Foto: Ana Zulević
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024.
—
Mart 2018.
Autobuska stanica je mirisala na neokupane ljude.
Bila je skoro ponoć kada sam izašao iz autobusa na stanici Viktorija, i u čekaonici su me dočekale velike šarene hrpe na podu. Kada su hrpe počele da se pomeraju i tiho razgovaraju, shvatio sam da su to ljudska bića, u prljavim vrećama za spavanje, ušuškani među kesama i sa štrikanim kapama na glavama.
Kod staklenih vrata čekaonice čekala me je A. „Dobro došao u London,“ nasmešila se i poljubila me.
„Ovo mi ne deluje kao bezbedno mesto da me sama dočekuješ.“
Ona odmahne rukom. „Ne bojim se ja.“
Noćno osvetljenje reflektovalo se u stakleno-betonskim fasadama. Čekali smo gradski autobus, dok se A. nije dosetila da taj autobus noću ne vozi. Zaustavila je dvoje koji su delovali da se vraćaju iz klupskog provoda. Oni su nam dali zakučasto objašnjenje kojim noćnim prevozom da stignemo do odredišta.
Polupraznim crvenim autobusom odvezli smo se do većnice u Vondsvortu, a tamo uhvatili drugi autobus za koji se A. maglovito prisećala da bi mogao voziti prema njenoj kući.
Postajao sam pomalo sumnjičav, ne prema A, već prema mogućnosti da u ovom ogromnom gradu, usred noći, pronađemo njenu kuću.
„Izlazi ovde!“, vikne ona, i mi iskočimo kroz vrata koja su se zatvarala, ja sa sve koferom u naručju.
Ovo beše pusta ulica, oivičena spratnim porodičnim kućama, iza oker ciglastih zidova; delovalo je da svi već uveliko spavaju. A. se osvrnula levo i desno, kako bi se orijentisala. „Idemo, mislim, levo.“
Bezbrižno je ćaskala sa mnom dok smo pešačili ovom beskrajnom ulicom, a ja sam se trudio da ne brinem kuda uopšte idemo; točkići mog kofera su pravili buku koja bi se mogla uporediti sa prolaskom oklopnog transportera.
„Ah, sad znam gde smo!“ reče i upre prstom u jednu prizemnu kuću. „Ovo je vrtić u mom komšiluku. Već sam se bila zapitala...“ Njena bezbrižna samouverenost bila je istovremeno i ohrabrujuća i zabrinjavajuća. Pogledala me je i nasmejala se glasno; verovatno ju je zabavljao izraz na mom licu.
Ubrzo smo stajali pred spratnom kućom od cigle; ugao je bio ukrašen malom kulom sa vetrokazom gvozdenog ždrala. Prozori su bili tamni, krošnje drveta ispred još neozelenele. Po fasadi se penjala žilasta puzavica.
Ona otključa, isključi alarm, a zatim me zagrli. „Dobro došao u London“.
Mart 2018.
Metro-stanica miriše na vrući metal i ugrejanu prašinu; ne može se reći da je najugodniji miris, ali meni prija – vonj, gužva, ta komplikovana organizovanost, pešački tuneli koji se prepliću. Staloženi glasovi preko razglasa, hujanje voza koji se približava da bi se u stanici pretvorilo u grmljavinu i šištanje automatskih vrata koja se otvaraju.
„Pazite na razmak između voza i perona!“ pokroviteljski mi kaže bestelesni ženski glas dok izlazim iz vagona.
Iz podzemne stanice se izlazi pravo u tržni centar. Ovde je uglancani mermer i blistave reklame firmi za koje ranije nisam čuo, ali sad počinjem da se navikavam: „Pret a Manger“, „Greggs“, „Caffe Nero“, „Nando’s“, „WHSmith“...
Kod izlaza na ulicu mi iznenada priđu tri visoke devojke; u rukama su nosile svesku i upitnike.
„Dobar dan, mi istražujemo potrebe biciklista u Hamersmitu, tražimo izgradnju dodatnih biciklističkih staza. Recite mi kako ste danas?“
„Pa, iskreno, nisam najbolje... Danas me malo boli glava, ali to za mene nije ništa neobično,“ odmahnuh uz osmeh.
