Autor: Tibor Sekelj (1976)

- Ova tri kamena stuba koja vidite pred crkvom služila su donedavna za rituale lovaca na ljudske glave - objašnjavao mi je fratar Padlo, američki misionar koji već sedma godina boravi u zabačenom selu Čambri, u Novoj Gvineji. I nastavio: Kad god imaju neku važnu svetkovinu, za bolju proslavu potrebna im je neka ljudska glava. Radi toga odlaze u neko bliže ili dalje selo da nekoga ubiju. Odseku mu glavu i tu glavu, ili više glava, zakopaju u podnožje ovih stubova. Tri meseca kasnije izvade ih i od tih trulih glava skuvaju veliku čorbu kojom se onda gosti celo selo.

Ova priča nije bila posebno ohrabrujuća za usamljenog putnika po velikoj reci Sepik. Da bi me umirio, misionar je dodao da se to sad u stvari retko događa, već da najčešće odlaze u neko planinsko selo i tamo kupe novorođenče da mu skuvaju glavu.

To jutro dok sam se ukrcavao u iznajmljeni motorni čamac, s urođenikom - motoristom Ajodom, razmišljao sam o stanovnicima toga kraja. Ljudi sa izvanrednim estetskim smislom, nadaleko čuveni po drvenim rezbarijama, osobito duguljastim, krajnje stilizovanim likovima predaka, tako se čvrsto drže jednog prastarog običaja koji bi se dobro uklapao u scenario nekog filma strave i užasa.

Prvi istraživači su ovuda prošli već 1908. godine, kada je Nova Gvineja bila nemačka kolonija. Od onda su ovuda prošli mnogi istraživači, verski misionari i policijske patrole australijske vlasti pokušavaju da lepim rečima ili silom iskorene običaje koji se teško uklapaju u naš zapadnjački način mišljenja... s manje ili više uspeha.

Plovili smo blizu obale jezera Čambri, uz samo selo čiji su ratnici istrebili stanovnike tri obližnja sela i ovladali čitavom teritorijom. Zatim je Ajod pronašao jedan uski kanal kroz trskom obrasli plićak, da bi posle pola sata izbili na samu reku Sepik, široku kao Dunav. Obale obrasle šumom. Tu i tamo neko selo.

Zaustavili smo se u dva sela i ušli u "kuću duhova" da se pozdravim sa muškim delom stanovništva. Jer u "kući duhova" nemaju pristupa ni žene ni deca pre proglašenja za punoletne. U tim kućama čuvaju stare i prave nove maske i druge ritualne predmete. Razgledao sam predmete i otkupljivao tu i tamo nešto za svoju zbirku.

Oko podne smo se približavali selu Tambanaum, za koje sam znao da spada u red najlepših u ovom kraju. Iznenadilo nas je kada smo već izdaleka čuli udaranje bubnjeva, a odmah zatim su i zvuci glasnog pevanja doprli do nas.

Iskrcavanje u ovom selu nije bilo u mom planu. Ali kad smo primetili da se "nešto zanimljivo" odigrava, bez oklevanja smo usmerili kljun čamca u pravcu malog pristaništa. Tek što smo prispeli na obalu, dotrčala su dva mlađa urođenika i, sa širokim osmehom na licu, jedan je od njih na pidžinu - mešavini pojednostavljenog engleskog s primesom urođeničkih reči - objasnio da imaju veliku svečanost i da bi im bilo drago kad bih i ja u njoj učestvovao.

Njihov me poziv obradovao, jer je to bila odlična prilika da vidim, doživim i snimim takav događaj. Domaćini su mi pomogli da siđem s čamca, jedan od njih je zatim uzeo da ponese moj filmski i fotografski probor a drugi je poneo ostali prtljag.

Svetkovina je priređena u čast završetka gradnje jedne nove kuće. Kao i sve druge i ova je bila podignuta na drvene stubove visoke dva metra. Ovakav način gradnje čuva stanovništvo od poplava, od divljih životinja i od napada neprijatelja. Nova kuća od greda i palminih listova bila je impozantna po veličini i po ukrasu na pročelju u vidu ljudskog lica. Ona je bila u centru pažnje.

