Najbolje (i najgore) zemlje za život

[golosina]

Naleteh na zanimljivo istraživanje, pa sam htela da ga podelim sa vama i da čujem vaše mišljenje, a i iskustva, jer ima nas ovde dosta i iz raznih krajeva sveta...

Radi se o istraživanju organizacije "Social Progress Imperative". Oni su napravili spisak zemalja posmatrajući tri aspekta: zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba (hrana i medicinska nega, pijaća voda, lična bezbednost), temelje blagostanja (dostupnost osnovnog obrazovanja, informacija, zdravlje i održivost ekosistema) i - mogućnosti za stanovnike svake zemlje (poštovanje ljudskih prava i sloboda, sloboda izbora, tolerancija, inkluzija i dostupnost visokog obrazovanja) i poređali ih od najbolje ka najgoroj.

Decenijama su se "najbolje države za život" rangirale po tome koliko su bogate, ali očigledno je da ako posmatramo uslove života samo kroz bruto domaći proizvod, promiču nam stvari koje su zapravo mnogo važnije prosečnom čoveku. Zato je ova organizacija osmislila "indeks društvenog napretka", kao novi način za prikaz života u jednoj državi.

Ovo istraživanje obuhvata 132 države širom sveta i procenjuje ih na osnovu 54 različita kriterijuma svrstanih u tri gore pomenute grupe.

Rezultati su (ne)očekivani. Mnoge od najbolje kotiranih zemalja jesu bogate, ali poredak bogatstva i socijalnog napretka daleko su od ekvivalentnih. Novi Zeland je na prvoj poziciji, dok bi po bruto domaćem proizvodu zauzeo tek 25. mesto. Sa druge strane, SAD su druga najbogatija zemlja na svetu, ali tek 16. na listi "društveno naprednih" zemalja.

Ostale zemlje u "top ten" su uglavnom evropske:

2- Švajcarska

3 - Island

4 - Holandija

5 - Norveška

6 - Švedska

Na sedmom mestu je Kanada, pa slede Finska i Danska, i, na desetom mestu, Australija. Od republika bivše Jugoslavije samo je Slovenija našla svoje mesto u prvih dvadeset (17.). Prati je Hrvatska na 36, Srbija na 41, dok su BiH na 61, Makedonija na 49. i Crna Gora na 53.

Bivše jugoslovenske zemlje okružene su zemljama kao što su Argentina, Jamajka, Bugarska, Ekvador i Kolumbija. Kako vam to zvuči?

Poslednje na spisku su Burundi, Centralnoafrička Republika i Čad.

Kako vam se čini? Da li zaslužujemo ovo 41. mesto? Šta mislite o metodologiji istraživanja - za one koga ovaj metod zanima ovde je i kompletni metodološki izveštaj:

link

Ono što mi je zapalo za oko je da, iako smo na 41. mestu kada se parametri saberu, ako se gleda samo "Opportunities" parametar, tu smo tek na 62.

(Istraživanje je preuzeto sa sajta: http://www.socialprogressimperative.org/data/spi)

[Yael]

UN radi godinama slicno (rekla bih) istrazivanje - Human Development Index

http://hdr.undp.org/en/statistics/hdi

Evo, malo sazetije u vikipediji:http://en.wikipedia.org/wiki/Human_Development_Index

Vec godinama na prvom mestu Norveska, na drugom Australija (i u Inequality-adjusted Human Development Index- IHDI).

Intresantno je da je kod Social Progress Imperative Novi Zeland na prvom mestu - u Australiji sam upozanala mnogo novozelandskih emigranata (sa privilegovanim statusom doduse, zbog bilateralnih ugovora). Postoji konstantan odliv iz NZ u Australiju, jer se lakse nalazi posao, bolje je placen, skole su bolje, zdravstvo bolje funkcionise... generalno, bolje se zivi.

[Behemot]

Nikako se ne slažem, jer izostavljen je najbitniji parametar: sreća. Sada će neko da kaže da je to individualna stvar ili trip u glavi, abstrakcija, itd. Slažem se. Ipak, to nekako mora da se izračuna i da se ubaci u formulu.

