Čikago. Foto: Darko Dubajić.
Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024.
—
Nakon što je (pre nekoliko meseci) kalendar otkucao dan koji na mojoj vozačkoj dozvoli za kamion označava expiration date, svoju profesiju vozača kamiona sam zamenio uzbudljivom karijerom Uber vozača u Čikagu. I od tog dana, svako (radno) jutro počinje istom rutinom ali sve nakon te rutine je uvek i iznova različito.
Alarm na telefonu zvoni svaki dan u isto vreme, 5am. U mraku se šunjam po stanu da je ne probudim, ona radi od 9, nekada i od 10. Zatvaram vrata od spavaće sobe, uključujem bokal da zagrejem vodu, palim ringlu. Dok se sve to ugreje, perem zube, umivam se i oblačim već pripremljenu garderobu. Kada voda provri na ringli, sipam dve prepune kašikice Frankove kafe u džezvu, vraćam džezvu na ringlu i dok se kafa polako podiže pod uticajem temperature, ja perem kašiku a onda u poslednjoj sekundi skidam džezvu sa ringle i sipam vrelu (sada već Darkovu) kafu u moj (Darkov) termos. Na termosu je ugravirano ”Dobro jutro, neko te voli”. To sam dobio na poklon kada sam počeo da vozim kamion, pre oko sedam godina. Taj termos, tablica sa mojim imenom, Festina sat (koji sam dobio od sestre za jedan od poslednjih rođendana proslavljenih u Srbiji pre deset i kusur godina) i ja smo zajedno prešli oko million kilometara u kamionu (nekih sto hiljada milja godišnje, pa tako puta šest godina). Nakon što operem ruke na sudoperi, preostale kapljice vode sa prstiju raspršujem po vreloj ringli u ritualu koji već 30 godina nikako da mi dosadi.
Toplo obučen (jer mart u Čikagu nije onaj mart na koji sam navikao), sa kafom u ruci izlazim na zadnji izlaz zgrade u takozvanu ”elu” (od američke reči za uličicu alley, tranzicijom srpskohrvatskog jezika u američki došlo se do izraza ”ela”). Prolaskom pored kontejnera i lupanjem čeličnim vratima predstavljam svojevrstan alarm pacovskom ekosistemu koji je tu nastanjen, te samim tim sa mojom jutarnjom rutinom započinjem i njihovu. Nedaleko odatle je parkirana moja Sentra, koja je za svojih 8 godina starosti prešla isto onoliko koliko i ja za godinu dana u Volvu. Smena može da počne.
Uključujem radio na frekvenciju 101.1, kreće morning show koji vode Brajan, Eli i Džastin od 5 do 9. To je čikaški radio WKQX koji pušta samo klasik rok uz povremene izlete u pop i pank - rok. Njih troje mi prave društvo u prvom delom dana, kada putnici i nisu toliko raspoloženi za razgovor, pa jedva pitaju i ono što se skoro uvek podrazumeva - koliko si visok, odakle dolaziš i da li svi iz Srbije imaju preko dva metra. To što u poslednje vreme vozim sa ”čirokanom” na glavi, samo je ponekad povod za razgovor, ali i to uglavnom predveče.
Dok čekam da mi aplikacija dodeli prvu vožnju, slušam kako radio voditelji komentarišu svoj pogled sa trideset i nekog sprata NBC Tower-a u strogom centru Čikaga. Razmišljam da li bih voleo da radim taj posao, koliko para mogu da zarade, šta rade ostatak dana, da li su stvarno zanimljivi… Tih par desetina sekundi sanjarenja prekida zvuk sa aplikacije, a pošto sam namestio da se vožnje automatski prihvataju na ekranu već vidim gde treba da se uputim kako bih pokupio svog prvog putnika. Stajem ispred zgrade koja se nalazi kod mene u komšiluku a na zadnje sedište ulazi gospođa već obučena u uniformu medicinskog osoblja. Nakon što razmenimo par šablonskih pitanja i odgovora, ja krećem ka južnom delu grada gde se nalazi bolnica u kojoj Šondra radi. Vrlo retko se dešava da sa prvim putnikom vodim bilo kakav razgovor, pa tako i ovaj put Šondra skroluje telefon dok ja slušam kako na radiju kreće igra pogađanja Odakle je Karen. To je nadimak koji oni dodeljuju osobi koja je uradila nešto što je za svaku društvenu osudu, pa onda kada opišu događaj slušaoci pogađaju u kom delu Čikaga se to dogodilo.