Pred kućom, zatim duž ulice kroz celo selo od tridesetak kuća, kretale su se ritmički dve velike šarolike skupine ljudi, uz zvuke bubnjeva i pesme. Osobito su slikovite bile žene sa svojim šareno obojenim licima, nizovima školjki, perja, lišća i cveća oko glave, oko vrata i svih ostalih delova tela. Bokovi pokriveni suknjom od trave, koketno su se njihali. Neke su žene bile gole do pojasa, dok su druge sem suknje nosile i bluzu od šarenog platna, kupljenu na nekoj pijaci ili možda dobijenu od misionara prilikom njegove posete ovom selu. Muškarci su takođe bili okićeni tako da su se jedva mogli videti pod tovarom cveća i lišća. Neki su nosili osobito bogatu perjanicu, u kojoj nije nedostajalo ni lepršavo perje plamene boje od rajske ptice.

Centralne figure plesa bile su četiri muškarca sa divovskim drvenim maskama, s kojih su visili gusti pramenovi trave pokrivajući plesače do kolena.

Kad je počelo da pada veče, ples je obamro i učesnici su se kao i posmatrači razišli svojim kućama.

Mene i moga vodiča Ajoda smestili su u poveću praznu kuću u kojoj obično boravi patrolni ofocir u retkim prilikama kad posećuje ovo selo. Tu smo ostavili prtljag i pošli na šetnju kroz selo. Jedna nas je porodica pozvala da sednemo s njima uz vatru. Počastio sam ih kafom kao i mesom i kompotom iz konzerve. Iz ponuđenoga su jeli uglavnom muškarci, dok su žene jedva pristale na moje insistiranje da okuse ponuđeno.

Činilo mi se neobično to što nisam bio ničim ponuđen, bilo je to suprotno mojim dotadašnjim iskustvima u bilo kojem plemenu. Osim toga, nisam mogao da zamislim oko čega se Ajod sve vreme prepirao sa domaćinom. Ajod je bio mladić rođen u tom selu, ali je nekih šest godina proveo u službi belaca. S njima je naučio ne samo da rukuje motorom čamca, već i ponešto od običaja i načina mišljenja svojih poslodavaca.

Kad sam posle na pidžinu upitao Ajoda za temu razgovora, on se zbunio ali nikakav konkretan odgovor nije dao.

Kad smo se vratili u naš "hotel", seo sam da, uz žućkasto svetlo jedne petrolejke koju su pronašli u selu, napišem pismo svojim prijateljima u Atinu. Između ostalog, napisao sam i ovo: "Greše oni koji ove ljude nazivaju divljacima. Meni se čini da su to najljubazniji ljudi na svetu. Toliko su mi bili pri ruci za vreme snimanja, igre, šetnje u toku celog dana. Ni najmanjeg znaka nekom neprijateljskom držanju."

Najzad, oko 22 časa smo legli. Ali leći i spavati nije isto. Prevrtao sam se pod mrežom protiv komaraca. Bilo je nesnosno vruće. Pod je bio tvrd. Komarci su zujali u neposrednoj blizini. Setio sam se razgovora sa misionarom o lovu na ljudske glave, o ubistvima koja se još ponekad događaju... ali samo u određenim prilikama koje zahtevaju da se nekome odrubi glava...

Preznojavao sam se i prevrtao kao na ražnju.

Ni vozač nije mogao da zaspi. Stalno je bio u pokretu. S vremena na vreme palio bi šibicu da pogleda na ručni sat, predmet na koji je bio osobito ponosan i koji ga je - u očima njegovih sunarodnika - najviše približavao "civilizovanom" svetu.

- Šta kog đavola imaš da gledaš na sat, - pomislio sam - to što znaš koliko je sati neće ti pomoći da zaspiš.

U neko vreme Ajod se izvukao ispod mreže i sišao niza stepenice našeg čardaka. Upalio sam ručni reflektor da pogledam na sat. Bilo je tačno minut pre ponoći.