Druga najbitnija stvar- zajebancija (sprdnja, teranje cirkusa, žur...) U pitanju je uzvišena delatnost i mora da se upražnjava na dnevnoj bazi, inače sreće niđe!

Al' da ne mlatim praznu slamu, evo argumenata:

1) Kanada, nikako! Nema žura. U supermarketu nema da se kupi pivo (ovo je za mene bio šok), veliki minus. Muzika, najgora na svetu. Džastin Biber, Brajan Adams, Selin Dion... Mora se kanadskim muzičarima stati na put! Ipak, ne mogu da lažem, Kvebek je druga priča. Dobar žur. Ima piva u supermarketu.

2) Skandinavske zemlje su okej (ne računajući Finsku), ipak fali malo žura al aj'. Ima dosta sprdnje, bajsovi i to. Ljudi su lepi. Skupo po kafanama, što automatski dovodi do opadanja zajebancije. Ipak,  nađe se već neka alternativa pa je sve kul.

3) U Švajcarskoj sam bio samo na aerodromu, pa neću mnogo da blatim. Ipak, imam osećaj da tamo sprdnje nema uopšte (nadam se da grešim).

I tako dalje, hteo sam da napravim malo dužu listu, ali moram da zapalim do grada. Poenta je jasna. Sreća. Sprdnja. Bitni faktori! 

[uros.krcadinac]

Švajcarska, zemlja prema kojoj imam najgore predrasude.

[Duya]

@Behemot:

Muzika, najgora na svetu. Džastin Biber, Brajan Adams, Selin Dion... Mora se kanadskim muzičarima stati na put!

Ipak, da budemo fer, spomenimo i Leonarda Koena.

[Yael]

Ipak, da budemo fer, spomenimo i Leonarda Koena.

Pa, ajd' onda i Joni Mitchell, Neil Younga, Alanis Morissette.

I ne znam zasto je bitno (i kakve veze ima sa srecom) gde ces kupiti pivo. I u Australiji se ne prodaje u samoposluzi nego u prodavnicama alkohola (kojih ima na svakom cosku i imaju duze radno vreme), pa nije neka nesrecna zemlja. Zaista.

[Yael]

Švajcarska, zemlja prema kojoj imam najgore predrasude.

Ozbiljno? Zasto? Evo, ja bas veceras krenula...

[golosina]

I ja sam imala predrasude kad je u pitanju Švajcarska...

A onda sam otišla tamo nekoliko puta.

Šta znam, prijala mi je žešće ta gotovo uzvišena civilizacija, čitav jedan nivo ispred ostatka Evrope, rekla bih.

Ono samoposluživanje jabukama, cvećem i drugim stvarima i plaćanje po principu "ubaci u kutiju", gde niko ništa ne kontroliše... Mislim, kod nas bi maznuli i jabuke i kutiju sa paricama..

Ono kad šalabajzeri sa Balkana sednu u voz Ženeva - Lozana sa karticom za gradski prevoz i prave se blesavi, a kontrola ne samo da ih ne kazni i ne izbaci iz voza nego se pojedu živi što se to desilo pa ih još puste da se voze besplatno... Ipak i Francuska je kao neka civilizacija al tamo te bogami istresu iz gaća dok ne platiš kaznu...

Sve čisto, skockano, pedantno, smisleno, umereno... Ne znam, možda je dodatno pojačalo utisak što sam dolazila posle tri prljave nedelje na Bliskom istoku...

Kaučsurfovali smo, i dopao mi se stil života hostova. Obrazovani, pametni, kulturni, ne haje ni za kakve trendove, piknikuju po parkovima kad god stignu, idu na kupanje u Roni, i tako... Neki drugi hostovi su nam bili par od oko 30-35 god koji su odlučili pre neku godinu da ipak neće da se bave time čime se bave nego -- da studiraju medicinu i budu lekari. i tako lepo ljudi sa trideset i nešto posvetili se medicinskom fakultetu Prvo mi je bilo šokantno, a onda pomislim, i ja bih, da mogu, menjala profesiju sad u 30 i nekoj...

