“Čoktoi šalju pomoć Ircima”, delo Amerike Meredit, umetnice iz naroda Čiroki.
Čokto (Choctaw), pleme američkih Indijanaca, prikupilo je novac za pomoć narodu Irske tokom Velike krompirove gladi, koja je trajala od 1845. do 1849. godine.
U svojoj poseti Njujorku 1989, Don Malen (Don Mullan), tadašnji direktor udruženja Akcija iz Irske (AFrI), organizacije boraca za ljudska prava sa sedištem u Dablinu, obratio se članovima Udruženja za političko obrazovanje Amerikanaca irskog porekla, predstavivši im projekat pod nazivom “Velika glad”. Projekat je započeo 1988. godine, kada je rukovodstvo AFrI-ja odlučilo da se posveti problemu istorijskog zanemarivanja Velike gladi u Irskoj, kada je više od milion ljudi završilo u neobeleženim masovnim grobnicama. Projekat je zamišljen kako bi se odala počast sećanju na ove zaboravljene žrtve, kroz povezivanje njihove priče sa pričama o siromaštvu širom sveta. AFrI je predložio uvođenje godišnje šetnje od deset milja pod nazivom Šetnja Velike gladi, od Doolougha do Louisburgha, u znak sećanja na šest stotina Iraca - muškaraca, žena i dece - koji su stradali u periodu od 24 sata, pešačeći preko planine Mayo po teškim vremenskim uslovima, u očajničkoj potrazi za hranom.
Nakon što je Malen završio svoje izlaganje o ovom predlogu, prišao mu je jedan mladić i pitao ga da li zna da su Čoktoi, jedan od starosedelačkih naroda Severne Amerike, sredinom 19. stoleća prikupili i poslali sredstva za pomoć gladnima u Irskoj.
Malen je bio zaintrigiran. Ova informacija podstakla ga je da istraži vezu između Čoktoa i Iraca. Kontaktirao je ogranak naroda Čokto u Oklahomi, i uz njihovu pomoć pronašao istorijske dokumente o donaciji koju je ovo pleme 1847. poslalo u Irsku. Potom je obavio intervju sa pomoćnikom poglavice Čoktoa, a ostalo je, kao što kažu, istorija. Malen kaže: “Moj razgovor sa pripadnicima naroda Čokto izazvao je veliko interesovanje kako u tom narodu, tako i kod kuće, u Irskoj, i kao posledica toga razvilo se veliko prijateljstvo.”
Godine 1990, kada je putovao po SAD-u, Malen je posetio Skalivil u Oklahomi, kako bi obišao staro groblje Čoktoa na kome su sahranjeni neki od ljudi koji su poslali donaciju u Irsku. Sastao se sa Holisom Robertsom (Hollis Roberts), poglavicom Čoktoa, i pozvao ga da predvodi treću Šetnju Velike gladi, koja se održavala u maju 1990. U svojoj pozivnici, Malen je rekao: “Naš poziv narodu Čokto da predvodi prvu šetnju u poslednjoj deceniji 20. veka - deceniji u kojoj ćemo obeležiti 150-godišnjicu Velike gladi - naš je način da odamo priznanje za velikodušnost koju su vaši preci pokazali prema Ircima tokom najmračnijeg perioda naše istorije. Kada se donacija od 170 dolara, koju je pleme poslalo, posmatra u svetlu njegove sopstvene tragične istorije - katastrofalna Staza suza odigrala se svega deceniju ranije - vidimo jednu duboku i dragocenu ljudskost u tom postupku vaših predaka. To bi moglo poslužiti kao vredna lekcija za celo čovečanstvo.”
Šetnja Velike gladi, organizovana 1990, dobila je naziv Staza suza, kao simbol povezanosti istorije Čoktoa i Iraca. U događaju je učestvovalo preko 800 ljudi, a mediji su ga preneli u više od 120 zemalja. Nakon šetnje, poglavica Roberts je izjavio: “Nadam se da će odnos između Iraca i Čoktoa prerasti u trajno prijateljstvo, u novu tradiciju koja će obogatiti nasleđe obe kulture.”