Dok se voditelji prepiru da li je veća Karen gospođa koja je zabranila deci da slave rođendan u njenoj ulici ili ona koja je ostavila stolicu kako bi sebi sačuvala parking mesto, Sentra, Šondra i ja klizimo autoputem I90-I94 ka centru grada. U ovo vreme nikada nema gužve, ali već ima dovoljno saobraćaja koji me čini budnim. Nakon par manjih krivina izlazimo na deo autoputa sa kog se najlepše vidi skyline Čikaga. Ironično je kako za takav pogled nikada nisam u prilici da zastanem i da uživam - ili se krećem prebrzo na autoputu ili ga pokvare ostala vozila zbog kojih sam u prilici da zastanem ali ga ne vidim tako lepo kao kada je prazan autoput. Centralnu tačku tog skajlajna predstavlja Wills Tower (originalno poznata kao Sears Tower), najviša čikaška zgrada. Kada je izgrađena bila je najviša zgrada na svetu a sada je na 23. mestu. Titula kojom i dalje može da se pohvali je da je to treća najviša zgrada zapadne hemisfere (NYC od nedavno drži prva dva mesta). Iako najviša u Čikagu, meni se nikada nije sviđala, uvek mi je delovala usamljeno, nalazila se u delu grada koji mi se nije preterano dopadao i po mom mišljenju estetski nije mogla ni da priđe John Hancock zgradi, stospratnici koja je imala deset spratova manje ali po mom laičkom mišljenu daleko lepši dizajn nego Wills kula. U mom oku, Wills Tower je delovao plastično, dok je John Hancock Center izgledao čelično iako, siguran sam, to nije bilo previše blisko istini. Na Henkoku se, između ostalog, nalazio i repetitor koji je emitovao signal WKQX radija.
Nisam slušao previše pažljivo, pa ne znam odakle je Karen ove nedelje, ali Šondrina bolnica je bila iza ćoška, pa sam našao zgodno mesto kako bi ona bezbedno izašla a ja na miru sačekao narednu vožnju.
Vrlo često kada sa jednom dužom vožnjom stignem u centar grada, između šest i devet ujutru uglavnom ne napuštam taj deo, jer tada ljudi koji žive i rade u centru grada kreću na posao, pa se tako vožnje samo smenjuju. Sve vožnje su kratke, uglavnom od par milja i tada pogotovo nemam vremena za razgovor tako da nekada ni ne obraćam pažnju koga vozim nego samo pratim instrukcije na aplikaciji, zaustavljam se na zatraženim destinacijama a usput mehanički izgovaram ”Hi, how are you, how is your day so far?”
Obično, kada se razvezu svi užurbani putnici koji kasne na posao ili koji kasne sa detetom u školu pa nakon toga kasne na posao, na red dolaze oni kojima sam se uvek divio. Oni žive u centru grada, ustaju oko 8-9 ujutru, a taksi im je neophodan kako bi stigli do Zoo vrta ili kako bi krenuli sa jutarnjim treningom. To najčešće podrazumeva da ih pokupim ispred neke prelepe mini zgrade u ulici sa drvoredima, i da ih ostavim na nekom delu Lake Shore-a. Lake Shore Drive je svojevrstan autoput koji prati zapadnu obalu jezera Mičigen i samim tim prolazi duž celog Čikaga. Dugačak je oko 25 kilometara a paralelno uz autoput, a tik uz jezero, ide i istoimena trim staza koja ima skoro 30 kilometara i koja je po, ne samo mom, skromnom mišljenju, najlepši i najprepoznatljiviji deo Čikaga. Uvek sam voleo znak za Lake Shore Drive na autoputu I94 na kom je pisalo ”LSD in 5 miles”.
Putnicima koji žive u centru a koji se tu rekreiraju, nije toliko bitno gde ću ih ”ostaviti”, pošto imaju na raspologanju više nego dovoljno kilometara staze za trčanje, vožnju bicikla, skejta ili rolera. Iako im zavidim, utehu sam pronalazio u činjenici da njih sigurno nema mnogo koji ujutru ustaju kako bi uživali pored jezera, jer mi se čak dešavalo da neke od njih vozim po par puta u razmaku od samo par nedelja.