Sad da ne ređam više, ali utisak mi je bio jako pozitivan svaki put.

[Duya]

I ne znam zasto je bitno (i kakve veze ima sa srecom) gde ces kupiti pivo.

Vidi se da si žensko... 

[golosina]

Što se Islanda tiče...

Uh.

Mogu da imam samo pozitivno mišljenje o zemlji u čijoj je prestonici gradonačelnik Jon Gnarr

[golosina]

Volela bih da vidim istraživanje sprovedeno po Behemotovoj metodologiji

[Yael]

UNDP je sproveo istrazivanje na tu temu, ali plasim se da metodologija nije ta...

http://unsdsn.org/resources/publications/world-happiness-report-2013/

[gosn.shofershajbna]

Slažem se sa Behemotom što se tiče sreće, a ona nema veze sa GDP-om, kao ni sa jednom stvari koje u sličnim anketama navode kao parametre sreće, dobrog života itd. Čak ni samo pitanje: Da li ste srećni? vam neće doneti neki relevantan odgovor, jer danas (posebno u razvijenijim zemljama) će čak i u anonimnim anketama onaj koji nije srećan reći da je srećan da ne bi ispao mrgud, a onaj koji je srećan će zbog neke uglavnom  materjalne  stvari postati nesrećan u roku od dan-dva, pa kad kupi novu plazmu će opet biti srećan i tako u krug...

Ne znam tačno kad je čovečanstvo skrenulo s' puta, ali deluje mi kao da je to bilo jako davno. Bio sam skoro u Sibiru i mislim da je to lepo mesto za život. Veoma nepristupačno, surovo, oštro, ali u čoveku budi mnoge pozitivne stvari koje smo zaboravili u ovom hedonističkom društvu.

Takođe se i danas sećam kad sam čitao onaj putopis iz Afrike na ovom sajtu priče o onim Pigmejima koju je Uroš napisao, kad se podvuče crta koliko sam ja shvatio ti ljudi samo bleje tamo, marihuana džiklja oko njihovog sela, kad dođu belci donesu im so i daju im pare, a oni onda odu i kupe pivo...

I onda će neko reći kako to nije lepo mesto za život, ili kako ti ljudi nisu srećni... Voleo bih da su sva mesta za život na ovom svetu takva, i ljudi treba da budu srećni što su živi, ne zato što imaju visok GDP i neka imaginarna ljudska prava koja padaju u vodu potpisom jednog papira o objavljivanju vanrednog stanja, čak i u Švajcarskoj. Više volim zemlje gde nemam nikakva prava, bar znam na čemu sam.

[golosina]

Bio sam skoro u Sibiru i mislim da je to lepo mesto za život. Veoma nepristupačno, surovo, oštro, ali u čoveku budi mnoge pozitivne stvari koje smo zaboravili u ovom hedonističkom društvu.

Ovo me je baš zaintrigiralo. Gde u Sibiru? I kako budi pozitivne stvari? Meni su Sibir svi koje znam da su tamo bili napljuvali i/ili pobegli od depresije odande

[Un I.Q. ue]

Ne moze (po meni) biti najbolja zemlja za zivot, ona gde na poslu, ne postoji "mañana"...

[gosn.shofershajbna]

@Golosina

Teško je to objasniti, a da ljudi ne pomisle da sam lud, ali pokušaću.

Mislim da je depresija nešto što dolazi iznutra kao i sreća. Takođe mislim da je svaki prirodni habitat (izuzev nekolicine ekstremnih gde ljudska naselja i ne postoje) normalan za život, i da priroda i vremeniski uslovi  nemaju puno veze sa ova dva gorepomenuta osećanja.