Etničko čišćenje Čoktoa u Severnoj Americi postalo je upamćeno pod ponešto eufemističkim nazivom Staza suza. U pitanju je bio genocidni marš smrti dug 800 kilometara, od Misisipija, postojbine Čoktoa, do Oklahome, gde su bili proterani. Čoktoi su na ovaj marš prisiljeni 1831, kao rezultat politike američke vlade pod rukovodstvom predsednika Endrua Džeksona (Andrew Jackson) - koji je, uzgred budi rečeno, bio dete irskih imigranata u Americi. “Pet civilizovanih plemena” koja su naseljavala jugoistok SAD-a (Čokto, Čikaso, Čiroki, Krik i Seminoli) bili su prisiljeni da se presele u Oklahomu, kako bi oslobodili zemlju za bele doseljenike, u protivnosti sa ranije potpisanim dogovorima. Čoktoi su bili prvo pleme koje je krenulo na put. Nespremni za teškoće putovanja, koje je započelo u decembru, tokom jedne od najgorih zima u istoriji, više od polovine populacije Čoktoa umrlo je od gladi, hladnoće i bolesti (kolere, malih boginja i dizenterije). Njihove nevolje dodatno su pogoršali beskrupulozni plaćenici američke vlade, koji su ih pratili i prodavali im užeglu hranu i piće po iznuđivačkim cenama. Kao dodatna uvreda došlo je naređenje američke vlade da narod Čokto iz sopstvenog džepa plati troškove svog preseljenja.
Godine 1847, svega 16 godina nakon početka Staze suza, Čoktoi su saznali za težak položaj Iraca, od kojih su bili udaljeni šest i po hiljada kilometara. Magazini Arkansas Intelligencer i Niles Weekly Register (koji je preneo članak iz Intelligencera) zabeležili su sastanak u Skalivilu, glavnom gradu naroda Čokto na teritoriji Oklahome, gde je pokrenuto prikupljanje donacija za pomoć žrtvama Velike krompirove gladi u Irskoj. Neki istorijski izveštaji navode da je prikupljeno 710 dolara, dok cifra koju je Malen dešifrovao sa oštećenog mikrofima Intelligencera iznosi 170 dolara; bilo kako bilo, Indijanci su prikupili novac u dalekoj Oklahomi, u koju su bili proterani, i poslali ga Ircima, kako bi im pomogli da prebrode Veliku glad.
Omalovažavajući članak u Arkansas Intelligenceru, od 3. aprila 1847, otkriva nipodaštavajuće stavove belačkog stanovništva prema ovom činu milosrđa. Pod naslovom “Poklon Čoktoa njihovoj beloj braći iz Irske”, objavljeno je sledeće: “Sastanak za pomoć izgladnelim siromasima u Irskoj održan je u sedištu Čoktoa… kojom prilkom je prikupljeno 170 dolara. “Siroti Indijanci” poslali su svoj novac sirotim Ircima… Svaki hrišćanin i filantrop mora osetiti radost zbog ovog dokaza civilizacije i hrišćanskog duha među našim crvenim susedima. Oni na ovaj način zahvaljuju hrišćanskom svetu koji ih je izveo iz mraka neznanja i paganskog varvarstva - ne samo davanjem tih nekoliko dolara, nego i pružanjem dokaza da trud hrišćanskih misionara nije bio uzaludan.”
Drugi pisani trag o ovom događaju nalazimo u knjizi Putovanje “Naparimom”, dnevniku irskog učitelja iz okruga Sligo. Džerald Kigan (Gerald Keegan) je sa svojom verenicom napustio Irsku 1847. godine kako bi se spasli od gladi. Putovali su “Naparimom”, jednim od mnogih oronulih brodova koji su prevozili Irce u Kanadu i Sjedinjene Američke Države svojevrsnom irskom stazom suza. Kiganov zapis datiran 13. marta 1847. navodi kako su narodi širom sveta odgovorili na tragediju Velike irske gladi. Kigan izveštava da su turski sultan, radnici iz Engleske, ruski car, kineski car, lokalni vlastodršci u Egiptu i Indiji, kao i Jevreji iz Njujorka, poslali priloge za pomoć izgladnelima. Između ostalog, Kigan je zabeležio: “Među donacijama iz raznih krajeva sveta, postoji jedna koju moramo posebno ceniti. Ona potiče iz malog plemena starosedelaca Amerike, severnoameričkih Indijanaca, naroda Čokto sa srednjeg zapada Sjedinjenih Država. Ovi plemeniti ljudi, koje oni koji su među njima posejali smrt i uništenje nazivaju divljacima, sakupili su, iz svojih oskudnih sredstava, novac da pomognu gladnima u našoj zemlji. Ovo je zaista najdirljivije od svih dela velikodušnosti koja je naše stradanje nadahnulo među narodima.”
