U napuštenoj fabrici. fotografija: Lazar Pašćanović
Posle upoznavanja velikih problema kineske današnjice, na pozadini gromadne jučerašnjice, pod osvetljenjem složene sutrašnjice – putnik spontano poželi, i neophodno mu je, da zaroni u svakodnevicu ove zemlje.
Kako u jednom, sasvim običnom danu, živi jedna obična kineska porodica?
U ogromnom Šangaju, na severnoj periferiji, nalazi se „radničko selo“ od 50.000 žitelja. U „radničkom selu“ stoji sasvim jednostavna, siva, dvospratna, ne baš nova kuća – na mestu gde su pre oslobođenja bili japanski bunkeri i retke kolibe.
U toj kući žive Ku Hen Cai i Vu Čing Ti. Njih dvoje, između 10 miliona Šangajaca, i 800 miliona Kineza.
Ono što su mi pripovedali o svojoj svakidašnjici, zapisao sam tačno onako kako su govorili, jednostavno i činjenično, bez ikakvih ukrasa i dodataka, nešto kao pokušaj fotografskog snimka „kineskog načina života“.
Ku Hen Cai je omalen, krupnih, pomalo nasmešenih, pomalo začuđenih očiju, 45 godina, u plavoj bluzi, visoko podignutih obrva, živahan, durašan. Krojač je, radi u trgovinskom centru ovog istog naselja.
Vu Čang Ti, 42 godine, tekstilna radnica šangajske fabrike vunenih tkanina br. 2, njegova žena, lice nešto ogrubelo, otvoreno i pouzdano, sa upornim očima i velikim zubima koji pojačavaju taj utisak. Sada je član „radničke propagandne ekipe Mao Ce Tungove misli“ u šangajskoj bolnici „Istok je crven“. (Uskoro će se vratiti razboju, jer se radnici smenjuju u ovim ekipama po principu rotacije.)
Danas je petak, njihov dan odmora.
Sedimo u njihovoj odaji za primanje, koja je, istovremeno, i dečja soba. Zidovi plavo-beli; mali, četvrtast sto od tamnog drveta sa jednostavno izrezbarenim taburetima. Pod go, drven i uredan. Masivan gvozdeni krevet, na tavanici izdužena svetiljka. Na zidu Mao Ce Tungov portret, kalendar i mapa celog sveta.
Njihova spavaća soba obuhvata prostranu poselju za dvoje, od crvenkastog drveta, orman sa ogledalom, ogledalo sa komodom, tri kalendara, plave zavese. Porodične fotografije ukrašavaju zidove, cveće je u vazi. Kupatilo je snabdeveno kamenom kadom. Kuva se na gasu.
Ku i Vu su beskrajno gostoljubivi. Pustili su me ne samo u svoj stan nego i u svoj život. Pokušali su da, za sebe i za mene, rasklope onu, toliko komplikovanu ili prostu stvar koja se neodređeno zove tuđa sreća.
Prošlost? Na nju treba utoliko konkretnije misliti ukoliko je užasnija bila. To nije samo osećajni dug, to je idejni nalog, politički rad, revolucionarni rezervoar.
Otac Vu Čing Ti bio je pivarski radnik četvoro dece, jednosobna straćara, nikad dovoljno pirinča. Kada su japanski vojnici nagrnuli, pre tri i po decenije i čitave jedne večnosti, porodica je krenula da beži, u bekstvu se raspršila, mati je nestala i nikada je niko više nije video. Vu je tada imala osam godina. Kada joj je bilo trinaest, počela je da radi u japanskoj pamučnoj fabrici. Rad bez kraja, gazde bez milosti, nadnice bez vrednosti.
Uzeli su se godine 1948, baš uoči pobede revolucije.
Petoro dece. „To mu dođe kao feudalistički običaj!“ – šali se Ku Hen Cai i još više diže svoje nemirne obrve. Nekada je to bio nepisan zakon u Kini: što imaš više dece, starost ti je bezbednija.
Dva najstarija sina, 22-godišnji Ku Cen Min, koji je završio višu srednju školu, i 20-godišnji Ku Sen Min, koji je položio nižu srednju školu, nalaze se već više od dve i po godine na selu, u severoistočnoj Kini. Odazvali su se „velikom pozivu predsednika Maoa“; sada se prevaspitavaju u seljačkom radu; istovremeno, „grade socijalizam, bore se protiv revizionizma.
Ostaće tamo dok otadžbina traži. Ako državi ustreba nešto drugo – promeniće mesto i posao. Evo, stariji, Ku Cen Min, prešao je na železnicu kao radnik. Otac je išao da ih obiđe, mada je put dalek. Dobro im je.
Treći sin, Ku Li Min, završio je pre dve godine srednju školu, ali je bolestan, pa se oporavlja kod kuće. Četvrti sin, Ku Šjao Min, još je u gimnaziji i solidno igra fudbal. Najmlađi član porodice je 13-godišnja Ku Cen Jin, svetle kože, tamnih vitica, strelastih obrva; ona je vrlo dobra pingpongašica, učestvuje na školskim takmičenjima, ponosna je na to – i jedina od mlade generacije prisustvuje našem razgovoru.