Danas ima previše hedonizma u svetu i svi gledaju ''da im dupetu bude toplo''. Mislim da čovek da bi došao do nekih osnovnih stvari za život, od hrane, staništa, preko nekih luksuznih stvari i u krajnjem slučaju same slobode i svojih prava mora da se bori. Čovek koji ovo dobije na gotovo, kad-tad sve to izgustira i postane nesrećan. Tako da su države koje najviše pruže svojim građanima često i one u kojima su građani najnesrećniji. Jedino što je gore od toga je ono čuveno ''imao, pa nemao''. Što je trenutna situacija u zemljama bivše Jugoslavije. Što pre mi zaboravimo sve pogodnosti koje smo imali pre 20 i kusur godina i shvatimo da je to gotovo, prošlo i da ako želimo da stvorimo nešto slično treba da se borimo, to će nam biti bolje i lakše i bićemo srećniji.

Ukratko, mislim da su ljudi koji žive u ekstremnijim prirodnim ili socijalnim uslovima uslovima srećniji od ljudi iz razvijenih zemalja.

Preporučio bih ti da pogledaš odličan dokumentarac Vernera Hercoga, po imenu Happy People: One Year in Taiga (2010)

nadam se da će ti onda biti jasnije zašto je Sibir toliko dobro mesto za život.

Ja naravno nisam video ni S od Sibira iz tog dokumentarca, pošto smo uglavnom posećivali veće gradove, ali čovek dok prolazi kroz one silne šume vozom, razmišlja samo o jednom, kako bi moj život izgledao, da živim ovde u ovoj divljini.

Činjenica je da ljudi beže iz Sibira, nekad su bežali u druge države u velikom broju (kao i srpska omladina), danas beže uglavnom u Moskvu, ali kad tad shvate koliko im nedostaje njihova divljina. Makar bili iz Krasnojarska, ili Novosibirska koji imaju više od milion stanovnika, sama pomisao da na 20 kilometara od tebe počinje nepregledna tajga, skoro nenaseljena, koji prati tundra i tako sve do obala Severnog ledenog okeana koji je hiljadama kilometara daleko je neverovatan, i ne može se iskusiti nigde drugde.

Takođe imam poštovanje prema svim ljudima koji žive u ekstremnim uslovima i nemaju nameru da se sele, znači nebitno da li je u pitanju neka hladna oblast, pustinja, džungla, ratom zahvaćeno područije, ekstremno siromašne zemlje (pri tom ne mislim na Srbiju, niti na bilo koju evropsku zemlju)... Sad skoro je na našim sajtvima izašla vest o tome da je najveći grad na Čukotki opkolilo oko 300 belih medveda. Gledam klipove, novinari šetaju tim gradom, pitaju ljude šta misle o tome, svi su hladni kao špricer, smeju se, nije im jasno čemu tolika zabrinutost.

Nadam se da si razumela šta želim da kažem.

[Laza GNR]

Ipak, to nekako mora da se izračuna i da se ubaci u formulu.

Hm,kad bi se npr. sa popisom stanovnistva vrsila ujedno i anketa sa pitanjem "Da li ste srecni?" (i odgovorima "da","ne","delimicno" i "ne znam/ne zelim da odgovorim"),mozda bi se stekao uvid u "srecnosti" nekog naroda.Samo...sumnjam da bi drzava zelela/volela da se rezultati predoce.Ne samo nasa,vec i mnoge druge.

...sto imlicira da u mnogim drzavama ne zive srecni ljudi.

I ne znam zasto je bitno (i kakve veze ima sa srecom) gde ces kupiti pivo.

Au,al si ti u zabludi.

To ti je jedan od najbitnijih faktora za srecu.Za svkog ko nije anti-alkoholicar.

[Yael]

@gosn.shofershajbna: interesantno i lepo rečeno. Ne znam da li je kod nas preveden roman Sibirsko vaspitanje (pisao ju je Rus, ali na italijanskom). Romančić, ali mislim da bi tebi bila interesantna.

@laza GNR: Ja samo rekoh da ne shvatam zašto je bitno GDE. Inače, ja ne volim pivo, ali mnogo volim vino. I više volim da ga kupim u enoteci nego u samoposluzi, ali nije da mi je baš bitno.