I onda se dogodilo nešto nepredviđeno. Začuo sam buku i lomljavu, i kao da je neki strašan zemljotres prodrmao kuću. Krov se srušio nad mojom glavom uz gromku tutnjavu. Na sebi sam osetio pritisak lišća od krova, a teška središnja greda je visila nad mojom glavom.

Kad sam uspeo da se iskobeljam ispod tog tereta i mreže, svaki delić tela me boleo kao da sam sto kilometara pešačio. U mlazu svetla moje lampe pojavio se Ajod, koji se penjao uz ruševne lestve. Kad me je ugledao, u čudu me pogledao i zbunjeno viknuo: "Gospodine, siđi brzo, palma je pala na kuću!"

Sišao sam pred kuću. Uistinu, jedna od velikih palmi je pala na krov od kuće. Prišao sam korenu palme i video da je njeno tanko korenje namerno bilo presečeno. U takvom slučaju dovoljno je da se jedan čovek nasloni na ionako kosu palmu i da je obori u željenom pravcu.

U neposrednoj blizini palme ugledao sam kolibu improviziranu od svežeg palminog lišća. Sinulo mi je kroz glavu: za tren oka mogu da saznam ko je to učinio. Uputio sam se prema kolibi da razgrnem lišće... ali sam se na vreme zaustavio. Bolje je ne otkrivati nikog!

Odjednom su se oko nas pojavila tri muškarca. Mrmljali su nešto na svom jeziku. Činilo mi se da su se izvinjavali za ovaj nemili događaj. Pozvali su nas da prenoćimo u drugoj, manjoj kući koja je, takođe, bila prazna. Pomogli su nam da prenesemo prtljag.

Ovaj je kuća bila stara i toliko trošna da su mi noge propadale kroz pod od trske.

Naravno, posle svega što se dogodilo, o spavanju nije moglo biti ni govora. Ponovo vrućina, zujanje komaraca, crne misli zasnovane sad već ne samo na misionarevoj priči već i na događajima od pre nekoliko minuta.

Postajalo mi je sve jasnije da su moji domaćini ocenili da su im duhovi predaka poslali onu glavu koje su oni već bili spremni da se odreknu i da bi, po njihovom mišljenju, bez sumnje, bilo opasno odupreti se volji duhova. Malo-pomalo postajalo mi je jasno i to o čemu je Ajod raspravljao sa domaćinom. Kad mu je rečeno da se skloni u određenom trenutku, da bi mogli mene nesmetano likvidirati, on se odupro, pokušavajući da me odbrani. Nije nikako hteo da bude umešan u ubistvo čoveka čiju su bezbednost upravo njemu poverili. Kako će se pojaviti pred svojim poslodavcima ako mene ubiju s njegovim pristankom, što će se kad-tad ipak saznati.

Prvi pokušaj da dođu do moje glave nije uspeo. Hoće li još jednom pokušati? Bio sam uveren da će do toga doći.

Ustao sam sa svoga ležaja i smestio se sedeći preko puta ulaza. Taj otvor na zidu od lišća gledao je prema nebu, tamnom ali ipak dovoljno svetlom da na njemu primetim siluetu čoveka koji bi došao da me napadne. Pripremio sam pored sebe na podu lovački nož, jedino oružje kojim sam raspolagao. Ali, pomislio sam posle nekog vremena, od kakve bi mi koristi bio taj nož protiv čoveka, protiv čitavog sela koje hoće da me ubije?

Počeo sam da se osećam kao miš u mišolovci. Nisam se micao. Naprezao sam se da mi disanje bude ravnomerno i nečujno. Pritajio sam se. Da li je to što sam osećao bio strah? Setio sam se da su me mnogo puta pitali da li sam osećao strah kad sam se nalazio u opasnim situacijama. Sećam se da sam jednom odgovorio:

- Slagao bih kad bih se prikazivao neustrašivim. No, kad bih u svakoj opasnoj situaciji umirao od straha, ne bih mogao pred samim sobom da opravdam svoje poduhvate, ponekad prilično rizične. Ali strah se oseća pred nečim nepoznatim. Od poznate opasnosti nije potrebno strahovati, već treba preduzeti sve mere predostrožnosti da bi se iz begla katastrofa. Pre polaska na neku ekspediciju istraživač mora da nauči sve o zverima, biljkama, ljudima i njihovim običajima i mentalitetu. Tek tako može u određenom trenutku da oceni šta treba da uradi, a do toga trenutka treba se ponašati normalno, kao čovek koji je uradio sve što je bilo potrebno. Tako istraživač zamenjuje strah s opreznošću. Dva pojma toliko slična, a ipak dijametralno suprotna.

