Foto: Aleksandar Isailović
Selo Berdut nalazi se na samom kraju puta, u slepoj ulici koja se završava kada naiđe na gustu džunglu. Tu živi narod Džahut, mala zajednica u Maleziji, a u ovom selu ih ima svega oko trista. Kuće su od drveta, podignute na stubove, prostrane, prazne, mračne, razbacane pored puta u šumi. Džahuti love, uzgajaju pirinač, kasavu i banane, a malo novca što zarade je od skupljanja kaučuka i povremenog rada na plantažama uljanih palmi.
Moj prijatelj je godinu dana proveo u ovom selu pomažući im. Tako je i njihov jezik naučio i sve mi prevodio. Odlučio je da me povede sa sobom da upoznam njegove domaćine, komšije i drugare. Kada smo stigli u selo obradovali su mu se. Zbog mene i ne toliko. Bili su malo sumnjičavi, a nadasve stidljivi. Poneki su mi okretali leđa kako se ne bismo gledali u oči. Ali uz dosta smeškanja jedan po jedan su me prihvatili.
Naši domaćini su bili Pok i Iem, sredovečni par koji nije imao svoju decu, tako da su veći deo života pomagali u odgoju dece svojih komšija. Ovo je jedna od retkih porodica koja je uvela struju (koja je do sela stigla pre manje od dve godine), a imaju čak i jedan stari televizor gde se komšiluk okuplja uveče da gleda crtaće i serije. Iem se upravo vratio iz ribolova sa punom mrežom koprcajućih somova.
Volite ribu? - pitao je i odmah izvadio jednu, i nabio je na štap kako bi nam je ispekao.
Uz soma za večeru spremili su nam i pirinač sa barenim bananama i ljubičastim krompirom. Svi smo zajedno jeli na podu, jedino ja sa kašikom u ruci.
- Hajde, razbolela se beba u selu. Već drugi dan je bolesna. Idemo svi na menisoj - reče naš domaćin kako smo završili sa večerom.
***
Hodali smo kroz mrkli mrak. Iz dubine šume čulo se ritmično, tupo udaranje, poput bubnjeva.
Tup - tup - tup… Tup - tup - tup…
Baterijskom lampom osvetljavali smo put. Lupanje je postajalo sve glasnije, a obrisi kuće su se polako pojavili na mesečini. Kroz prozore se video žuti sjaj sveća. Lupanje je veoma brzo postalo veoma glasno. Stigli smo do drvene verande kuće na kojoj je u mrklom mraku sedelo deset ili petnaest ljudi. U rukama su držali bambuse kojima su u istom ritmu udarali o pod.
Tup - tup - tup…
U kući je bilo bar još trideset osoba. Deca su spavala na daskama, odrasli su sedeli na podu pod sjajem sveća. Razgovarali su, pili kafu, žvakali pinang* - sve otprilike kao i svakog drugog dana.
U poslednjoj, najmanjoj sobi majka je dojila bebu dok je otac čučao pored njih. Objasnili su nam kako dete već danima jako teško diše i kašlje, tako da su se komšije organizovale i došli sa šamanom iz susednog sela koji će pokušati da je izleči. Zvao se Bolok i upravo je ušao u malu sobu. Izgledao je kao i svi ostali. Tamnoput, bos, nosio je plave odrpane farmerice i majicu na kratke rukave. Čučnuo je pored bebe i počeo je da joj šapuće nešto na uvo. Za to vreme drveni zidovi su se tresli od lupanja bambusima spolja.
Kada je Bolok ustao pitali smo ga kako je postao šaman.
- Sam sam odlučio, ali sam morao da ubedim starog šamana u selu da me nauči svemu. Da mu dokažem da sam vredan toga - reče.
- Kako si ga ubedio?
- Morao sam da provedem tri dana i tri noći sam u džungli. Bez ičega kod sebe. Tako se susretneš sa svim duhovima tamo. Gledaš smrti u oči. Prebrodiš sve strahove. Neki učenici se nikad ne vrate. Neki se vrate, ali obuzeti zlim silama. Nikada se ne oporave.
- I to je sve?
- Ne, morao sam još mnogo toga da naučim. A na kraju, stari šaman mi je na ceremoniji pljunuo u usta. Tako se prenosi moć i tada svi počnu da te poštuju - odgovori i izađe na verandu.
***
Menisoj traje dve noći. I prvu i drugu šaman izgovara mantre na džahutskom koje poneki ukućani ponavljaju za njim. Traje od večeri pa sve do svitanja. Za drugu noć priprema se lutka, obično izrezbarena figurica od drveta koja predstavlja obolelu osobu. Cilj je da se bolest prenese na taj predmet.
Izašli smo i mi na terasu pred kućom. Bilo je tu blizu dvadeset ljudi sa bambusima u rukama. Šaman je stajao ispred lutke u sredini i pevušio, a ostali za njim. Usput su udarali o pod. Muzika nipošto ne sme da prestane do jutra, rekli su nam. Na ovaj način prizivaju zle duhove i mole ih za pomoć, da prenesu bolest koju devojčica ima na lutku koju su napravili. U zoru, lutka se pušta niz reku.
Ljudi su se povremeno smenjivali, oni umorniji su ulazili unutra da se okrepe, posle se vraćali, ali ritam nije prestajao. Seli smo i nas dvojica, uzeli smo poslednja dva bambusa i počeli nespretno da pratimo ritam.
Tup - tup… Tup.
- Zašto ne odvedete dete u bolnicu? - pitali smo roditelje.
- Ne ne. Tu je šaman. Duhovi će nam pomoći...
- Šta ako ne dođu?
- Doći će...
--
* Pinang je orašasti plod gorkog ukusa koji se umotava u list betela od kog zubi i jezik pocrvene, a ako se sažvaće malo više izaziva vrtoglavicu i blage halucinacije. Mnogi ljudi ga u ovom delu Azije svakodnevno koriste.