(U tom UN-ovom istraživanju, bilo je pitanje - da li ste srećni.)

A što se Švajcarske tiče, iskreno, malo mi je dosadilo pljuvanje po nekim zemljana samo zato što su bogate ili zato što su sredjene. A često se ne zna mnogo ili ništa o njima. Mislim da je udaljenost od politike odličan pokazatelj sreće jedne zemlje. Ko od vas zna ime predsednika Švajcarske, ne samo trenutnog, nego bilo kog u poslednjih 40 godina, npr. Ne znaju često ni Švajcarci. Ja bih mnogo volela da ne znam ko je predsednik Srbije. U Švajcarskoj se dosta odluka donosi referendumom i to na kantonalnom nivou, a kantona ima mnogo. To je, čini mi se, najdirektnija forma demokratije u Evropi.

À propos sterilne uredjenosti - i to je malo preiveličano. Ženeva, na primer, je čak i malo prljava i zapuštena. Ali i odlično mesto za život - mali grad, ali kosmopolitski, dobro lociran, puno kulturnih dogadjanja, lepa okolina, čist vazduh, dobre škole, bolnice...

[Lazar]

Vidim da rasprava polako klizi u metafiziku Veliko je pitanje šta znači biti srećan; ja ne znam, ali zakleo bih se da različiti ljudi pod tim podrazumevaju različite stvari. Kad sam bio klinac (srednja škola, početak faksa) bio sam čvrsto rešen da emigriram negde na Zapad. Kasnije sam odrastao i shvatio da time neću dobiti ništa što bi opravdalo trud koji bih u to morao da uložim. Jednako (ne)srećan mogu da budem i ovde, barem otkako su se ratovi završili.

Jedno od otkrovenja nastupilo je tamo negde 2004. Bilo je leto, ja sam neka dva meseca putovao po Bliskom istoku i Egiptu, i nisam mogao čudom da se načudim kako ljudi žive. Onda sam došao u Srbiju, bilo je kasno leto, i već mi je u Novom Sadu bilo prelepo. Sve zeleno, prepuno drveća, vazduh prijatan i bez peska, plavo nebo, oblaci, povetarac, bez užasne gužve i smrada desetina miliona znojavih ljudi na maloj površini. Onda sam otišao na kampovanje - opet zeleno, prijatno, ptice u krošnjama, svuda curi neka voda, naiđeš na potok i napiješ se, sedneš u hlad i sediš tako pola dana, ništa ti ne treba.

Putovanja u ekstremne oblasti su u tom smislu korisna. Mislim na teška, naporna putovanja, ne ono da imaš debeo novčanik pa platiš da ti uvek bude udobno i ničega ti ne manjka, nego putuješ onako kako tamošnji ljudi putuju od jednog do drugog mesta. Strašna vrućina, ili hladnoća, pa nedeljama ne vidiš ništa sem peska ili kamenjara ili spečene zemlje, jedeš suva 'leba i piješ mutnu vodu punu trunja dok ti muve mile po licu. Previše toga uzimamo zdravo za gotovo, odvrneš slavinu i poteče voda, pritisneš prekidač i upali se svetlo, načisto pobesniš kada ti pola dana ne radi internet. Ima ona neka fora "first world problems", možda je malo glupo ali razumem poentu. Dobro je sebe povremeno podsetiti da je ta čista voda u slavini, i ta veš-mašina, i ulična rasveta noću, i mekan dušek umesto prostirke na nabijenoj zemlji, da je to sve raskoš i blagoslov koje sasvim sigurno ničim nismo zaslužili, kao što ni odsustvo toga niko nije zaslužio, pa opet je tako.

Ljudi kod nas vole da kukaju zbog svega što nemaju, a što neko tamo, na Zapadu, ima. I to je okej, ali onda treba istovremeno da budu svesni i onoga što oni imaju, a neko drugi, zapravo ogroman deo stanovništva planete, nema. Možda bi svest o tome doprinela ličnoj sreći.

