Negde početkom 1803, nepoznati brod pojavio se kod obale Japana. Ribari su mislili da je to jedan od njihovih, pa su odveslali do predmeta koji je plutao na talasima, kako bi ga dovukli do obale. Ali nije bio njihov. Plovilo je izgledalo kao kazan, kotao za pirinač, ili mahuna: dno mu je bilo od nekog teškog metala, a gornji deo od nečega nalik na ružino drvo, lakirano, sa inkrustacijama od komadića stakla. Na plaži, meštani su se divili naprednoj izradi, i virili kroz mutne prozorčiće. Primetili su da se unutra nešto meškolji. Iznenada, jedna ploča na objektu se otvorila, i iz njega je izašlo stvorenje koje je izgledalo gotovo ljudski… Ili nam, barem, tako kažu različiti izvori, često manje ili više kontradiktorni.
Ilustracija iz priče “Neobični čamac nasukan na obalu na posedu grofa Ogasaware”, iz dela Hyoryu Kishu (Arhiva nasukanih), nastalom oko 1868. ili ranije.
Ovaj utsuro-bune (šupalj ili prazan čamac) pojavljuje se u najmanje dvanaest književnih izvora iz poznog Edo perioda. Najpoznatiji je verovatno Toen shōsetsu (1825) čiji je autor Bakin Takizawa (Kyokutei). Ovo delo od četrnaest tomova predstavlja kolekciju glasina i priča prenošenih usmenim predanjem. U jedanaestom tomu nailazimo na niz zbunjujućih detalja, u priči pod naslovom Utsuro-bune no Banjyo (strankinja u šupljem plovilu). Strano plovilo, prečnika najmanje pet metara, otkriveno je na plaži u provinciji Hitači. Unutra se nalazila žena, adolescentkinja, neverovatne lepote. Njena crvena kosa imala je bele pramenove; neki su nagađali da je to krzno. Nosila je haljinu od neobičnog materijala, koja se dopala lokalnim ženama, jer je gore bila zategnuta, a komotna oko gležnjeva. Čvrsto je držala drvenu kutiju i odbijala je da se od nje odvoji. Sudeći po stvarima pronađenim u unutrašnjosti broda, izgleda da se njena vrsta hranila mlevenim mesom, kolačima i vodom. Nije govorila japanski.
Ilustracija iz dela Toen shōsetsu (1825), autor Bakin Kyokutei
Na obali, ljudi su verovali da je u pitanju strana princeza koja je pobegla od nesrećnog braka. To bi objasnilo kutiju – neki su smatrali da se unutra nalazi odsečena glava njenog ljubavnika – i natpis na plovilu, na nepoznatom jeziku, zbog čega su pretpostavili da je u pitanju “britanska, bengalska ili američka princeza”. (Kopija ovih simbola, koja se vidi u desnoj koloni slike iznad, ne ide u prilog toj tezi). U okrutnom i pomalo komičnom razrešenju, meštani odlučuju da pošalju princezu tamo odakle je došla. Ne zbog straha ili mržnje, nego radi štednje. Prevod Šoičija Kamona:
Ako informacija o ovom incidentu dođe do gospodara ove oblasti, mogli bi nam narediti da istražimo poreklo ove žene i njenog broda, što bi bilo skupo. S obzirom da su ovakvi brodovi ranije uvek vraćani na more, najbolje bi bilo da je vratimo unutra i pošaljemo je dalje. Sa humanog stanovišta, ovo je veoma okrutno prema njoj. Međutim, ovo će biti njena sudbina.
Ovaj odlomak iz Toen shōsetsu završava se mišljenjem urednika. Priču je potpisao Kinrei, za šta se veruje da je pseudonim Okitsugua Takizawe, ali posle toga ide i postskriptum koji je napisao njegov otac, Bakin. On piše kako pamti da je čitao putopis jednog Japanca, koji je u Rusiji video da žene u svečanim prilikama u kosu stavljaju beli prah. Po tome on zaključuje da je “možda u pitanju bila žena koja je živela u nekoj oblasti koja pripada Rusiji. Neophodno je detaljnije istraživanje.”
Ilustracija iz dela Umeno chiri (1845), autor Matajiro Nagahashi.
Da li je Ruskinja, Amerikanka ili Bengalka zaista prognana na okean pre dve stotine godina? Ili se radi o izmišljenim glasinama? Da utsuro-bune izgledom ne podseća na leteće tanjire s polovine dvadesetog veka, ovi crteži bili bi samo još jedan dodatak kolekciji duhova i čudovišta iz perioda Edo. Međutim, mnogi ufolozi odbijaju da ovu priču prepuste fikciji, ili legendama o prognanicima. Na primer, u knjizi Misterija utsuro-bunea, objavljenoj 2019, Šoiči Kamon veruje da “nije nezamislivo” pretpostaviti da se ovaj događaj zaista odigrao, i nada se da bi ova priča mogla “predstavljati ključ za rešavanje misterije savremenih NLO-a”.
Ilustracija iz dela Ōshuku zakki, koja je možda poslužila kao skica za sliku iz Toen shōsetsu, autor Komai Norimura.
Ako želimo ovozemaljsko objašnjenje, pogledajmo vreme u kome su ove priče nastale. U svojoj ozbiljnoj analizi ovog incidenta, sa naslovom “Da li se bliski susret treće vrste odigrao na japanskoj plaži 1803. godine”, objavljenoj 2000, Kazuo Tanaka pominje utsuro-fune: žanr narodne priče koja govori o navodnim sećanjima na arhetipsku japansku imigraciju, kada su ljudi prvi put pristigli na ovaj arhipelag u izdubljenim kanuima i drugim malim čamcima. Svrha ovih priča bila je da daju legitimitet vladavini određene porodice. “Tipična narodna priča tog žanra govori o pretku porodice, strankinji plemenitog porekla koja je preplovila more u čamcu”. Folklorista Kunio Yanagita, koji proučava mitove utsuro-fune, veruje da je u pitanju pravilo po kome legenda postaje istorija. Ove priče su vremenom ulepšavane, a obični čamci su kulturnom amnezijom pretvoreni u složena plovila.
Crtež iz 1825, autor najverovatnije Bakin Takizawa (Kyokutei)
Ako ovome dodamo izolacionizam Edo perioda i protivljenje međunarodnoj komunikaciji, i imamo u vidu da su strani brodovi krajem 19. veka sve češće uplovljavali u japanske vode, to bi moglo objasniti priče kao ovu o utsuro-bune, u kojoj strah i uzbuđenje prema etničkom drugom preuzimaju književnu formu ranije korišćenu za jačanje nacionalnog identiteta. U jednoj varijanti priče, na obalu dospeva prazan brod, čija je unutrašnjost potpuno crna. Šoiči Kamon skreće nam pažnju na to da su zapadnjački brodovi, koji su u to vreme dolazili do Japana, bili gotovo sasvim crni, kako spolja, tako i iznutra. Bili su poznati kao kuro-fune (crni brodovi), zato što su bili premazani katranom. 
—
Članak originalno objavljen na sajtu The Public Domain Review, pod naslovom Unidentified Floating Object: Edo Images of Utsuro-bune, autor Hunter Dukes. Prevod: Klub putnika.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
