Pileće nožice

Avion poleće. Sedim do prolaza. Do mene sedi par Azijaca, riba i tip. Mladi su. Imaju burme. Oboje su lepi ljudi. Na sreću riba je do mene. Mužjak je čak tamo do prozora. Šteta što nije još malo dalje. Još metar u tom pravcu bilo bi izvrsno.

Jedva smo se otkačili od piste a oni već vade kutiju punu mariniranih pilećih nogu. Odvratno zaudara. Na svoje desne ruke navlače najlonske rukavice. I počinju da mljackaju i glođu. Ja nemam predrasuda prema drugim kulturama ali posle dva sata planiram da udarim Azijca pesnicom u oko. Fantaziram o tome. Smiruje me. Teško je iz ovog ugla, udarac neće imati snagu. Morao bih se rotirati u kukovima. Treba mi udarac velikog dometa jer mora preskočiti ribu. Znači – kroše. Desni kroše. To mi ide u prilog. Jer sam dešnjak.

- Zašto si mi nokautirao muža? – pitaće me lepa Azijka.
- Jer je glodao to smrdljivo govno – odgovoriću staloženo.
- Mogao si reći ako ti smeta – pobuniće se ona.
- Mogli ste pretpostaviti da mi smeta – reći ću joj. – Svako ko ima pola grama mozga bi to shvatio.
- Ipak, to nije način.
- Šta se ovde dešava? – pitaće stjuardesa.
- Ništa – reći ću.
- Da li je gospodinu dobro?
- Zaspao je. I nije to nikakav gospodin. Nego običan prostak.
- Ovaj ludak mi je nokautirao muža!
- Gluposti. Devojka bulazni. Prejela se mariniranih pilećih nogu. Jel vidite ovu kosturnicu ispred nje? To vam sve govori.
- Ima smisla – reći će stjuardesa.
- Ko zna gde su ti pilići sve gazili – dodaću ja.
- Čujem da ih hrane hemikalijama – nadovezaće se stjuardesa.
- Bolje da ne znate – uzdahnuću.
- Zovite policiju – procediće lepa Azijka.
- Tako je – reći ću – neka pošalju lovca-presretača. Gospođo, može li još malo soka od narandže? Stvarno je prva liga.
- Može, naravno. Sad ću doneti.
- Hej, probudi se! – Azijka će prodrmusati muža.
- Ostavi čoveka na miru – posavetovaću je. – Ako se probudi nastaće neprijatna situacija. Šta će ti to?
- Ti si psihopata.
- Znam. Ali sam na tvojoj strani. Šta će ti taj gradski mlakonja? Tebi treba pravi muškarac.
- A to bi bio ti? – pogledom će odmeriti moj stomak, a onda preći na kosu koja mi najbolje raste oko ušiju i nešto malo pozadi.
- Taman posla. Samo konstatujem.
- Gde sam? – pitaće Azijac.
- Na nebu – informisaću ga.
- Šta se desilo?
- Zaspali ste.
- Video sam nekakav fleš... Ali zašto me tako užasno boli oko?
- Promena pritiska u kabini. Ne brinite, proći će.
- Ovaj ludak te je udario!
- Nisam.
- Zašto onda moja žena kaže da jeste?
- Čoveče božji – reći ću – pa pogledajte me. Ja u mojim godinama da nekoga udarim? Pogledajte moje naočare. Ja sam univerzitetski profesor.
- Stvarno – priznaće Azijac – ne delujete kao da biste to mogli izvesti.

Nešto će se domunđavati na azijskom. Neću ih razumeti. Ne govorim azijski. A neće me ni zanimati. Moj cilj će biti postignut. Moj cilj je uvek isti: trijumf pravde.

Avion će sleteti u Indoneziju i rastaćemo se u miru. Azijac će možda i shvatiti ali neće se ljutiti. U duši će znati da je zaslužio. Lepa Azijka će mi biti pomalo zahvalna jer ona mrzi pileće nožice. Jela ih je samo da bi njemu udovoljila. I njegovoj majci, koja ih je spakovala.

Kralj majmuna

Treba da pišem o Indoneziji. Zato sam ovde. Redakcija mi je platila put. Prva stanica - Bali. Članak treba da bude poetičan. O azurnim plažama i parovima na mesečini. Ubaci i neki hram, rekli su.

- Da li je ovo hram – pitam ćelavog monaha.
- Pa valjda vidite.
- Vidim ali ipak proveravam. Zašto ste tako neljubazni?
- Izvinite.
- Šta su ovi kameni majmuni?
- Nisu to majmuni – objasni mi. – To su naši bogovi.
- To su vam bogovi?
- Da.
- Ozbiljno?
- Da.

Zadržavam svoju misao za sebe. Ako čovek voli, neka se klanja kamenim majmunima. Nisam ja ovde došao da ikome sudim. Došao sam da napišem svoj članak. I da pijem na račun firme. I jedem egzotičnu hranu. Tako je kad radiš za strance.