Mislim da pitanje sreće zavisi prvo od prirode nečijih potreba, a drugo o svesti o sopstvenim potrebama. Ako neko ima potrebu da gradi akademsku karijeru, taj definitivno nema šta da traži ovde kod nas, kao što ne bi imao/la šta da traži ni u Africi. A eto, ima ovde ljudi koji su sasvim lepo sebi skockali život. Posao koji ih ne mrcvari a obezbeđuje im taman dovoljno, par dobrih drugara za kafanu, pecaljka i čamac na Dunavu, peku svoju rakiju, i stvarno im ništa ne fali. Okej, karikiram, nije to baš toliko jednostavno, ali poenta je to da nekome može biti sasvim lepo ovde kao što nekome može biti lepo i u Sibiru ili na Menhetnu. Zavisi šta je kome potrebno.

Ako se malo osvrnem i pogledam ljude koje poznajem i sa kojima sam došao u dodir, ni za koga od njih ne umem da kažem da li je srećan. Svakako da se mnogo više radi o svesti o svom životu, o osećaju života, nego o spoljašnjim faktorima (pod uslovom da oni nisu ekstremno loši).

Okej, moram da kažem da je prošlog leta u Granadi vino bilo fantastično i jako jeftino. To možda nije doprinelo sreći, ali je definitivno uticalo na raspoloženje

Takođe prošlog leta, u Mauritaniji, pričali su mi kako Mauritanci vole svoju pustinju, kako su na nju ponosni, i uopšte ne smatraju da su nesrećni što su se tamo rodili. Jedna devojka mi je rekla da je pustinja dobra za čoveka jer, nemajući oko sebe ništa, može više da se zagleda u sebe, prinuđen je više da razmišlja o životu jer nema bezbroj stvari koje bi mu odvlačile pažnju. Mislim da je najgore onima koji se nalaze u rascepu, žive u pustinji a žele da žive kao u holivudskom filmu, žive u Srbiji a žele da žive kao što oni misle da se živi u Americi, ili kao što se ovde živelo pre dvadeset godina.

Zanimljiv misaoni eksperiment: zamislimo vladinu kampanju sa ciljem da ljudima prikaže koliko su oni zapravo već srećni, i jednu anketu pre, i onda odmah posle kampanje. I onda da se kampanja ponavlja svakih par godina.

Još zanimljiviji misaoni eksperiment: razmena stanovništva kao razmena studenata. Ajde sad svi koji su se žalili da su nesrećni zbog toga što žive u ovoj zemlji, da jedno godinu dana žive u Sibiru, ili u Sahari, ili u Severnoj Koreji. Jebi ga, ne možemo svi živeti na Mediteranu, nema mesta.

[Relja]

Zanimljiv misaoni eksperiment: zamislimo vladinu kampanju sa ciljem da ljudima prikaže koliko su oni zapravo već srećni, i jednu anketu pre, i onda odmah posle kampanje. I onda da se kampanja ponavlja svakih par godina.

Još zanimljiviji misaoni eksperiment: razmena stanovništva kao razmena studenata. Ajde sad svi koji su se žalili da su nesrećni zbog toga što žive u ovoj zemlji, da jedno godinu dana žive u Sibiru, ili u Sahari, ili u Severnoj Koreji. Jebi ga, ne možemo svi živeti na Mediteranu, nema mesta.

Bilo je nešto slično, krajem osamdesetih u Sloveniji, zvalo se Evropa zdaj. Žao mi je što nisam nigde našao više detalja o tome.

Legenda veli da su neke ankete sprovedene, i otkrile su da Slovenci ne misle najgore o Bosancima, Srbima, Albancima, Hrvatima... već o sebi. Da imaju neki stav otprilike kao Srbi prema sebi, svom narodu i državi danas, otprilike, gorih od nas nema.

Onda su skontali da bi to bilo lepo promeniti, pa su krenule kampanje o vrednim seljacima, ofarbanim belim ogradama, baštama sa cvećem, sunčanom stranom Alpa... ubeđen sam da se tim nekim stavom naroda prema svojoj državi i situaciji može manipulisati i pozitivno i negativno. A da je kod nas na delu negativno manipulisanje.

