Foto: Sudan, iz arhive Kluba putnika.
Piše: Agnes Callard (The New Yorker)
Koja je izjava sa najmanjom informacionom vrednošću koju možete da zamislite? Za mene, to je izjava volim da putujem. Ovo govori izuzetno malo o nekome, jer manje-više svako voli da putuje. Međutim, mnogi to ponavljaju, jer se iz nekog razloga ponose time što su putovali, kao i činjenicom da se raduju što će to ponovo učiniti.
Suparnički tim je mali, ali odabran. G. K. Česterton napisao je da putovanje sužava um. Ralf Valdo Emerson nazvao je putovanja rajem za budale. Sokrat i Imanuel Kant – moglo bi se reći najveći filozofi svih vremena – u ovom su slučaju glasali nogama, retko napuštajući svoje domove u Atini i Kenigsbergu. Međutim, najveći mrzitelj putovanja svih vremena bio je portugalski pisac Fernando Pesoa, čija predivna Knjiga nespokoja pršti gnevom:
Gnušam se novih načina življenja i nepoznatih mesta… Ideja putovanja mi izaziva mučninu… Ah, neka oni koji ne postoje putuju! … Putovanje je za one koji ne mogu da osete… Jedino izuzetno siromaštvo mašte može opravdati neophodnost muvanja unaokolo da bi se nešto osetilo.
Ako ste skloni da otpišete ova mišljenja kao kontraško prepucavanje, probajte preusmeriti misli sa svojih putovanja na putovanja drugih. Bilo kod kuće ili u inostranstvu, većina teži da izbegne komercijalizovane ili turističke aktivnosti. “Turizmom” zovemo putovanja drugih. Iako ljudi vole da pričaju o svojim putovanjima, malo ko voli to da sluša. Takve priče podsećaju na pisanja akademika ili prepričavanja snova: forme komunikacije primarno vođene potrebama govornika, a ne slušalaca.
Čest argument u korist putovanja jeste tvrdnja da ono donosi prosvetljenje, obrazujući nas o svetu i povezujući nas sa njegovim žiteljima. Čak je i skeptik Semjuel Džonson, koji je jednom rekao: Ono što sam stekao boravkom u Francuskoj bilo je to da više cenim svoju državu – priznao da putovanja donose izvestan prestiž. Savetujući svog prijatelja Bozvela, Džonson mu preporučuje put u Kinu, zarad njegove dece: Tvoju decu obasjaće novi sjaj… Zauvek bi bili znani kao deca čoveka koji je otišao da vidi Kineski zid.
Putovanja se brendiraju kao dostignuće: vidite zanimljiva mesta, doživite zanimljiva iskustva, postanite zanimljivi ljudi. Ali – da li je to zaista tako?
—
Pesoa, Emerson i Česterton verovali su da nas putovanja, umesto da nas povezuju sa čovečanstvom, zapravo udaljavaju od njega. Putovanje nas pretvara u najgoru verziju nas samih, istovremeno nas ubeđujući da smo najbolja. Nazovimo to putnikovom zabludom.
Da bismo razumeli ovu zabludu, počnimo od toga šta podrazumevamo pod “putovanjem”. Sokrat je putovao kada je pozvan da učestvuje u Peloponeskom ratu; no, to nije dovoljno da ga smatramo putnikom. Emerson ne kritikuje osobu koja prelazi velike udaljenosti kada njene neophodnosti ili dužnosti to zahtevaju. Ne prigovara onima koji putuju u svrhu umetnosti, spoznaje ili dobročinstva. Jedan pokazatelj da imaš razlog da budeš negde jeste da nemaš šta, niti kome, da dokazuješ, te time ni poriv da skupljaš suvenire, fotografije ili priče kao dokaz tvog boravka tamo. Definišimo “turizam” kao vrstu putovanja koja stremi ka zanimljivom i – ako su Emerson i njegovi istomišljenici u pravu – ne postiže taj cilj.