- Šta vam je sad to – pitam drugog monaha, koji nešto baja.
- To je ponuda bogovima. Korpica od bambusovog lista.
- A ovo unutra?
- Unutra je par cvetova i semenki.
- I bogovi će to da jedu? – interesujem se. – Cvetove i semenke?
- Pa neće baš da jedu – kaže strpljivo. – To je metafora.
- Metafora za šta?
- Za ponudu bogovima.

Vidim da nije najbistriji pa ga ostavljam na miru. Glupim ljudima je dovoljno teško, ne treba ih još i mučiti. Dosta sam naučio o ovoj religiji. Sedam u bar i poručujem mohito. Brojim debele Australijance, ali brzo odustajem. Živciraju me. Tesla nije voleo debele ljude, setim se. Čak im je otvoreno zvocao. Savetovao im je da smršaju. Za njihovo dobro. I meni bi savetovao. Ja bih njemu na to kontrasavetovao da se malo ugoji. Tesla bi popizdeo na Baliju. A tek Australija! Stvarno mu je bolje da tamo ne zalazi.

Sad treba sročiti nešto o hramu. Izmišljam legendu o bogu-čoveku i boginji-majmunici. Voleli su se ali njen otac, maljavi kralj majmuna, nije podnosio ljude. Slomio mu je vrat i bacio ga u bunar. Čoveka je bacio u bunar, ne samo vrat. Hram je posvećen njihovoj nesretnoj ljubavi. Dopisujem da mi je to ispričao mudri monah. Stogodišnjak. Dobro je ovo, pomislim zadovoljno. Ljubav, smrt, to je to. I naznačeni seks sa životinjama. Čitaoci vole tabue. Možda bi mogao i incest? Da li su čovek i majmunica brat i sestra? Ali onda imaju istog oca. Ne bi otac ubio sina jer je kresnuo sestru. Zabole oca za to. On je kralj majmuna. Eventualno bi oterao ćerku u samostan i kraj priče. Bolje nek bude sestra u drugom kolenu. Ali ko je onda tu čovek a ko majmun? Crtam porodično stablo na salveti. Ljudske članove familije označavam sa Č a majmune sa M. Prekomplikovano. Ispisao sam dve salvete. A polusestra? To bi već moglo. Po majci.

Nije lako pisati o putovanjima, pomislim. Robija. Poručim još jedan mohito. Izgleda da svi Australijanci srču kokosove orahe na slamku. Razmišljam da i ja uzmem jedan. Ipak ne. Očigledno goji.

Jedi moli voli

- Šta to pišeš? – pita me sredovečna Britanka. Pod sredovečnim podrazumevam sve preko 30 godina. To važi samo za žene.
- Članak – odgovaram joj, jer je dobro očuvana i ima dugu kosu.
- Ti si novinar?
- Da – kažem nonšalantno.
- Koja vrsta novinara?
- Istraživački – kažem. – Korupcija. Kriptovalute. Globalni kriminal – stavljam kažiprst na usne.
- Razumem, razumem – Britanka širi oči. Ima velike plave oči. – Izvinjavam se. Nisam nameravala da budem indiskretna.
- Ma ništa – kažem galantno. – Ovo je jednostavno takav posao.
- Sigurno znaš mnogo toga – kaže.
- Više nego što bih voleo. A ti, čime se baviš?

U engleskom jeziku su svi na ti. Ne postoji ono imbecilno vi. Ne podnosim to vi. Nisam još sreo nikoga ko bi ga zaslužio.

- Ja sam pisac – saopšti mi Britanka. Kimam glavom. Svako ko vam se predstavi kao pisac sasvim sigurno nije pisac.
- O, pa mi smo takoreći kolege.
- Da – ona se zastidi. – Ali ja još ništa nisam izdala. Tek pišem svoj prvi roman.
- Zanimljivo – kažem, iako nije zanimljivo. Ali inače mi je još više dosadno. – O čemu je roman?
- Ljubavni – kaže oklevajući. – Radi se o ženskom anđelu koji je došao na zemlju da pronađe istinsku ljubav.
- Genijalno – kažem. – Kako se završava?
- To još ne znam.

Ne izgleda ni tako loše. Mislim, u odnosu na mene. Vidi se da radi jogu. Po meni se vidi da ne radim ništa. Vidi se i da je drma kriza. Sigurno je napustila svoj umrtvljujući posao. Kladim se da je učiteljica. Možda je napustila i svoj učmali brak na koji je straćila najbolje godine. Onda je pročitala onu bljuvotinu 'Jedi moli voli' i došla na magični Bali. Da napiše svoj patetični roman, koji ni najsuicidniji izdavač neće pipnuti.

- Dugo si ovde? – pita me.
- Od juče. A ti?
- Već četiri meseca.
- Onda bi mogla da mi pokažeš grad – predložim, svestan da na stočnoj pijaci može pronaći nešto što izgleda prijatnije od mene.
- Obično ne prihvatam takve ponude – kaže oprezno. – Ali umem da prepoznam džentlmena.