Njih tri su se zbunjeno pogledale i ućutale...
„Kažem ti – htele su da me hospitalizuju na licu mesta; jedna je rekla da zna kliniku iza ugla, a druga da ne smem da pijem lekove na svoju ruku. A oči mi pre toga nisu videle.“
A. i ja smo sedeli u prostranoj beloj kuhinji, na barskim stolicama, i pili čaj. Pod je bio leden pa smo podigli stopala na visoke prečke; verovatno smo delovali kao dva flaminga za šankom.
A. se smejala.
„Nije ti ovo Srbija da im daješ celu istoriju bolesti. Kad te neko pita ’kako si’, ti kažeš ’fine, thanks’ i gotovo. A pošto si ti odmah rekao da ti nije dobro, mislile su da se već opraštaš sa ovim svetom.“
Pokušaću to da zapamtim.
Ona skoči sa barske stolice i priđe prozoru.
„Prestala je kiša. Idem da kupim kinder-jaje. Treba li ti nešto iz ’Teska’?“
April 2018.
Reka miriše na mulj i smog sa mosta iznad naših glava. Brodić otvorenog krova je upravo pristajao uz mol, uz zvuk mašinerije koja klokoće pod vodom. Ukrcavamo se, sa buljukom drugih ljudi. Pažnju mi privlači jevrejska porodica sa crnim šeširima i dugim pletenicama koje im vise kraj ušiju; veseli su, razgovorljivi.
Motor ubrza; brodić se otisne rekom.
Galebovi nas nadleću.
April 2018.
Park je mirisao na mokru zemlju i jelenji izmet.
A. i ja tražimo krdo jelena. Oko njenog vrata se klati fotoaparat sa neverovatno dugačkim objektivom.
„Slatki su jeleni, ali, brate, mnogo smrde. I to izdaleka. Ne znam gde li su danas... Ali ovaj park je ogroman, mogu biti bili gde.“
Park je toliko veliki da bi u njega moglo stati otprilike celo Pančevo. I nije to park kakav mi, došljaci, zamišljamo: ovo su brežuljci i udoline, šumarci, polja, jezerca, povodno zemljište ispresecano vresom, potoci koji šumore u visokoj travi. I jeleni, kojih trenutno nigde nema.
„Na onom vresu sam uganula zglob, pripazi. Mnogo je grbavo.“
Poneli smo i korpu sa priborom za piknik. Na jezičku zemlje između dva ribnjaka postavili smo ćebe i izvadili sendviče. A. zatim ode da posmatra pernati svet koji je plovio po ustalasanoj površini i kroz ševar prilazio blatu obale. Oblačno je; vetar podiže ivicu našeg ćebeta.
Neko vreme trpimo hladnoću, kako bi to činili Britanci. Ipak...
„Da prekinemo mi ovaj piknik, dupe mi se zaledilo.“
Hodamo dalje, teren se uzdiže; presecamo stazu za konje. Osvrćemo se da nas ne pregazi neki ambiciozni jahač.
Stižemo u šumarak sa stazama, klupama i barama po kojima plivaju razne ptice. Žbunje je gusto, čvornovato, krošnje niske, a staze zemljane i krivudave. Iz potoka niče neko neobično jarko žuto cveće, mesnatih latica.
„Eno ga crni heron!“ uzvikne A. „Moram da ga slikam.“
Kako bi uhvatila čaplju iz što nižeg rakursa, A. prilegne potrbuške i uvuče se u bodljikavi žbun na obali bare; kroz granje se čulo škljocanje objektiva.
„This is strange,“ reče tiho majka porodice koja je prolazila i spazila A. noge u belim patikama koje vire iz žbunja. Ja sam sedeo na klupi, sa korpom za piknik i nasmešio im se, kao da je ovo sasvim normalna svakodnevnica.
Vraćamo se; potok nam preseca zamišljeni put, pa tražimo most kuda bismo ga prešli.