Turista je osoba koja privremeno poseduje izvesno slobodno vreme, i koja dobrovoljno posećuje mesto daleko od svog doma sa ciljem da iskusi promenu. Ova definicija preuzeta je iz uvoda knjige Hosts and Guests, klasika među akademskim radovima na temu antropologije turizma. Poslednji deo definicije je ključan: cilj putovanja je promena. Ali šta to tačno biva promenjeno? Na to se odnosi opaska iz poslednjeg poglavlja iste knjige: Turisti ređe preuzimaju navike svojih domaćina, nego domaćini od turista, čime se podstiče lanac promena u zajednici domaćina. Odlazimo da iskusimo promenu, ali na kraju mi budemo ti koji menjaju druge.
Primera radi, pre desetak godina, kada sam bila u Abu Dabiju, otišla sam sa vodičem u obilazak bolnice za sokolove. Uslikala sam se sa sokolom na ruci. Sokolarstvo i sokolovi me nikad nisu interesovali, a nemam ni izraženu potrebu za susretima sa (neljudskim) životinjama. Međutim, bolnica za sokolove bila je jedan od odgovora na pitanje: “A šta to treba raditi u Abu Dabiju?” Pa eto, otišla sam. Čini mi se da je sve vezano za tu veterinarsku kliniku, od rasporeda prostorija do njihove misije, oblikovano posetama ljudi kao što sam ja – nama nepromenjenim menjačima, turistima. (Na zidu predsoblja, sećam se, visi niz nagrada za “uspehe u turizmu”, iako je u pitanju bila veterinarska klinika).
Šta tu ima loše, ako je neko mesto oblikovano ljudima koji ga dobrovoljno posećuju kako bi iskusili promenu? Odgovor je da takvi ljudi ne samo što ne znaju šta rade, već ne žele ni da nauče. Razmotrimo moj slučaj. Bila bi jedna stvar da je moja strast prema sokolarstvu toliko duboka, da sam zarad nje spremna doleteti avionom do Abu Dabija, a sasvim druga stvar pristupiti poseti sa ambicijom, želeći da razvijem svoj život u novom pravcu. Međutim, ja nisam bila niti u jednoj od te dve pozicije. Ušla sam u bolnicu znajući da će moj život nakon Abu Dabija sadržavati istu količinu sokolarstva kao i moj život pre Abu Dabija, što će reći – nula sokolarstva. Ako idete da vidite nešto što niti cenite niti želite da cenite, sve što činite je lokomocija, puko pomeranje s mesta na mesto.
Duh lokomocije je karakterističan za turizam. “Išao sam u Francusku”. U redu, a šta si tamo radio? “Otišao sam u Luvr”. U redu, a šta si tamo radio? “Otišao sam da vidim Mona Lizu”. To jest, pre nego što si ubrzano nastavio dalje: kažu da većina ljudi provede u proseku petnaestak sekundi gledajući u Mona Lizu. Suštinski gledano, to je čista lokomocija.
Specifična racionalnost turista omogućava im da istovremeno budu poneseni željom da urade “ono što se mora uraditi” na nekom mestu, i željom da zaobiđu upravo ono što je trebalo da urade. Tako se desilo da, na svom prvom putovanju u Pariz, zaobiđem i Mona Lizu i Luvr. Nisam, međutim, zaobišla lokomociju. Hodala sam s kraja na kraj grada, mnogo puta, u pravim linijama; da ste ucrtavali moje hodanje na mapi, dobili biste ovakvu zvezdicu: *. U mnogim velikim gradovima u kojima sam živela i radila, ne bi mi palo na pamet da dane i dane provedem hodajući. Kada putujemo, ukidamo svoje normalne standarde za ono što bi se moglo smatrati korisnom upotrebom vremena. Ukidamo i druge standarde, ne želeći da budemo ograničeni svojim ukusom u pogledu hrane, umetnosti ili rekreacije. Ipak, kažete sebi, cela svrha putovanja je razbiti okvire svakodnevnice. Međutim ako uglavnom zaobilazite muzeje, a sada ih odjednom tražite da biste iskusili promenu, šta ćete zapravo biti u stanju da zaključite o svim tim slikama? Isto tako ste mogli otići i u sobu punu sokolova.
—
Hajde da malo dublje uronimo u to pitanje, da vidimo kako to turizam sam sebe obesmišljava. Dočaraću to oslanjajući se na dva primera iz eseja Gubitak stvorenja (The Loss of the Creature), koje je napisao Voker Persi.