Osim tih nekoliko rekreativaca iz centra grada, jedina osoba koju sam vozio dva puta (a da sam zapamtio) je Rik. On je domar u zgradi blizu moje na Kedzie aveniji, najčešće se kreće biciklom dok na vokmenu sluša Black Sabbath. Tog jutra je, ipak, žurio da stigne u stan kod bivše supruge kako bi pripazio unuke dok je ona na poslu.
-Morning, how are you?
-Dobro jutro, ok za sada, upravo krećem smenu, tu sam iz komšiluka.
-I like the accent, where are you from?
-Iz Srbije.
-Maaaaan, you are tall! You are like, what, 6’8”?
-Tačno, 202 cm.
-Nice. Let me ask you, do you want to play a game?
-Uvek.
I tako smo se narednih pola sata Rik i ja vozili dok je on na internetu guglao zanimljive činjenice o Srbiji, pa je onda meni (glasom voditelja kviza) postavljao pitanja da vidi koliko tačnih odgovora ću znati da mu kažem napamet. Meni je bilo prezanimljivo, na momente nisam mogao da vozim koliko sam se smejao, a vožnju sam završio bogatiji za 11 dolara zarade, 4 dolara bakšiša i za činjenicu da u Srbiji ima reka koja se zove Godina jer je dugačka 365 metara! Nalazi se u blizini Bajine Bašte, a Rikovi pokušaji da izgovori ”Bajina Bašta” su nas umalo doveli do omanjeg udesa.
Nakon te vožnje, svima sam pričao o Riku, pa sam samim tim bio i jako srećan kada mi je nakon par nedelja radna smena počela tako što je na aplikaciji pisalo ”Rick Ribbentrop, 4450 N Kedzie avenue”.
Pri tom ponovnom susretu sam mu ispričao kako sam svima prepričavao učešće u njegovom kvizu, a on je bio ponosan što se razlikuje od drugih Amerikanaca koji misle da je Srbija zapravo Sirija koje se nalazi negde u Sibiru…
Jutro koje započelo sa Šondrom, išlo je lagano, nakon vožnje rekreativca u preuskom šorcu podesio sam aplikaciju da mi traži vožnje koje idu ka mom komšiluku. Ubrzo mi je dodeljena vožnja, i čim sam je završio ugasio sam aplikaciju i pozvao osobu koja mi je ugravirala poruku na termos.
-Eheeej, ustala, spremna za posao?
-Aham, što?
-Ajde izleći, stigao ti je privatni Uber vozač, vozim te na posao.
-Zeeeezaaaaš??
-Ozbiljno, tu sam parkiran, ispred vatrogasaca.
-Silazim.
Nagrada za tu vožnju do Pulaski ulice bi uvek bila ista - osmeh, poljubac i vrlo retko bakšiš.
Ruta je, takođe, uvek bila ista - par desetina metara Kedzijem do Montrose avenije, desno u Montrose i onda ravno jednu milju do Pulaskog, i tu levo kod pumpe.
Razdaljina između Kedzija i Pulaskog je bila tačno jednu milju u pravcu istok - zapad, isto kao što je i Montrose avenija bila udaljena od Foster avenije, samo u pravcu jug - sever. Zbog takvih stvari, Čikago je bio savršen grad za snalaženje. Oko 95 posto ulica je dizajnirano u pravcu sever - jug ili istok - zapad. One najprometnije i najpoznatije su udaljene jedna od druge ili tačno jednu milju ili tačno pola milje. Manje uličice su na četvrt milje. Na svakoj raskrsnici stoji tabla sa nazivima ulice i broj bloka koji se nalazi na toj raskrsnici. Pa tako, neko ko nikada nije bio na adresi 4400 N Kedzie avenue, ipak može da zna da je ona udaljena ravno dve milje od 4400 N Ashland avenue i da je na pola puta između njih 4400 N Western avenue. Isti princip je primenljiv na sve ostale ulice koje idu u pravcu sever - jug ili istok - zapad, a neke od njih su, sa manjim prekidima dugačke i par desetina kilometara. Konkretno, Western avenija, je dugačka 37 kilometara i predstavlja drugu najdužu ulicu na svetu. Prvo mesto pripada ulici u Torontu, dok je Sunset Boulevard u Los Anđelesu na ”skromnom” četvrom mestu.
