Foto: MATT WERNER 
Nebo iznad Bombaja puno je crnih ptica. Na srebrnom pesku indijskog Lida, na plaži Juhu, ogladneli kupači drže svoje sendviče - ispod tanjira. Grabljivice se strmoglavljuju kao moderni bombarderi i za tren oka - sendvič neopreznog, ili neiskusnog, lebdi u vazduhu.
Na balkonu hotelske sobe svako jutro svađam se s vranama. Jedna ista (uveravam sebe da je prepoznajem po zlobnom izrazu lica) kapriciozno me budi pre vremena, grakće. Kad se pravim da je ne čujem, bezobrazno stane iznad kreveta, i ima neprijatan glas, pa kapituliram. Pokušao sam da je podmitim, ali ne ide. Onda je psujem, zatvaram prozore, a ona kljuca po staklu.
Dosad ih nisam trpeo, ali od sinoć malo ih se plašim.
Sedeo sam s prijateljem Paruisom u prijatnoj kavanici iznad grada, na Malabar Hilu, čekajući da se ukaže fenomen čuvenog bombajskog sunčevog zalaska. Pod nama je bio gotovo ceo grad. A iznad njega i oko nas jata crnih ptica. Naročito mnogo bilo ih je iznad jednog mesta. Kružile su uporno i činilo mi se da među njima ima orlova.
– To kruže iznad Kula tišine! – objasni mi prijatelj i ispriča interesantnu priču. Neobičnu.
Na tih sedam kula završavaju svoj ovozemaljski život članovi kaste Parsija, sekte koju je osnovao Zoroastar. Veruje se da su se posle propasti persijskog carstva doselili ovamo iz grada Parsa, bežeći od osvajača koji su nastojali da ih prevedu u islam. Pre hiljadu i trista godina zaustavili su se u okolini Bombaja, a pre tri veka provalili su u grad i osvojili ga svojom urođenom energijom. Otada mu daju svoj pečat. U njihovim rukama su trgovina i industrija, oni su administratori, posrednici između naroda i engleskog okupatora i prvi Indusi koji su primili visoke počasti i funkcije u koloniji. Danas, kad njihova ekonomska moć opada, kad god neko traži blagajnika, makar i za bioskop, Parsi imaju prednost. U Bombaju, Broču, Surati, po celoj državi, izgradili su milosrdne ustanove. Zna ih cela Indija, a ima ih - samo sto hiljada.
Ovi monoteisti, koji ispovedaju svevišnjeg tvorca Ahura Mazdu i Ideal Dobrih Misli, Dobrih Reči i Dobrih Dela, paganski obožavaju vatru, zemlju i vodu. Na svim hramovima, kao simbol večne energije, stoji kamena baklja. Na oltaru plamti oganj i jedino sveštenici mogu da mu pristupe.
AUTOR: MATT WERNERPa ipak, oni ne spaljuju svoje mrtve kao što rade Indusi.
Kad umre Parsi, odnose ga na jednu od sedam Kula tišine. Samo najbliža rodbina prisustvuje. Nikome, pa ni članu kaste Parsija, nije dozvoljeno da priđe tajanstvenom mestu, okruženom parkovima i visokim drvećem na Ridž-ulici, u samom centru grada. Sagrađene 1675. godine za porodicu Modi Hirdži Vakče, kule su oltar poslednjeg obreda stotina generacija Parsija. Na svakoj kuli ima tri terase, po jedna za muške, ženske i dečje leševe.
Obred je jednostavan. Sveštenici postave telo na kulu i - gledaju. S bombajskog neba, iz visina do kojih ne može oko dopreti, sjure se grabljivice, lešinari, jata gavrana. Posle tri minuta ostanu samo oglodane kosti. Sveštenici ih skupljaju i odnose na drugu kulu, a odatle bacaju u more.
A rodbina odlazi u modernim automobilima u zajedničke prostorije, gde svečanosti traju četiri dana.
AUTOR: MATT WERNER
Parsi imaju u Bombaju vile. I školuju decu u Kembridžu i Oksfordu. Govore odlično engleski. Ali predaju svoje mrtve pticama, kao u davno pagansko vreme, usred Bombaja, modernog grada u kome i nas dva, na Malabar Hilu, pijemo gusti indijski čaj i gledamo crne pege na nebu i slušamo graktanje vrana.
Svaka mi liči na mog jutarnjeg, drskog gosta.