Zahvaljujući takvom svesnom izučavanju situacije, odmeravanju mogućnosti pozitivnog, odnosno negativnog ishoda, dosad sam uspevao da isplivam iz nemogućih položaja.

Do sada sam uvek znao gde mi je mesto, a sada? Šta kog đavola čekam?

Skočio sam na noge sa čvrstom odlukom da uzmem sudbinu u svoje ruke. Tiho ali odlučno naredio sam vozaču:

- Ajode, odlazimo u čamac. I to odmah, bez razgovora, bez buke i bez paljenja svetla.
- Hoćemo li da spavamo u čamcu? - upita vozač bunovan.
- Ne. Polazimo.
- Kako bi bilo da sačekamo dva-tri sata dok izađe mesec.
- Ni minuta. Osvetliću vodu reflektorom.

Bez reči smo spremili prtljag i preneli ga na čamac. Iako nismo videli ni prst pred okom, uspešno smo se ukrcali. U mraku sam odrešio uže kojim je čamac bio privezan za kolac. Onda sam odgurnuo čamac što sam dalje mogao i uskočio u njega. Ajod je upalio motor. Zatim je utišao njegovu buku i nešto viknuo prema obali. Verovatno obaveštenje o našem odlasku.

Odmah je dobio odgovor sa više strana. Bilo je očigledno da u selu niko nije spavao. Svi su sa nestrpljenjem očekivali nešto. Jedan je odgovor dolazio iz neposredne blizine, s obale.

Iznenađen, upalio sam svoj reflektor i u snopu svetla ukazao se neočekivan prizor. Pet urođenika stajalo je na obali, licem prema nama, kao da nas ispraćaju. Jedan od njih bio je sav ukrašen šarenim perjem, lišćem i lancima. On me je posmatrao s najviše besa: očito je njemu bio poveren ritual dobavljanja glave. Činilo mi se da čitam s njegovog crvenom bojom namazanog lica kako s posebnom srdžbom prati štektanje motora koje se sve više udaljava.

Zatim nas je progutala magličasta, vlažna noć močvarnog Sepika.

Plovili smo svu noć uz snop svetla mog reflektora. Jednom smo zalutali u jedan mrtvi rukavac pa smo bili primorani da se vratimo kroz špalir crnih sablasti u koje se drveće na obali noću pretvaralo.

S vremena na vreme sam pretraživao obalu svojim reflektorom. Naće li se ratnici iz Tambanuma pojaviti iza neke okuke, do zuba naoružani, na svojim brzim čamcima koji su nas preduhitrili ploveći prekim kanalima za koje samo oni znaju?

Moja se maštanja nisu obistinila.

Oko osam sati ujutro, umorni od neprospavane noći, iznureni od uzbuđenja uplovili smo u malu luku naselja Anrogam. Znao sam da se u tom naselju nalazi policijska stanica nadležna za čitav donji tok Sepika. Odmah sam potražio šefa policije. Australijanac Mister Smith je pažljivo saslušao moju "biografiju za poslednjih 24 časa", malo razmislio i rekao:

- Sreća vaša što ste na vreme otkrili da vam nije mesto u Tambanumu. Da ste još malo oklevali, već ne biste bili među živima. Jer, znate, oni se među sobom često ubijaju, i to, za sada, ne možemo sasvim da sprečimo. Ali belca se ne usuđuju da ubiju, jer to strogo kažnjavamo. U najgorem slučaju prirediće mu neki nesretan slučaj.

Zahvalio sam Mister Smithu. Zaista me je utešio.