Kako izlazite na kraj, porodica je velika? Objasniće mi odmah – njihov budžet nije nikakva tajna.
Ku zarađuje mesečno 87 juana, a Vu – 72. Ne, nemaju nikakvu bračnu finansijsku autonomiju, sve ide u zajednički fond, supružanska ekonomska saradnja glatko funkcioniše.
Za dvosoban stan od 26 kvadratnih metara (kuhinja i ostale sporedne prostorije zajedničke su za po dve porodice) kirija iznosi 6,26 juana mesečno; sa gasom, električnom strujom, vodom, sve zajedno – 15 juana. Hrana – oko 15 juana po glavi mesečno, znači 75 juana za petočlanu porodicu; dodajmo 20 juana za odeću, posuđe i razne tekuće potrebe; pa onda malo vina praznikom, ponekad u bioskop, za prijatelje kada dođu ili kada se prijateljima ode, sitni troškovi koje niko živi ne može da predvidi – ostaje im mesečno ušteda od dvadesetak juana. Tu uštedu drže u banci koja radi sa niskom kamatom od 2,7 odsto.
Za šta upotrebljavaju ušteđeni novac?
Kuove uzdignute obrve silaze, dajući licu usredsređen izraz:
Prvo, to je pomoć izgradnji zemlje; ukoliko se brže gradi, biće bolji život za sve. Drugo, obavezni smo da pomažemo revolucionarnu borbu u svetu...
Zatim – da se u kući i deci nabave stvari koje su neophodne. U poslednje vreme, Ku Hen Cai je za 150 juana kupio šivaću mašinu – pošto je krojač, taj prioritet je sasvim razumljiv. U bicikl je investirao 152 juana – postao je mnogo pokretniji. Za ručni sat je dao 120 juana; koliko su stan, hrana i odeća izvanredno jeftini, toliko za maločas pomenute nabavke valja uložiti ozbiljan, planirani finansijski napor. Na dnevnom su redu satovi za dva najstarija sina – na radu je to čoveku neophodno.
Osnovno je – poučno zaključuje Ku Hen Cai – voditi jednostavan život, ne luksuzan. Ne misliti samo na sebe i ne zaboraviti prošlu bedu. Tako uči predsednik Mao.
Jedan njihov dan života?
Vu obično ustaje u pet sati ujutru kada je radni dan; do radnog mesta treba joj jedan sat; Ku se diže u šest časova i – pošto ravnopravnost Kineskinja nije šala – ide na pijacu, kupi povrće i opere ga. Podela rada je opšta, porodična. Deca skuvaju pirinač sa povrćem. Svako pere svoje rublje. Mati ponekad ostane ceo dan van kuće; daleko je bolnica „Istok je crven“. Kada ima slobodan dan, opere celu posteljinu.
Njihov današnji jelovnik izgleda ovako. Za doručak pirinčana kaša i usoljeno povrće (u Kini ga ima više od sto vrsta), tome se pridružuju čuvena, tamna „ustajala jaja“ i mekike u ulju. Za ručak je predviđen zeleni kineski kupus, karfiol sa svinjetinom, supa, grah. Za večeru – to isto.
Imaju mali radio i on ih stalno obaveštava o vestima iz Kine i sveta. Šta rade – kad ne rade? Vole da odšetaju u obližnji park, da odu u bioskop – otprilike, dva puta mesečno. Vole i „revolucionarnu pekinšku operu“, ali nije lako doći do karata. Na sreću, sve te opere su snimljene na filmskoj traci. Novine uzimaju svaki dan.
Deca rado čitaju „revolucionarnu literaturu“. Za njih, „stare“ – to je već malo teže: „Možemo da čitamo i pišemo – ali ne baš jako dobro“; u detinjstvu nisu imali mogućnosti da idu u školu; kada su se uzeli, Vu je bila nepismena, posle je na večernjem kursu nešto naučila. A da bi čovek za sebe mogao da kaže da je osrednje pismen, mora da zna najmanje 3.500 zamršenih hijeroglifa.
Sportom se ne bave, prepustili su to potomstvu. Ali, Vu ima u svom propagandnom timu svakog dana pola sata vojnih vežbi, a Ku – intervale fiskulture za vreme rada.
Razume se, ceo svakodnevni život je prožet Mao Ceo Tungovim mislima. Proučavaju ih na poslu, redovno; zatim, sat nedeljno u svojoj stambenoj zgradi, uz diskusiju; čitaju ih zajedno sa decom kad god imaju vremena.
Sve to – veli Ku Han Cai – ulazi u jedan dan njihovog života. Kao i u druge dane drugih Kineza.
Da, to je jedan dan... Do čega se dolazi kad došljak pokuša da sumira mnoge dane mnogih Kineza? 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