Kada završim najdražu vožnju, parkiram na Pulaskom i onda ili odem kući na doručak ili nastavim da vozim ukoliko ima posla. To najčešće zavisi od toga da li se u tom momentu po evropskom vremenu igra neka utakmica koju planiram da ispratim, ili ne.
Ovog jutra sam nastavio, te me je naredna vožnja odvela do aerodroma O’Hare.
Vožnje do aerodroma nisu bile preterano zanimljive, jer bih tada vozio ljude koji idu na put, pa su uglavnom zamišljeni da li su nešto zaboravili ili bi se preko telefona čekirali za let. Kada stignemo na aerodrom, ponekad bih se našalio ali uvek na isti način.
-Stigli smo uživajte u letu.
-Could you, please, open the trunk so I can take my suitcase?
-Kako to mislite, ja nisam ništa stavio u gepek, možda ste zaboravili da ga ponesete iz stana ili je ostao na trotoaru?
-WHAAAAAAAAT???
-Šaaaalim se, sad ću vam pomoći. Uživajte u letu.
Neverovatno je kako ista ”fora”, ukoliko se izvede na identičan način, izaziva identičnu reakciju kod većine ljudi. Verovatno se u tome krije tajna dobrih stand up komičara…
Kada završim (uglavnom jednoličnu) vožnju na aerodromu, uvek idem na specijalni parking za Uber vozila gde je jedino dozvoljeno da čekaš narednu vožnju sa aerodroma. Tada, na osnovu lokacije, aplikacija pravi redosled vozača i potom istim redom kojim su ušli na parking, vozači dobijaju vožnje koje će pokupiti na terminalima. To je, pretpostavljam, zbog toga što su vožnje sa aerodroma najisplativije, jer su vrlo često i po 30-40 kilometara dugačke, i to uglavnom sve po autoputu, pa vam tako i zarada bude znatno veća u poređenju sa običnom gradskom vožnjom. Ja sam lično najviše voleo da ”kupim” vožnje sa aerodroma, najviše zbog toga što tada ljudi dolaze sa udaljenih mesta i vrlo često tih pola sata - sat provedem u super zanimljivom razgovoru. Vrlo retko se desi da i ta vožnja prođe u tišini, ali bilo je slučajeva.
Ovog jutra u Sentru su ušli sredovečni gospodin i gospođa koji su doleteli iz Minhena, gde su im se roditelji doselili iz, gle čuda - Srbije. Obzirom da su oni rođeni u Nemačkoj i da nikada nisu bili u Srbiji, nisam se nadao nekom prezanimljivom razgovoru. Ipak, iz nekog razloga me je zanimalo kako im se zovu roditelji, pošto su se oni zvali Konstantin i Karla.
-My father is Danilo, and my mom is Stana. Our last name is Popović.
-Znači vi se zovete Konstantin Popović?
-Yes, and this is my sister Karla, why are you asking?
-Pa je l znate ko je Konstantin Koča Popović?
-No idea, sir.
Tada je počelo moje poduže izlaganje o partizanskom generalu, borcu u Španskom građanskom ratu, čoveku koji je bio potpredsednik jedne bivše ali moćne zemlje.
Nakon što sam ispričao sve čega sam mogao da se setim iz glave, izbacio sam glavnu ”triviju”, za koju sam bio siguran da će ”oduvati” minhenskog Koču.
-Znate li ovu crno-belu zastavu koja visi na ogledalu?
-Of course I know, is that football club from Serbia that you support?
-Jeste. E, vidite, taj klub je osnovan četvrtog oktobra 1945. Osnovali su ga generali koji su oslobodili Jugoslaviju. Jedan od njih se zvao Konstantin Koča Popović.
