Najpričljivi domaćin kojeg smo imali bio je Nidžad, mršavi visoki mladić od 25 godina. Došao je u Alepo iz malog grada u provinciji da studira i živi u tipičnoj studentskoj četvrti uskih ulica i zguranih zgrada punih buke, prljavštine i jeftinih prodavnica. Njegov studentski stan izgledao nam je kao neko svratište, sa kaučima punim mrlja, paučinom i prašinom, madracima na podu umesto kreveta, frižiderom u kojem se nalaze samo gazirani sokovi i ventilatorom na plafonu koji je mom nenaviknutom oku delova kao da će se svakog časa otkačiti. Ipak, Nidžad nas je srdačno pozvao da sednemo i uzmemo sok iz frižidera dok nam je kuvao kafu na malom električnom rešou na podu... Upoznali smo ga u hostelu u centru grada, a došli smo kod njega jer da tom kvartu, potpuno nepoznatom turistima, kupimo nargile po „domaćoj“ ceni. Nidžad nas je odveo u prodavnicu u kojoj i sam kupuje duvan i pomogao da izaberemo kvalitetne nargile, nešto što bismo sami teško mogli da uradimo.

Uveče istog dana našli smo se u jednom od lokala u blizini Tehničkog fakulteta na kojem Nidžad studira. Pričali smo s njim o odnosima između polova i seksu u Siriji. Nidžad nam je objasnio da je u Alepu nema seksa pre braka, a često ni za vreme braka. Pitamo li smo ga da li se tu onda uopšte ikad nešto desi i dobili neočekivani, širokim osmehom propraćeni odgovor: da, ali van braka!

Prvi deo je jednostavan: moral zabranjuje seks pre braka. Iako mnoge devojke u Siriji idu na studije i visoko obrazovanje devojaka se ohrabruje (pogotovo u gradskim sredinama), one i dalje oklevaju da stupe u predbračne veze sa svojim kolegama sa fakulteta. Nije nemoguće naći devojku sa kojom ćeš izlaziti, pa čak ni devojku koja će hteti da ostane nasamo sa tobom u sobi i da te poljubi, kaže Nidžad. Međutim, devojke i dalje očekuju da će veza voditi ka braku, a za brak su poželjni samo ekonomski dobrostojeći mladići. Nidžada ovaj stav blago frustrira: s jedne strane, pod uticajem trendova sa Zapada, devojke žele da budu emancipovane i tretirane kao ravnopravne sa muškarcima u svakom pogledu, a sa druge strane, u skladu sa starim moralom, one i dalje očekuju da ih muževi izdržavaju. Vremena se očigledno menjaju u Siriji, a ja napominjem kako mi se čini da devojke pokušavaju da iskoriste najbolje od oba sveta. Nidžad odmahuje glavom. On smatra da je njegov ljubavno-seksualni život kolateralna šteta tih promena. U razgovor se ubacuje Nidžadov prijatelj, koji ima stabilnu vezu već godinu i po dana: „I sometimes have sex with my girlfriend, but just on the outside“. „On the outside?“, pitamo Danijela i ja, pomalo zbunjeni. Dobijamo odgovor da se to odnosi na seks bez penetracije, a Nidžad dodaje da takvih parova i dalje ima malo.

Nidžadovo prvo i za sada jedino seksualno iskustvo objašnjava reči sa početka razgovora. Naime, u Siriji je i dalje uobičajena pojava da se mladi udaju na osnovu instrukcija svoje porodice, bez mnogo rasprave, a najčešće i bez ljubavi. A u brakovima bez ljubavi nema ni mnogo seksa. Naspram studentskog doma nalazi se jedna velika stambena zgrada u kojoj ima više relativno mladih bračnih parova. Mlade udate žene u tim stanovima često su same po ceo dan pošto moraju da sede kod kuće dok su im muževi na poslu. To stvara prostor za jedan zanimljivi seksualni ritual. Mlade dame izlaze na balkone tokom dana i očijukaju sa studentima koji se nalaze u domu sa druge strane ulice. Studenti, puni neiskorišćene seksualne energije, agilno reaguju na ovakve pozive. Ako se neka žena i neki student „zagledaju“ jedno u drugo, za šta je obično potrebno više dana ili nedelja, on mora da skupi hrabrost da tokom dana ode preko puta i da se upozna sa domaćicom. Nije neuobičajeno, kaže Nidžad, da ovakvi susreti završe u krevetu. Danijela i ja ga slušamo u neverici i pitamo ga da li je i on imao takav susret. Imao je, ali samo jedan i bio je na smrt prepadnut tokom celog događaja....

Posle jednog višenedeljnog „pogledanja“ Nidžad napokon se zaputio u sudbonosnu zgradu na drugoj strani ulice. Domaćica ga je dočekala u kućnoj haljini i skuvala mu kafu, sedeli su i pričali dvadesetak minuta, a onda ga je povela u spavaću sobu... I imali su seks, ali on uopšte nije bio u stanju da uživa u tome: sve vreme je mislio šta će se desiti ako u tom trenutku u kuću uđe muž. Ubrzo posle seksa se pokupio iz stana, rešen da sebi više nikad ne priušti takav strah, makar ostao bez seksa još nekoliko godina do braka.

Zašto je strah bio toliko snažan? Stvar je u tome što sirijsko pravo za ubistvo čoveka predviđa smrtnu kaznu ili doživotnu robiju, osim u nekim posebnim slučajevima. Jedan od tih posebnih slučajeva je kad muž zatekne ženu sa ljubavnikom. Ako ih tom prilikom ubije i ako na sudu bude mogao da dokaže da su ljubavnici, šta mislite koliku će kaznu dobiti? Deset godina? Pet? Dve? Ne, dobiće svega 6 do 12 meseci... To je, valjda, još jedan način da se sačuva vernost i porodični moral u Siriji.