Prvi primer: turista-razgledač stiže na kanjon Kolorada. Pre njegovog putovanja, ideja kanjona (“simbolički kompleks”) formirana je u njegovom umu. Oduševljen je, pod uslovom da kanjon podseća na slike i razglednice koje je video; možda ga čak opiše i kao “lep baš kao na razglednicama”. Međutim, ukoliko je osvetljenje drugačije, boje i senke ne baš kao što je očekivao, turista se oseća prevarenim: odabrao je loš dan. U nemogućnosti da gleda direktno u kanjon, prisiljen da sudi isključivo po tome da li se poklapa sa slikom, turista-razgledač naprosto počinje da se dosađuje, ili da uviđa problem: velelepna stvar, koja mu je pred nosom, ipak mu izmiče.
Drugi primer: par iz Ajove vozi se po Meksiku. Uživaju u putovanju, ali su pomalo nezadovoljni uobičajenim prizorima. Izgube se, voze satima kamenitim planinskim putevima, i konačno u sićušnoj dolini,koje nema ni na mapi, nailaze na selo u kome se upravo obeležava verski praznik. Gledajući seljane koji plešu, turisti konačno pred sobom imaju autentičan prizor, koji je šarmantan, dopadljiv, živopisan, neiskvaren. Međutim, i dalje osećaju izvesno nezadovoljstvo. Po povratku kući, u Ajovu, oduševljeno prepričavaju doživljaj svom prijatelju etnologu: Trebalo je da budeš tamo! Sledeći put ideš sa nama! Kada etnolog, sledeći put, ode tamo sa njima, turistički par više ne gleda dešavanja: sada oboje gledaju u etnologa. Nadaju se da će ples biti zanimljiv njihovom prijatelju. On im je potreban kao neko ko je u stanju da sertifikuje autentičnost njihovog doživljaja.
Turista je poslušan; validaciju svojih doživljaja prebacuje na etnologa, ili na razglednice, ili na izlizane tvrdnje o tome šta negde treba i ne treba raditi. Ovo prepuštanje drugom, ova “otvorenost za iskustva”, upravo je ono zbog čega je turista nesposoban da iskusi doživljaj. Emerson priznaje: Tražim Vatikan i palate. Ištem da budem opijen prizorima i utiscima, ali opijen nisam. On govori u ime svakog turiste koji je ikad stajao pred nekim spomenikom, slikom ili sokolom i zahtevao od sebe da nešto oseti. Emerson i Persi pomažu nam da razumemo zašto je ovaj zahtev nerazuman: biti turista znači već unapred odlučiti da se sopstvena osećanja ne računaju. Da li je dato iskustvo autentično nešto upravo je ono o čemu ti, kao ne-nešto, ne možeš suditi.
Sličan rezon primenjuje se na potrebu turiste da oda počast beskrajnom okeanu čovečanstva. Dok se Persi i Emerson fokusiraju na estetiku, pokazujući nam koliko je putnicima teško da čulno iskuse ono što traže, Pesoa i Česterton su više zainteresovani za etiku. Oni se pitaju zašto se putnik ne može istinski povezati sa drugim ljudskim bićima. To važi i za mene: prilikom mojih pariskih lutanja, blenula bih u ljude, pažljivo izučavajući njihovu odeću, ponašanje, način komunikacije. Pokušavala sam da vidim francustvo u Francuzima oko sebe. Tako se ne sklapaju prijateljstva.
Pesoa je rekao da je poznavao samo jednog pravog putnika sa dušom: kancelarijskog radnika koji je opsesivno sakupljao brošure, kidao mape iz novina i pamtio rasporede vozova između dalekih destinacija. On bi se mogao prisetiti plovidbenih pravaca brodova širom sveta, ali sam nikada nije napustio Lisabon. Česterton je takođe odobravao takva stacionarna putovanja. Pisao je da postoji nešto emotivno i tragično u ideji nepromišljenog turiste, koji je mogao ostati kod kuće i voleti Laponce, prigrliti Kineze i nositi Patagonce u srcu, dok sedi u Hempstedu ili Surbitonu, ali koji, vođen nekim slepim i samoubilačkim impulsom, ipak odlazi da vidi kako oni izgledaju.