To je bio jedan od meni najdražih momenata kojima sam prisustvovao na ovom random mestu, i kada sam video Konstantinovo ozareno i ponosno lice, na sekund sam pomislio koliko bi on bio srećan kada bih mu poklonio tu zastavicu. Ipak, odustao sam od toga, najpre zbog činjenice da sam istu dobio od kuma na dan njegovog venčanja. Tada smo, ispred Crkve Stevana Dečanskog na Liland aveniji razmenili identične zastavice. Ja sam dobio njegovu, a on je dobio zastavicu koju mi je brat poslao iz Srbije i koja je verovatno malo mlađa od mene.
Zanimljivo je da ja na tom venčanju čak nisam ni bio kum, već je to bio jedan drugi momak, sa kojim moj kum (a ni ja) u životu ne bi razmenio zastavice!
Koča i Karla su izašli u jednom od bogatih čikaških predgrađa, a ja sam u svojoj glavi pokušao da rangiram da li su mi oni bili najdraži putnici, ili je to ipak Rik? Pored njih troje, još par vožnji su na mene ostavile nemerljiv utisak, a jedna od njih je takođe bila aerodromska vožnja.
Tada sam pokupio Kaluma i na moje pitanje koje uvek postavljam na dolaznim terminalima, on mi je dao najdraži mogući odgovor.
-Dobar dan, kako ste danas, kakav vam je bio let.
-It was nice, I was at home in Dublin.
Iste sekunde sam pogledao u navigaciju da vidim koliko će trajati ova, za mene prebitna vožnja. Obzirom da ja Kalum išao na daleki južni deo grada, i da je gužva već krenula, stajalo je da ćemo se voziti sat i po vremena. U prvih par minuta sam mu objasnio ko sam, odakle dolazim, a potom mu rekao da nikada neće upoznati većeg ljubitelja njegove domovine. Delovao je začuđeno, ali kada sam mu pokazao da imam fudbalski dres njegove reprezentacije, da imam šnalu za kaiš na kojoj piše ”Proud to be Irish”, i kada sam mu ispričao (ukratko) sve što znam o Irskoj kulturi i muzici, bio je više nego zaintersovan da mi ostatak puta odgovara na mnogobrojna pitanja koja sam imao za njega. U tih sat vremena sam naučio sve što treba da znam pred svoj prvi odlazak na Emerald Isle, kako da odaberem dobar pab sa najboljim Ginisom, u koje doba godine da dođem i slično. Ta vožnja se završila pozivom da se pridružim njemu i njegovim prijateljima u ”jednom od bednih imitacija irskog paba u Čikagu”. To sam učtivo odbio, i kada sam ispratio Kaluma na par minuta sam ugasio aplikaciju kako bih procesuirao prethodnih sat i kusur. Kada sam ponovo uključio aplikaciju, video sam da sam dobio jedan od najvećih bakšiša do tada…
Nakon Karle i Koče, aplikacija me je odvela ponovo na jug, i to je deo grada u koji sam voleo da odem. Iako sam u početku (sa razlogom), zazirao od South Side-а, vremenom sam skontao da taj deo grada, iako opasan, nije toliko opasan ukoliko niste zapravo nastanjeni tamo. Činjenica da je ubistvo u tom delu Čikaga svakodnevnica jeste zastrašujuća, a nimalo ne ohrabruje ni podatak da je svojevrstan presedan kada prođe dan bez pucnjave (nekada se na taj dan čeka i preko godinu dana!), ipak tamo takođe žive obični ljudi, koji idu na posao, vode decu u školu, druže se i zabavljaju se. E, sad to što novac za sve to dolazi dobrim delom od kriminala i što su gradske vlasti odlučile da ne opterećuju veliki broj policijskih patrola slanjem u taj deo grada, to je već nešto drugo. Kriminal je tamo ogoljen i očigledan, ipak taj deo grada me nikada nije plašio. Pa čak ni onda kada (u retkim situacijama) za vreme noćnih vožnji, završim na Sautu.
Naravno, tada bih bio dodatno obazriv, ne bih izlazio iz kola pa makar Sentra gorela, ali ono što bih najčešće viđao to je gomila ljudi koja u kasnim večernjim satima (nekada čak i nakon ponoći), šeta ulicama, sluša glasnu muziku, neretko peku roštilj…a ukoliko biste se zaustavili i na bilo koji način pokazali inicijativu da kupite gram-dva nečega, nekoliko ruku bi već bilo spremno da vam čak i ubace nešto kroz otvoren prozor, kako biste upravo vi bili njihova mušterija. Verujte mi, opasnije je da se nađete sa ulickanim belcem u odelu u 2 ujutru u mračnoj ulici nego da se vozite ulicom na Sautu u kojoj u isto to doba ima ljudi između 7 i 77 godina…
Naravno, preko dana se tamo život odvija koliko-toliko normalno. Pa tako ljudi Uber koriste kako bi obavili nabavku u Volmartu ili kako bi se vratili kući sa posla.