„Jelen! Eno ga, leži tamo! A ne... to je samo gomila žutog lišća.“
Vraćamo se kući. Vreme je za čaj.
April 2018.
Iz prodavnice istočnjačke ulične hrane širi se kupusoliki miris. Kupili smo „ručak“ u dve plastične porcije i seli na nisku zidanu ogradu.
„Fiš-end-čips je sranje,“ izjavljuje A, dok namotava froncle kupusa oko viljuške. U porcijama imamo i razno drugo povrće koje se opire mojoj identifikaciji.
„Kada je moj drugar došao ovamo,“ nastavlja ona žvaćući, „odmah je tražio da jede fiš-end-čips, kao, Engleska je poznata po tome. Nije mu se dopalo. Ova istočnjačka hrana je mnogo bolja.“
Ljudi su prolazili pored nas; devojka u crnom mantilu i rancem na leđima sedi na zidu i piše poruku na mobilnom. Ispred paba, za visokim stolom stoje dve mlade crnkinje i piju pivo. Odmah tu iza prvog ugla je neopisiva gužva – buvlja pijaca Portobelo, Noting Hil. Ljudi se tiskaju ispod nadvožnjaka ukrašenog grafitima – tamo je prodavac ploča; ovamo su tezge sa hrpama šešira, a još dalje voće.
Pojedosmo. Šetamo, razgledamo, guramo se kroz gužvu. Kuće oko nas su uglavnom jednospratne i dvospratne, šarene – plava, bela, ružičasta, žuta... Okrugla plava pločica ukazuje da je tu živela neka poznata ličnost.
„Vodiću te sutra na piletinu kod Nepalaca. Malo je ljuta, ali uzećemo dosta pirinča. Svideće ti se.“
Za jednom tezgom, sitna gospođa od sedamdesetak godina prodaje starinsko posuđe – rukom šarane komplete za čaj, escajg u filcanim kutijama, porcelanske figurice...
„Hej, zar to nije...?“
„Da, ona je! Pobogu, zašto prodaje ovde?“
Prepoznali smo gospođu koja je stajala za tezgom – bila nam je pre par dana bila vodič u jednom poznatom pozorištu; delovala je kao lik iz romana Agate Kristi, lepo doterana starija dama školovanog naglaska.
„Vi ste nam bili vodič pre neki dan?“ odvaži se A, dok je odmeravala šarenu porcelansku posudu, za bombone valjda. „Znate, u pozorištu!“
„O, da!“ ozari se gospođa. „To sam bila ja.“
Nakon kraćeg razgovora, A. reši da kupi pomenutu činiju, a gospođa, dok je zamotavala robu u novine, doda još jednu sličnu posudicu: „Za sreću,“ namigne nam.
„Lepo od nje,“ rekoh.
„Ovde ima suvenira, desno. Hteo si nešto da kupiš?“
„Da, obećao sam svima magnete u obliku spratnih autobusa i telefonskih govornica.“
„Koji si ti turista,“ odmahivala je glavom u neverici.
Mart 2019.
Miris sagorele trave dopire sa terase. Cimer, mladi Poljak, puši. Fin momak, makar ne dimi unutra. Pada veče.
A. leži prekrštenih nogu i mrda prstićima u čarapama. Večeras ne idemo nigde, umorna je.
U kuhinji, druga dvojica cimera kuvaju bolonjeze. Svako ovde ima svoju sobu, privatnost se poštuje. Ne ulaze kod nas, ne ulazimo kod njih.
„Dok sam se tuširala, pre jedno dva meseca,“ reče A, gledajući u plafon i klateći nogom, „iz slivnika su bolonjeze počele da mi izlaze u kadu. Prvo sam mislila da izlaze govna, ali bilo je to mleveno meso. Htela sam da ih zadavim; zamisli, stavili su šerpu punu hrane u mašinu za sudove.“
Ćutim; zamišljam kojim li su misterioznim putevima bolonjeze iz sudo-mašine stigle do kade.
