Palmira

17. 05

Neverovatno je koliko su trgovci u Palmiri navalentni, vuku za rukav, nema nigde privatnosti i to mi najteze pada. U Damasku sam uzivao, ljudi se pristojno ponasaju, a ovde su navikli na turiste iz celog sveta, imaju cak i aerodrom, jer je ovo svetski poznat arheoloski centar, pa u turistima vide samo pare. Hocu da dotegnem lanac, vec se njih 5 sjati da nudi razne suvenire, razglednice, djakonije...sa cuvenim, mister, mister, where are from you!? Imas zenu, nemas zenu, nema veze, kupi nesto za mamu, sestru...pokusavam da budem ljubazan, vicu imam osmoro dece, sloze facu, nemam pare, kupi za 150 funti, "ne kupujem nista, ja sam na motoru", "evo za 100, ajde za 50" i stalno tako, Palmira je divna, ali od tih prodavaca svega i svacega, ne mozes imati mira nigde, vec sam nahvatao stravu od njih.

Ostali ljudi su divni, kao i inace svuda u Siriji. I njih boli americka tiranija i nepravda koja ih opisuje kao zle i agresivne ljude, kao zemlju koja je opasna (nesto mi je sve to poznato). A stina je da su to sve cestiti i posteni ljudi koje tesko da cemo upoznati u evropskim unijama u koje toliko hrlimo, kao grlom u, nadam se, jagode!? Gde god se pojavim okruzen sam paznjom i velikim interesovanjem ljudi koji sede pored ulice i piju caj, ili puse nargile. Njihov stil zivota je daleko blizi nasem nego sto sanjamo. Mnogo smo im slicniji nego zapadnim evropljanima. Kod njih je sve laganica, ne sekiraju se mnogo ni oko cega, znaju da uzivaju u zivotu. Uziveo sam se u njihov saobracaj, u presecanje pravca, u naletanje sa svih strana, sad mi je to postalo cak simpaticno. Njima je sasvim normalno da ti izlete na 10 metara iz sporedne ulice, da ti dolaze u mimoilazenje u tvojoj traci, pa ti vidi gde ces i sta ces, da te preticu na 5 santimetara......Za mnoge nase motocikliste bi ovde bio raj, nema kacige "sta je to"?, nema opreme, nema ni kise, nema pravila, na jsdnom motoru voze citavve porodice od po cetvoro dece, sa sve zenom i naravno glavom porodice koji je vozac. Voze se i u tovarnom prostoru pik-apova, murija sve to dopusta, ovde sam video ono sto necu u zivotu videti u evropi. Sta se sve vozi, pa to je fantasticno, tovare kamionete i kamione dvostruko i trostruko vise nego mi.

Danas sam usao u fascinantni grad kraljice Zenobije koja se oduprla Rimljanima. Kao da sam otisao unazad kroz vreme, setam ulicama, zamisljam ljude koji prodaju razne djakonije, ulazim u arenu gde se odrzavaju borbe gladijatora i divljih zivotinja, oko mene fascinantne gradjevie, prosto ne mogu da verujem da je sve ovo bilo pre par hiljada godina. Osecaj je fascinantan, ali i pomalo tuzan, jer je to dokaz koliko smo prolazni, jednom ce i iza nas ostati samo gradjevine. Ljudi vecito grade i prave, vreme rusi, valjda nam Bog ukazuje na nistavnost svega sto je za nas vrednost, pokazuje nam da to nije nista i da ce sve sto covek napravi jednog dana i nestati. Ulazim dublje u pustinju, vec je preko 40 stepeni, sunce neumorno przi, osim mene i gustera nema zive duse unaokolo..."sta li cu ja ovde, opet se pitam dok slikujem okolinu od peska, peska i peska...samo da mi ne pukne guma, nadrljao sam na ovoj vrelini, a i vode je sve manje. Yamaha ne pokazuje nikakve znake umora, kao da je konacno u svom prirodnom okruzenju, pa pravljena je za pustinju! Nailazim na neke ruine, i pecine, slikam ih, ulazim unutra, daj Boze da me neka zmija ne pecne, ne bi mi bilo pomoci. Cudno se osecam, znam da je opasno, ali mi prija donekle realna opasnost, valjda se u meni probudi taj avanturisticki duh zeljan savladavanja raznih iskusenja, pa i opasnosti. Izlazim iz pecina i kamenih ruina ziv i zdrav, malo sam se osvezio unutra, jer je bar petnaestak stepeni hladnije nego unutra. Znojim se kao u sauni (ovde je prirodna sauna, samo malo suvlja), daleko sam odjezdio, vreme je za povratak u civilizaciju. Kompas mi mnogo pomaze, jer znam da treba da idem na severoistok. Bez njega bi bilo neuporedivo teze, covek nije ni svestan koliko je lako izgubiti orijentaciju u pustinji, dok ne udje u nju i licno se uveri. Da se ja ne bi mnogo uveravao, okrecem nazad i po kompasu trazim izlaz iz aove nedodjije. Moram priznati da je divan osecaj spoznaja da si samo ti u poslednjih ko zna koliko dana, ili cak meseci prosao tim putem i da je cela pustinja samo tvoja. Nekako se stopim sa prirodom, postajemo jedno, ja i pustinja, ili pustinja i ja, svejedno, uz puno postovanje i uz moj naklon prema njenom velicanstvu, sirijskoj pustinji!

Yamaha je izdrzala, ali, kao sto sam i pretpostavljao kad sam polazio iz Srbije, nosaci kofera nisu. Pukli su na cetri mesta, pokidali se kao papir. Nije ni cudo, surova je to voznja. Srecom imam sve neophodno za dotezanje svega i svacega, pa i kofera. Sutra nastavljam dalje....Veza je toliko losa da ne uspevam da udjem na bjb, slike saljem za par dana.