16. 05

Srecom, danas mi je bolje, vatra koja je kuljala iz mene kao iz zmaja celu noc je nestala i cekaju me nove pustolovine. I danas je bio pravi pustinjski dan, celog dana voznja kroz pustinju, malo asfalta, pa kroz pescano kamenituo, sljunkovitu pustinju. Neverovatna je misticnost pustinje, obrisa koji se menjaju, povremenih fatamorgana, mini tornada koji zakovitlaju pesak u karakteristican levak tamo negde....srecom nijednom blizu mene.... Sa leve strane me prate planinski venci kakve nikada nisam video, veoma ih je tesko opisati, izgledaju impresivno, kao da su sa druge planete. U ovakvim predelima se vidi sva velicanstvenost Bozijeg stvaralastva i ljudske nistavnosti, ovde vidim koliko sam mali, a u isto vreme sam odusevljen sto imam priliku da ucestvujem u privilegiji da budem deo svegaovog, tako nestvarnog, a opet, tako prisutnog.....sva cula su mi otvorena, gledam oko sebe, uzivam u prelepim i fantasticnim predelima. Pustinja je cas sljunkovita, cas prelazi u kamenitu, pa u pescane dine, kao da prolazim kroz trei razlicite pustinje. Nekako, ne bojim se da ce mi se desiti bilo kakav problem, cesto zastajem i gasim motor da bi ovekovecio ono sto vidim, sunce przi jako, ali je volja i zelja jaca, zbog ovog sam i dosao ovako daleko, sad sam na blizu 4000 km od starta. Masina kao da zeli da me uveri da nema razloga za strah, pali pre nego sto pritisnem dugme za start, kao da hoce da se dokaze i uveri me da su moja prethodna strahovanja bila bezrazlozna. Opet dolazim do asfalta, povremeno pored mene prodje prastari bus sirijskih i irackih registracija, kao iz Kusturicinih filmova, samo sarenije i starije. Povremeno se mimoidjem i sa modernim vozilima. Sve to me raduje, jer ovde je, verujte mi, veoma lepo videti coveka. Na jednom raskrscu me zaustavlja "surta", tj. policija, jer im je fenomenalno da vide nekog stranca na velikom motoru, posto su u Siriji dozvoljeni samo motori do 150ccm, osim surte koja vozi makine od 750ccm. Posle slikanja i pozdrava, nastavljam levo ka Palmiru, pravo je Irak, a tamo mi se bas i ne ide trenutno. Posle nekih 150km kapiram zasto mi je murija pokazivala i predlagala da uzmem gorivo na toj raskrsnici, nigde ni p od pumpe. Ali dobro, tesim se ja, bice dovoljno goriva...tacno na 50 km od Palmire, prelazim na rezervu, uh...nadam se da ce izdrzati, oko mene sve sama pustinja, postaje sve hladnije jer pada noc....ovo je moja stara boljka, uvek "strucno procenjujem" koliko dugo cu moci da vozim bez dolivanja....srecom, dolazim do Palmire, ali pumpe ne rade, mamaaaaaaaaaaaaaaa, sta cu sad? Na izlazu iz Palmire mi pokazuju na neku pumpu koja jedina radi i ja nekako uspevam da se dokotrljam do nje. Na pitanje koliko racunaju evro, sef mi kaze 25 siryan pound???!!! Normalan kurs je 70! Prodavci su svuda isti, cak i u Siriji se nadje poneki prevarant. Kad je ukapirao da se od mene nece "najes` `leba", nekako mu je sinulo da je ipak kurs od 70 funti ok, pa napunih rezervoar. Konacno je moglo da se dise, sad odoh u hotel koji su mi preporucili kao jeftin, a dobar. Na recepciji "Citadela hotel", covek mi trazi 750 funti zato sto je soba trokrevetna, a od sutra ce biti slobodna jednokrevetna, pa ce mi cena pasti na 500. Ja se bunim i obaram na prihvatljivih 600 funti. Soba je sa klimom i mupatilom, zaista nikakvih zamerki nemam. U odnosu na hotel u Damasku, ovo je kraljevski apartman. Danas cu se dobro odmoriti, zasluzio sam pauzu, a sutra pravac u pustinju.