„Čudno mi je to, živeti sa cimerima,“ kažem. „Ista kuhinja, kupatilo. Frižider... Dođavola, neće mi valjda pojesti onaj sir što sam jutros kupio?“
„Neće, ne brini. Ovde je to tradicija, deliti stanarinu. Pa, znaš li, Šerlok Holms i doktor Votson su zapravo prvo bili cimeri; i tada je stanovanje bilo skupo.“
„Kladim se da je Šerlok jeo Votsonovu hranu iz frižidera.“
„Brate... Mnogo sereš.“
Mart 2019.
Pab miriše na pivo, pržene kobasice i pasulj. Tamno drvo, intarzije, uramljeni starinski posteri, tapacirana sedišta.
Završili smo ručak i izašli na obalu Temze; mladić u kecelji nam mahne dok izlazimo.
Ovo je, zapravo, samo rukavac pokraj jedne ade. Šumarak preko vode utočište je ptica; u dalekom smo predgrađu, na keju skoro da nikoga i nema. Privezani šlepovi, visoke dizalice iznad naših glava, četvrtasti zvonik crkve na zavijutku reke.
Kej se zove Capital Ring. Kod nas su sve ulice – samo ulice. Ovde nazivi ulica imaju raznolike nastavke: Drive, Way, Gardens, Terrace, Crescent, Close, Way, Place, Lane, Acre... Jedna ulica se čak zove prosto „T“, zbog svog oblika.
„Da vidimo da li je ’živina’ tamo?“ kaže A. Ona je zaljubljena u ptice svih vrsta; opet nosi oko vrata svoj ogromni fotoaparat i idemo duž reke da hranimo i fotografišemo labudove.
Labudovi su kod sledećeg paba, „Londonski šegrt“; miriše rečni mulj.
Ana škljoca objektivom. Labud pruža crnu nogu daleko iza sebe.
„Znaš,“ kaže ona i dalje gledajući kroz kameru, „kad je nizak vodostaj ljudi gacaju po ovom blatu. Nalaze svašta, neke starine, antikvitete... Ne znam, ne razumem se. Ali smeju to da zadrže. Zovu ih mudlarkers.“
Škljoc.
„Ako se budem doselio kod tebe,“ rekoh, „idemo zajedno da gacamo. Možda bude koji zlatnik.“
„Može. Ako ćeš ti da nam čistiš cipele.“
April 2019.
Mirišem na znoj; u koferu više nemam mesta pa sam obukao dva džempera i debelu jaknu. Avion po podne leti za Srbiju. Kao za inat, tog dana je zaista toplo i ja se lagano kuvam u sopstvenom sosu.
„Koliko sme? Deset kilograma?“ pita me A.
„Deset.“
Ona ručnom vagom meri moju putnu torbu. Na displeju se pokaže broj 21.
„Pa jesi li ti normalan, šta si spakovao ovde?“
„Par knjiga, malo suvenira... Nije mi jasno, otkud dvadeset kila.“
„Oh, vaga je podešena na funte. Izvini. Ima devet i po.“
Čekamo autobus do metro stanice; iako svi gradski autobusi jesu crveni, većina ih zapravo nije na sprat. Ako ne želiš da vozač samo prohuji pored tebe, moraš mu mahnuti kad vidiš da nailazi.
Vozimo se; tišinu iznenada prekida besni uzvik i niz psovki. Jedna sredovečna žena, crvenog lica počela je da sipa najgrđe izraze. Svi se osvrnusmo; oko nje nije bilo nikoga, svađala se sama sa sobom. Svi pognemo glave i uz nelagodu nastavimo da se vozimo dalje, praveći se da ne čujemo njene prostote.
Izlazimo; A. mahne vozaču u retrovizoru i vikne „thank you!“. Takav je običaj.
Na stanici „Viktorija“ smo se poljubili.
„Vratićeš se, je li tako?“
„Naravno. Drugačije ne može biti.“
Ostala je da mi maše dok se autobus hvatao druma. A. je malena; zaklonili su je drugi putnici, ali znam da je tu, u svojoj sivoj jakni i sa zelenim naočarima.
Sledeća godina je mnogo toga promenila.
I, da; nisam se više vratio. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
