Sirija: četiri putovanja

Predsednik u trafici. Slika doživotnog predsednika Sirije, Bašara al-Asada, može se videti na svakom koraku, u bezbroj varijacija. Damask, jedna ulica u starom gradu.

Slepci pevaju ispred džamije. U arapskom svetu, slepa deca često uče ceo Kuran napamet, kako bi kasnije mogla da se izdržavaju recitujući ga po kućama o praznicima, po svadbama i sahranama itd. Alepo.

Luster u jednom od hodnika damaskog bazara, poznatog kao Hamidija. Bazar je uveče sasvim pust i sve je zamandaljeno. Savršeno za nesanicu.

Ovce i čoban u pustinji. Fotografisano sa vizantijskog zamka, danas poznatog kao Ibn Wardan (što valjda znači "sin ruže"), nedaleko od grada Hama.

Šuma kaktusa, Damask. Ova šuma nalazi se u predgrađu Mezeh. Iako je ogromna, prilično je teško pronaći je ukoliko ne znate šta tražite i gde se tačno nalazi.

Tri generacije. Damask, bazar Hamidija. Prodavnica kojekakvih špecija i bog te pita čega.

Amfiteatar u mestu Bosra, na jugu Sirije. Ceo amfiteatar u Bosri izgrađen je od vulkanskog bazalta, koji potiče iz obližnjeg ugašenog vulkana, koji je jedina planina u tom delu zemlje. Amfiteatar je podignut u 2. veku n. e. Kasnije su Arapi oko njega sagradili tvrđavu, kako bi ga zaštitili, i unutar te tvrđave se i danas nalazi.

Plakar sa primercima Kurana u džamiji Umajada, u Damasku. Ljudi često provode vreme u džamiji i van pet redovnih dnevnih molitava, pa im je Kuran na raspolaganju ukoliko požele da čitaju u miru i tišini.

Bimaristan, Alepo. Zgrada stare bolnice za duševne bolesnike, osnovane 1354. Verovatno jedna od najstarijih duševnih bolnica na svetu. Na fotografiji je centralna prostorija, u čijem se plafonu nalazi velika kružna rupa kroz koju se vidi nebo. Oko ove prostorije raspoređene su ćelije u kojima su živeli bolesnici.

Damask, dvorište. Decembar mesec, kada su pomorandže zrele. Dvorište jedne male umetničke kolonije, iz kog se ulazi u nekoliko ateljea.

Teretni voz, Sirijska pustinja, negde severno od Damaska. Fotografija je slikana sa puta, kada je kamion u kome sam se nalazio stao da pokupi nešto što je palo sa kamiona ispred njega. I baš je tada naišao voz, po pruzi koju pre toga nisam ni primetio. Prvi i poslednji put da sam video voz kako prolazi kroz pustinju. Vagoni izgledaju kao kolona nekih neobičnih pustinjskih životinja.

Reka Eufrat, u mestu Deir ez-Zur, na krajnjem istoku Sirije, nedaleko od granice sa Irakom. Grad ima oko pola miliona stanovnika i nalazi se duboko u pustinji, gde je velika zelena reka sasvim neočekivana. Jedna od reka koje su oblikovale sve što čovečanstvo danas jeste.

Damask, prodavac slatkih pitica sa sirom, orasima itd, iz kojih se cedi šećerni sirup. Jedna od velikih stvari u vezi sa Damaskom jeste sve ono što se može pojesti na njegovim ulicama.

Palmira. Mali pustinjski gušter skriven pod jednim kamenom u ruševinama drevnog grada. Palmira se inače nalazi tik pored oaze u Sirijskoj pustinji.

Kovač u svojoj radionici, Damask. Zanatske radionice najčešće su otvorene ka ulici, tako da svaki prolaznik može da zaviri i vidi šta se i kako u njima radi.

Dvorište jedne džamije, Alepo. Prizor koji izgleda kao da ga je neko namestio za fotografisanje. Po podne, dvorište džamije sasvim pusto, vrućina, senka minareta na zidu i crna plastična stolica.

