U Konaku Crnjanskog, sceni smeštenoj u 1901. godinu, kralj Aleksandar opetovano preti neposlušnim političarima »ćorkom«. »Pazite da ne zagatite u Upravi varoši ‘ćorku’!«, i: »u ‘ćorku’, iza katanca« – kaže on Milovanu Milovanoviću. A na Mišu Vujića viče: »Ili u kraljevu partiju, doktor Mišo, ili u Upravu varošku, u ‘ćorku’!«. Isto Stojanu Ribarcu: »U kraljevu partiju ili u upravnikovu ‘ćorku’«.
Reč ćorka se danas koristi u opštem značenju zatvor. Ali Aleksandar ovde ne misli na zatvor in abstracto nego ima na umu jedno sasvim određeno mesto u »Upravi varoši«, mesto koje se zaključava katancem i čiji sâm pomen treba da izazove strah.
U vreme o kojem piše Crnjanski, u zgradi Uprave bila su smeštena dva odeljenja prestoničke policije – administrativno i krivično, a ovom drugom pripadao je zatvor za policijske pritvorenike i kažnjenike, kao i za sudske pritvorenike.
Anonimni Beograđanin, koji je 1899. godine »greškom« uhapšen i proveo noć u toj ćeliji, ostavio je nedvosmisleno svedočanstvo:
»Furuna! Ni uzmi ni ostavi, nego seljačka furuna, koju seljaci sami prave u svojem dvorištu od blata i cigalja, a u kojoj domaćice peku hleb. Ta kočina nije mnogo ni veća od takve jedne furune. Ona čak nema ni one rupe »za vazduh i svetlost« pa joj zato i tepaju »Ćorka« – ćorava, i to na oba oka ćorava.«
Tadašnji ministar pravde je 1924. godine pregledao zatvor Uprave grada, našao da je Ćorka »jedno podzemno mesto gde pritvoreni žive u jednoj grobnici bez ikakvog prozora« i zabranio njeno dalje korišćenje (zabrana nije poštovana).
--
Ivan Janković, Utamničenja kroz istoriju Srbije
