Iz Alepa smo otišli u Damask, a tamo su naši domaćini organizovali jedan mali CS sastanak. Na njemu je bilo šestoro domaćih članova i čak četiri para iz inostranstva: Španci, Italijani, Holanđani i mi. Primetili smo tendenciju da stranci po Bliskom Istoku putuju u parovima: na taj način devojke bivaju pošteđene bezbrojnih pitanja o svom bračnom statusu i ponuda za promenu istog. Oni koji nisu ljubavni parovi često se predstavljaju kao momak i devojka, a oni koji jesu u vezi kupuju najjeftinije prstenje da bi se predstavljali kao bračni par, jer i neformalne ljubavne veze mogu da izazovu podozrenje domaćina.

Sastanak u Damasku ipak je bio prilika da popričamo o drugoj vrsti ljubavi, čiji su izrazi prisutni svuda na ulicama, u javnim ustanovama, pa čak i hodnicima stambenih zgrada. U pitanju je ljubav prema Bašaru, aktuelnom predsedniku Sirije. Njegove fotografije, slike i posteri nalaze bukvalno svuda u Siriji: na zidovima, prozorima, jarbolima, žicama obešenim između uličnih svetiljki, karoserijama automobila, itd. Za predstavljanje njegovog lika koriste se sve moguće tehnike: fotografija, različite vrste štampe, vodene boje, uljane boje, flomasteri, mozaici, brušenje stakla.... Neke slike su fotorealistične, druge predstavljaju umetničke dojmove njegovog anfasa, profila ili biste. U pozadini se obično nalazi sirijska zastava koja nekad ravna, nekada zatalasana, a često i u obliku otiska prsta (!). Gde god je to primereno, predsednik je predstavljen na ilustrativan način: iznad džamije vidimo ga kako ljubi Kuran, na zgradi bolnice pozdravlja bolesnike podignutom rukom, na kasarni nosi vojničku kapu i zatamnjene naočare koje podsećaju na američke pilote, a na zdanju univerziteta u rukama mu se nalazi fakultetski udžbenik. Slike su često propraćene tekstovima na arapskom. Pitali smo svoje domaćine šta piše na tim posterima, očekujući da su u pitanju poruke ili slogani koje predsednik šalje narodu. Ispostavilo se da ta komunikacija (osim kada se nalazi na javnim zdanjima) ide u suprotnom smeru: na posterima se nalaze poruke koje narod šalje njemu. Poruke obično glase: „To je naš voljeni predsednik“, „Voli te cela Sirija“, „Svakog dana te sve više volimo“ , „Hvala ti što se nas vodiš“, „Sledićemo te svuda“, itd. Kao odjek ovih slogana, u meni se javlja poruka: „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela“. Ovde ipak nema mesta cveću, a predsednik Bašar na slikama uglavnom ima ozbiljan i odlučan izraz lica. Posle nekoliko dana provedenih u Siriji, smatram da je veoma uviđavno što na većini slika predsednik gleda u stranu. Ne bih se osećao prijatno da me taj oštar pogled prati gde god se krećem.

Raspitujući se za politički sistem, saznajemo da je Sirija predsednička republika u kojoj postoji parlament. Međutim, sastav parlamenta se nije menjao još od 1973. kada je uvedena civilna vlast. Čini ga istih 10 partija (ostale su zabranjene), a ubedljivo najveća od njih zove se Baath. Iako nema parlamentarnih, postoje predsednički izbori. Na njima učestvuje samo jedan kandidat, kojeg nominuje Baath stranka, a izborni listić nudi dve opcije: za i protiv. Izbori su javni, što znači da glasači zaokružuju jednu od dve moguće opcije pred očima komisije. Uz veoma visoku izlaznost, predsednik je na poslednjim izborima zabeležio podršku od oko 98%. Neki glasači su pred komisijom i televizijskim kamerama nudili da umesto hemijskom olovkom zaokruže „da“ svojom krvlju.

U vreme našeg boravka u Siriji predsednik je bio na početku svog drugog sedmogodišnjeg mandata. Inače, Bašar je prvi put bio kandidat na izborima 2000, kada je prethodni predsednik umro. Prethodni predsednik je bio - Bašarov otac. Kada smo drugarima u Alepu postavili pitanje o smislu održavanja takvih izbora, kao odgovor dobili smo samo sleganje ramenima uz rečit osmeh koji je podsećao na izvinjavanje. U Damasku smo naišli na rečitije sagovornike. Ne znam da li je to bila slučajnost, ali upravo je Ibada, jedina domaća devojka na sastanku, bila najspremnija da priča više o tome. Da bismo mogli da otvorimo ovu osetljivu temu, dala nam je jedan predlog dok je neupadljivo prelazila pogledom po ostalim stolovima u lokalu: nećemo pričati o predsedniku Bašaru, nego o njenom ocu. Pošto su do tog sastanka svi gosti već proveli neko vreme u Siriji i bili svesni situacije, samo smo konspirativno klimnuli glavama.

Prvo što treba da znate, reče Ibada, jeste da je moj otac veoma popularan svuda u našoj familiji. Osim što svi znaju da on sa ljubavlju i verom brine o celoj porodici, veoma je omiljen i zato što je uveo neke slobode koje deda nije dozvoljavao. Recimo, sada je mnogo lakše doći do satelitske antene ili veze sa Internetom. Uopšte, dozvolio je da naša porodica počne da nabavlja više proizvoda koji dolaze sa Zapada. Oslobodio je mnoge ljude koje je deda držao zatvorenim jer se nisu slagali sa našom porodicom. Potrudio se i da popravi odnose sa susedima, pre svega sa onim komšijama iz Turske. Inače, moj otac je poreklom iz Latakije, grada na moru, gde žive muslimani koji se zovu Alaviti. Pošto Alaviti imaju donekle labavija pravila ponašanja od ostalih muslimana u Siriji, njegova žena (hoću reći - moja majka) bavi se humanitarnim radom, promoviše obrazovanje žena, a u javnosti se pojavljuje našminkana, u suknji i bez vela. Svojom slobodom pomera granice onoga što je prihvatljivo i predstavlja uzor za jedan deo naših devojaka. S druge strane, mnogi stariji ljudi tiho negoduju zbog njenog ponašanja, ali toliko vole mog oca da ništa javno ne bi zamerili ni njemu ni majci.

Razgovor sa Ibadom i prijateljima otkriva nam još jednu zanimljivu stvar. U Siriji, kao i inače u arapskom svetu, najvažnija molitva u toku nedelje održava se petkom popodne. To je i prilika da se duhovni vođa obrati narodu sa prigodnom besedom u kojoj će ih poučiti kako da se drže ili razmišljaju u vezi sa nekom aktuelnom životnom temom. U nekim muslimanskim zemljama (npr. u Turskoj) izbor teme i pristup određuje sam sveštenik. U Siriji je drugačije. Ovde svi sveštenici drže, tačnije čitaju istovetne, unapred propisane propovedi. Sadržaj propovedi koje će čitati šalje im ministarstvo vera. Svaki petak je posvećen unapred određenoj temi, a nekima od naših sagovornika čini se da se teme iz godine u godinu ponavljaju, a tekstovi prepisuju. Pošto tačno znaju šta će koje nedelje moći da čuju, mnogi Sirijci ne obraćaju puno pažnje na propovedi, iako su prisutni na molitvama. Na taj način vlast efektivno potkopava autoritet religioznih vođa i smanjuje rizik da će se oni jednog dana okrenuti protiv nje, kaže jedan od naših sagovornika na kraju priče o politici.