Dečaci na magarcu, ovce i veliki beli oldtajmer - čini mi se, pontijak - na jednom putu nedaleko od grada Hama.

Via Recta, glavna ulica starog Damaska, pominje se još u Bibliji i proseca stari grad s kraja na kraj, savršeno prava. Kada se završi škola, deca preplavljuju ulicu i izazivaju saobraćajni kolaps.

Damask, poznat i kao Medinat-ul-jasmin, "grad jasmina", nastao je, kažu, u drugom milenijumu pre n. e. Po nekima, najstariji kontinualno naseljen grad na svetu. Komadi drevnih gradova, koji su nekad bili Damask, potpuno su integrisani u ovaj današnji. Na slici je deo ruševina Jupiterovog hrama, podignutog na mestu svetilišta aramejskog boga Hadada. Deo hrama je kasnije pretvoren u hrišćansku crkvu, a još kasnije u džamiju.

Dečak sa svetlećim ušima, sunce posle kiše, mokre ulice i stare zgrade. Gledajući ovu fotografiju, lako mi je da zamislim da je nastala negde u Južnoj Americi, a ne u Damasku. Takođe mi je lako i da zamislim da se iza onih krovova nalazi more. Međutim, nalazi se pustinja.

Damask, tezga uličnog prodavca parfema.

Deda u šetnji ulicama starog dela Alepa. Alepski centar smatra se najbolje očuvanim primerkom stare islamske arhitekture na svetu. Sve je od rezbarenog kamena, sa bezbroj diskretnih detalja.

Damask ipak nije samo drevan; stari grad je, zapravo, samo jedan mali deo sirijske prestonice u kojoj živi 2,5 miliona stanovnika. Fotografisano sa nadvožnjaka, u centru.

Propovednik u zanosu. Noć, dvorište šiitske džamije u kojoj je sahranjena Saida Rukaja. Džamija se zove Sukaina, što znači "smirenost". Rukaja je bila ćerka velikog imama Huseina, čiji je deda bio prorok Muhamed. Husein i njegova porodica pobijeni su u bici kod Kerbale, 10. oktobra 680, kada se njih sedamdesetak sukobilo sa čitavom vojskom. Kažu da je Gandi jednom rekao: "Dajte mi bilo kojih deset ljudi koji su se tamo borili uz Huseina, i promeniću svet." Možda je rekao, možda nije. Džamija Sukaina uvek vrvi od Iranaca, koji su radoznali i ljubazni. Ovaj put sam dobio i čokoladicu.

Damask. Tradicionalna apoteka u bazaru Hamidija. Pomalo podseća na moju sobu kada bih se, kao klinac, vratio sa mora u Dalmaciji.

Mala pekara u Damasku, u kojoj se prave okrugle pite premazane mešavinom paradajza i mlevenog mesa. Kada su gotove, gornji deo postane crven, pa se zato zovu "muhammara", jer koren "h-m-r" u arapskom jeziku označava crvenu boju. Od istog se korena gradi i reč Alham(b)ra, za koju kažu da ima crvenkaste zidine. Pita sa paradajzom i palata u Andaluziji.

Devojka sa kineskom torbom i fotoaparatom. Verovatno turistkinja iz Saudijske Arabije ili neke druge obližnje zemlje. Sirijci uglavnom ne vole Saudijce i ostale naftaške nacije. Smatraju ih pustinjskim čobanima koji nikada nisu imali nikakvu kulturu, a onda su odjednom pronašli naftu i strašno se obogatili, pa dolaze u Damask da jurcaju crnim tojota džipovima. Naravno, sve to sa ovom fotografijom nema nikakve veze. Samo mi palo na pamet.

Kapija džamije Umajada, Damask, pogled iznutra.

Kapija džamije Umajada, Damask, pogled spolja, nekoliko godina kasnije.

Damask. Prodavnica nargila u ogledalu.

Kaligrafski mozaik na zidu jedne stare kuće u Damasku. Piše: "Bog voli kada..." U pitanju je deo jednog hadisa, koji ceo glasi ovako: "Bog voli kada čovek svoj posao radi iskreno i kvalitetno."