Obnovljeni odnosi između Čoktoa i Iraca, pokrenuti na inicijativu Dona Malena, nastavili su da se razvijaju. Godine 1992, lord-gradonačelnik Dablina otkrio je spomen-ploču (koju je sponzorisalo udruženje AFrI) u Gradonačelnikovom dvoru, u znak sećanja na velikodušnu pomoć Čoktoa iz 1847. Tom prilikom, irska predsednica Meri Robinson (Mary Robinson) poželela je dobrodošlicu delegaciji Čoktoa, a predstavnik poglavice Robertsa dodelio je predsednici Robinson titulu počasnog poglavice naroda Čokto. Predsednica je iste godine posetila prestonicu Čoktoa u Oklahomi, gde je održala govor u kome je rekla: “Bol, patnja i gubitak uzrokovani strašnom glađu u Irskoj pre skoro jednog i po stoleća neizbrisivo su urezani u kolektivno pamćenje našeg naroda. Uvek ćemo se sa zahvalnošću sećati saosećanja koju je narod Čokto pokazao, poslavši iz svoje zemlje pomoć irskom narodu u tim tužnim vremenima. Velika mi je privilegija što sam imenovana za počasnog poglavicu Čoktoa, i svesna sam da će mi ukazana čast pomoći da u vašoj i mojoj zemlji sačuvam sećanje na ovo plemenito delo. Narod Čokto je tada bio dirnut irskim stradanjem, a mi, po ugledu na njih, danas treba da pružimo ruku svoj našoj braći i sestrama koji su u nevolji.”
I Čoktoi i Irci (okupljeni oko udruženja AFrI) su upravo to i učinili. Ovaj događaj iz prošlosti i sećanje na solidarnost i zajedničko iskustvo stradanja potaknuli su ih da pomognu u ublažavanju jednog savremenog slučaja velike gladi. U septembru 1992, Čoktoi i AFrI odlučili su da zajedno izvedu rekonstrukciju Staze suza, hodajući od Oklahome nazad do Misisipija, kako bi prikupili sredstva za žrtve gladi u Somaliji. Geri Beli Jelen (Gary White Deer), umetnik iz naroda Čokto, koji je dizajnirao majice za to pešačenje, tom je prilikom napisao: “Moja majka je delom irskog porekla, i biće fantastično ako potvrdimo vezu između naša dva naroda, Čoktoa i Iraca, tako što ćemo pomoći jednom trećem narodu, narodu Somalije.”
Čoktoi su objavili knjigu pod nazivom O hrani Čoktoa i Iraca - kuvar prijateljstva, koja sadrži dve stotine recepata oba naroda. Knjiga sadrži i istorijske činjenice o Stazi suza i Velikoj krompirovoj gladi, kao i objašnjenje okolnosti koje su dovele do isprepletenosti sudbina dvaju naroda.
Dve zajednice, razdvojene čitavim svetom, pronašle su snagu jedna u drugoj. Kada se tuga izrazi kroz saosećanje, ona transformiše ljudski život, i ostaje kao spomenik u slavu naše zajedničke ljudskosti. Prijateljstvo između Čoktoa i Iraca može poslužiti kao primer za ljude širom sveta da se potrude i ponude pomoć jedni drugima, jer tragedija jedne zajednice nikoga ne ostavlja netaknutim. 
–
Članak objavljen u magazinu Irish America, izdanje iz oktobra 1995, pod nazivom The Choctaw Tribe and the Irish Famine. Članak je objavljen bez imena autora. Prevod: Klub putnika.
–
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
