|
Prolazimo pored prvog šatora, tamo je oglasna tabla i mapa naseobine. Malo dalje je velika livada, na kojoj, u krugu od kamenova, tinja vatrica. Okolo se šetaju ljudi, sede, pričaju, sviraju. Jedan momak nam objašnjava da su obroci dva puta dnevno, u glavnom krugu, i besplatni su, a posle ide Magic Hat u koji stavi koliko ko može. Odlično, hrana nam je i tako pri kraju. Pod provizornim tuševima tuširaju se ljudi goli kod od majke rođeni, poneko se i šeta golišav. Popismo par litara vode, a zatim odosmo da vidimo neobičan muzički instrument koji sviraju devojka i momak.
Instrument izgleda kao mali metalni svemirski brod, i saznajemo da se zove heng (piše se hang, a puno ime mu je hang drum). Instrument je nastao u Švajcarskoj 2000. godine, kao rezultat višegodišnjih istraživanja. Jedan od okupljenih ljudi, takođe oduševljen ovim zvukom, pita gde može da se kupi. Nigde, glasi odgovor, proizvodio se u jednom mestu u Švajcarskoj, više se ne proizvodi. Zvuk je zaista neverovatan, koga zanima, može da pogleda snimak. U Vikipediji piše da će možda uskoro opet moći da se kupi :) Dok sedimo kraj tog mini-svemirskog broda, pronalazi nas Marina (na forumu radule). Došla je prethodno veče, sama, sprema se da krene kući, no nagovorismo je da ostane još jednu noć, pa sutradan ujutru idemo svi zajedno. Cunjamo po kampu, koji se prostire na nekoliko brda, uskoro pristiže i Litvanac iz Kirgizije, koji godinama učestvuje u organizaciji ovih dešavanja, pa mi objašnjava kako čitava stvar funkcioniše. 
Nema nikakve hijerarhijske strukture, okupljanja organizuju ljudi koji su već bili na mnogo okupljanja i koji to vole, ručak kuva ko se prijavi da želi da kuva taj dan, sve je na dobrovoljnoj bazi. Pitam ga za "kult meseca" o kome je pisala "Politika", on se zacenjuje od smeha, pa jel ti ovi ljudi liče na sektaše. Istini za volju, ne liče. Od njega saznajem da ruska Akademija slobodnih putovanja na zimu ima autostop bazu u Kairu, a sledećeg leta u Vladivostoku. O autostop bazama smo već pisali, Iva i ja, u blogu prošlog leta. Dremamo na livadi, počinje kišica, razapinjemo šator pod velikim drvetom. Uskoro brdima kreće da se ori povik "food circle". Objašnjavaju mi da to znači da će uskoro ručak. Kad čuješ da neko viče tako nešto, treba da ponoviš. Litvanac zatim urla "food circle", a par sekundi kasnije, i na daljem brdu počinje da odjekuje poziv. Posle tri poziva (treći glasi food circle now) silazimo na glavnu livadu, u centar naseobine, na ručak, koji nismo dobili jer nismo imali posude iz kojih bismo jeli. Tako da uzesmo samo krišku lubenice i par šljiva. 
Ručak započinje tako što se u središte livade donose kazani sa hranom, a ljudi sedaju u krug. Kad je krug formiran, svi ustaju i, držeći se za ruke, intoniraju kratku pesmicu od nekoliko stihova. Zatim sedaju, a kitchen fokalizeri idu duž kruga i svima sipaju hranu. Na kraju ide grupica sa čarobnim šeširom u koji se stavljaju novčani prilozi za sledeći ručak. Predveče odlazimo u kuhinju, tj pod ogromnu tendu gde su naslagane zalihe hrane, i saznajemo da možemo da uzmemo šta god hoćemo. Pečemo paprike, paradajzeve, tikvice i patlidžane, a onda nas pozivaju na svadbu, dole kod zapadnog Welcome centra. Odlazim sa jednim Englezom umornih nogu, friško pristiglim pola sata ranije, i starijim učiteljem joge iz Bosne, koji sa svakim koga sretnemo priča na drugom jeziku. Pitam ga koliko jezika zna. Skoro pa deset, kaže. 
Lazarev kanjon, kojim teče Lazareva reka Stižemo do zapadnog Welcome centra, taman na vreme za večeru, ovaj put krompir-čorbu, pasulj i pogaču, sve izvrsno pripremljeno, sa mnogo začina. Zatim sedimo u krugu i divanimo, poneko svira u didžeridu (donet iz Australije), poneko lupa u raznorazne lupalice, sve u svemu, prijatna atmosfera. Posle nekog vremena, Englez Džeremi i ja se dižemo i vraćamo se u kamp, gde mu vraćam pozajmljeni kaput koji me je spasao od smrzavanja, i zavlačim se u šator, razbudivši Manju i Marinu.  Sat (tj telefon) je bio navijen na jedan ujutru, kad je trebalo da krenemo. Međutim, niko se nije probudio do pet, te dok se rasanismo i rasklopismo šator, krenusmo u pola šest. Zbog bolnih, žuljevitih nogu, do sela nam je trebalo cca 6 sati hoda. Tu nas je sunce već dobro spržilo... U Zlotu ustopirasmo crni rudarski autobus do sela Podgorac, gde se oprostismo sa rudarima... zatim nas jedna kola pokupiše i ostaviše u Boljevcu, gde se rastadosmo od Marine, koja ode na autobus.
Stop je sve vreme slabo išao, al sad je valjda krenulo gore nego ikad. Stojimo na putu, nigde nikoga i ničega, povremeno projure kola al niko ni da pomisli da stane. Vode nam ponestalo, podne, nigde hlada, čekali smo tamo bar dva sata. Onda nas jedan čovek odveze do naplatne rampe kod Paraćina, odakle nas kamiondžija poveze prvo u neko selo čije sam ime zaboravio, da promeni vozilo, te nas, ovaj put pikapom, odveze do mostarske petlje. Želeli smo da pričamo sa čovekom, al to jedva da je bilo moguće, jer kako sednemo, kreću da nam padaju kapci i odmah počinju da se odmotavaju nekakvi mutni snovi. Sprženi od sunca, beli od naslaga drumske prašine, žuljevitih stopala, glava prepunih svega čega se usput nagledasmo, posle prepešačenih šezdesetak kilometara, uzbrdo i nizbrdo, što po ubitačnom suncu, što po mrklom mraku, raziđosmo se da vidamo bolne tabane i sređujemo utiske. I, pre svega, da spavamo. |
Rainbow i istočna Srbija
Strana 4 od 4