Najbolje se to moglo videti u ratovima devedesetih, neke grupe u očajnom položaju su nalazile novu snagu, upornost, moral je bio sky high, dok je kod nekih u relativno boljem položaju dolazilo do malodušnosti, a sve zavisno od kontrole dominirajuće misli.

[Aleksandar1986mighty]

kako god okrenes izgleda da je u Srbiji Najgore.

[Lazar]

kako god okrenes izgleda da je u Srbiji Najgore.

Pravac u Saharu, na razmenu, godinu dana

@Relja, jako zanimljive informacije, nisam nikada čuo za to. Verovatno nije dobro za jedan narod da ima previše lošu sliku o sebi. Do neke tačke to verovatno može da motiviše za promene, ali posle te tačke je verovatno samo parališuće i ništa drugo.

[Duya]

Vidim da rasprava polako klizi u metafiziku Veliko je pitanje šta znači biti srećan; ja ne znam, ali zakleo bih se da različiti ljudi pod tim podrazumevaju različite stvari. Kad sam bio klinac (srednja škola, početak faksa) bio sam čvrsto rešen da emigriram negde na Zapad. Kasnije sam odrastao i shvatio da time neću dobiti ništa što bi opravdalo trud koji bih u to morao da uložim. Jednako (ne)srećan mogu da budem i ovde, barem otkako su se ratovi završili.

Američka Deklaracija o nezavisnosti ima sjajnu, često citiranu formulaciju (v. Life, Liberty and the pursuit of Happiness)

We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness.

Dakle, univerzalno je ljudsko pravo na traganje za srećom, a ne sreća sama. Pre njega dolazi sloboda, koja ukida granice u tom traganju. Gledano u političkom kontekstu, na državi je da podanicima omogući život i slobodu, ali im sreću garantovati ne može.

Meni u našoj kulturi smeta to latentno očekivanje da ti neka vlast i neka država omogući sve uslove da budeš srećan, a na tebi je samo da se opustiš i uživaš u toj sreći (a pošto vlast čine pripadnici istog tog naroda, po dolasku na istu odmah iskoriste resurse države da tu materijalnu sreću stvore prvo i jedino sebi). A u toj lenjosti upravo leže koreni same nesreće.

Skliznuh ja još dublje u metafiziku... 

[Relja]

Američka Deklaracija o nezavisnosti ima sjajnu, često citiranu formulaciju (v. Life, Liberty and the pursuit of Happiness)

We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness.

Dakle, univerzalno je ljudsko pravo na traganje za srećom, a ne sreća sama. Pre njega dolazi sloboda, koja ukida granice u tom traganju. Gledano u političkom kontekstu, na državi je da podanicima omogući život i slobodu, ali im sreću garantovati ne može.

Meni u našoj kulturi smeta to latentno očekivanje da ti neka vlast i neka država omogući sve uslove da budeš srećan, a na tebi je samo da se opustiš i uživaš u toj sreći (a pošto vlast čine pripadnici istog tog naroda, po dolasku na istu odmah iskoriste resurse države da tu materijalnu sreću stvore prvo i jedino sebi). A u toj lenjosti upravo leže koreni same nesreće.

Skliznuh ja još dublje u metafiziku... 

Мени смета што су нам продали ту Стив Џобс слеш Бил Гејтс слеш Марк Цукерберг причу. Као, свако може да успе, само смисли генијалну идеју и направи милијарде конвертибилне валуте.

А у принципу, од државе ти зависи јако много.

Да би просечан Србин добио шансу какву просечан Данац има рођењем мора да се снађе око папира.

Еритрејац пак мора да пређе Сахару, Медитеран и преживи трговце људима и ајкуле.

Да не причамо о Северном Кореанцу...

[pedjalon]

Svako dete u Srbiji ima šansu.

U Indiji npr. svako treće nema.