrdilo ili ohrabrilo neko takvo očekivanje.
I tako oni žive, izolovani ali zajedno, u očajno nasilnoj sadašnjosti.
—
Priredio Srđan Keča.
Ikonička fotografija nereda u Krojdonu, čija je autorka Amy Weston (agencija WENN), ne prikazuje demonstrante, policiju i uobičajeno nasilje, već tragediju jedne poljske emigrantkinje, Monike Konczyk, pet meseci nakon što se doselila u Britaniju.