Jedna od navedenih Volmart kupovina mi je posebno ostala u pamćenju.
To su bile dve sestre, jedna se zvala Taniša, ona je pozvala Uber. Kada sam se zaustavio ispred Volmarta one su mi samo gangsterskim slengom dobacile da ”ne treba da dižem dupe iz sedišta i da samo otvorim gepek, one će sve ubaciti unutra”. To sam i učinio, i njih dve su sele na zadnje sedište. Vrlo često sam u ovom delu grada najmanje razgovarao sa putnicima jer mi je nekada bilo jako teško da ih razumem, a smatram da prilično dobro znam engleski jezik.
Njih dve su se glasno kikotale, ja sam odlutao mislima, dok me nije trgao vozač iz susedne trake koji mi je histerično nešto gestikulirao i vikao kako treba da izađem iz auta. Njega sam ipak izignorisao ali već nakon par minuta mi je gospodin na semaforu dao znak da spustim prozor, kako bi mi se obratio.
-Bro, you have a bunch of stuff on your roof, you should put them in the car if you need that sh**!
I tako sam skontao da su Taniša i njena saputnica, usled silnog kikotanja i smejanja, zaboravile da ubace u gepek veliko pakovanje čipsa, pakovanje ubrusa i galon soka od pomorandže. A ja sam uredno vozio prometnom ulicom nemajući pojma šta imam na krovu automobila.
Činjenicu da ništa nije spalo sa krova u toj situaciji sam vrlo često potezao kao argument moje sigurne vožnje. Ukoliko ona ne bi bila dovoljna, dodavao sam i to da mi niko nikada nije rekao da mu je muka dok se vozi sa mnom, iako je meni lično vrlo često bilo muka dok neuki Uber vozači naizmenično ”nabadaju” gas i kočnicu.
Posle Taniše, veći deo popodneva sam proveo u čekanju na vožnju nego što sam zapravo vozio. Tek oko 3-4 bi ponovo krenula gužva, ljudi bi odlazili kući sa posla, a oko 5 bi krenuo najveći špic. Tog dana sam rešio da završim oko 5, kako bih onu istu vožnju od Kedzija do Pulaskog u 9 ujutru, sada ponovio u 5 popodne ali u suprotnom smeru.
-Eee, je l’ završavaš uskoro, da naiđem da te pokupim, nisam daleko?
-Ja završila! Idem peške polako, svratiću kod ovih naših u prodavnicu da kupim neku čajnu, kačkavalj i eurokrem. Dolaze kumare na večeru. Ti pečeš palačinke, ja pravim smesu.
-Može, ja ću otići do diskonta pića da uzmem pivo i vino, to je teško, a ja sam kolima.
-Super, uzmi kumićima sok od jagode.
Vraćam se nazad na Kedzie aveniju, parkiram ispred zgrade, i na uglu sa Montrosom, a prekoputa vatrogasaca, ulazim u diskont. Obzirom da je već predveče, u diskontu je red kao u pekari ujutru, ali je retko ko nervozan jer su za taj dan većinom svi završili sa poslom.
Ja uzimam pakovanje od 12 Ginisa, Kim Crawford Sauvignon Blanc, Strawberry juice i stajem u red. Dok čekam da stignem do kase, razmišljam kako se polako primiče dan povratka za Srbiju i kako ćemo za nekoliko meseci živeti u Beogradu. Razmišljam kako bih voleo da bar nekoliko meseci provedem u Beogradu kao taksista. Pa tek onda možda kako bih voleo da radim na radiju na vrhu Beograđanke. Šta god bilo od ta dva, voleo bih da sam gotov sa poslom u 5 popodne i da stojim u redu u diskontu dok su mi ruke pune pića za bar 4 odrasle osobe i bar dvoje dece koji piju sok od jagode.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