Nisu problem druga mesta, niti čovekova želja da ih vidi, nego dehumanizujuće dejstvo putovanja, koje nas gura među ljude prema kojima smo prisiljeni da se odnosimo kao posmatrači. Česterton je verovao da voleti nešto udaljeno na ispravan način – a to je, naime, izdaleka – omogućava jednu univerzalniju povezanost. Kada čovek iz Hempsteda misli o strancima u apstraktnim kategorijama [...] kao o ljudima koji rade, vole svoju decu i umiru, on misli na fundamentalne istine o njima. Povezanost sa tim ljudima, koju osećamo dok sedimo kod kuće, nije privid, piše Česterton, nego unutrašnja stvarnost. Putovanje nas sprečava da osetimo prisustvo onih, radi kojih smo prešli toliki put u nameri da im budemo blizu.
—
Evo šta je najvažnije u vezi sa turizmom: unapred znamo kakvi ćemo biti kada se vratimo. Odmor nije kao imigracija u stranu zemlju, ili upis na univerzitet, ili početak novog posla, ili zaljubljivanje. U ove poduhvate se upuštamo sa strepnjom čoveka koji ulazi u tunel ne znajući ko i kakav će biti kada izađe. Putnik odlazi siguran da će se vratiti sa istim osnovnim interesovanjima, političkim uverenjima i životnim okolnostima. Putovanje je bumerang: ostavlja nas tamo odakle smo krenuli.
Ako mislite da ovo ne važi za vas – da su vaša putovanja magična i dubokoumna, da produbljuju vaše vrednosti, šire horizonte, pretvaraju vas u istinskog građanina sveta i tako dalje – imajte u vidu da se ova pojava ne može proceniti iz prvog lica. Pesoa, Česterton, Persi i Emerson su bili svesni da putnici sebi govore da su se promenili, ali ako pokušavamo da uočimo sopstvenu zabludu, ne možemo se oslanjati na introspekciju. Zato, umesto toga, pomislite na neke vaše prijatelje koji uskoro odlaze u letnje avanture. Kakvi očekujete da će biti kada se vrate? Oni o svom putovanju mogu odgovoriti kao o jedinstvenom, transformativnom iskustvu koje se doživi jednom u životu, međutim – hoćete li zaista moći da uočite razliku u njihovom ponašanju, uverenjima ili moralnom kompasu? Da li će biti razlike?
Putovanje je zabavno, i nije ništa čudno što nas to privlači. Ono što jeste čudno jeste to što putovanju pripisujemo izuzetan značaj i auru vrline. Ukoliko je putovanje isključivo potraga za nepromenjenenom promenom, pokušaj da se prigrli ništa, zašto insistirati na njegovom značenju?
Prisiljeni smo da zaključimo da možda nije tako lako ne raditi ništa – i baš se tu krije rešenje zagonetke. Zamislite kako bi vaš život izgledao kada biste saznali da više nikada nećete putovati. Ako ne planirate korenitu životnu promenu, preti vam užasavajuća pomisao: “Biće isto ovako, i onda ću umreti”. Putovanje preseca ovaj tok vremena na parče koji se desilo pre putovanja i parče koje se desilo nakon njega, čineći da izgubimo iz vida izvesnost sopstvenog nestanka. I to čini na najlukaviji mogući način, dajući nam nagoveštaj tog istog nestanka. Ne volite da mislite o činjenici da jednog dana nećete raditi ništa i nećete biti niko. Dozvolićete sebi da pomislite na tu činjenicu samo ako je prerušite u narativ o tome kako radite gomilu uzbudljivih i poučnih stvari: doživljavate iskustva, povezujete se, menjate se – i imate džidžabidže i fotografije da to dokažete.
Sokrat je rekao da je filozofija priprema za smrt. Za sve ostale, tu je putovanje. 
—
The Case Against Travel, Agnes Callard, originalno objavljeno 24. juna 2023.
Preveo Luka Čubrilo za Klub putnika
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
