Datum: Januar - Mart 2010.
Poslednji putnici izlaze na aerodromu. Kombi prolazi pored velikog, u betonu izlivenog znaka “SSSR”, a zatim naglo skreće, ostavljajući pučinu u retrovizoru. Suva, suncem spržena makija ubrzo ustupa mesto šumama, svakim kilometrom sve gušćim. Zatvaram prozor, napolju je sve hladnije. Put krivuda, postepeno se uspinjući; sve se dublje usećajući u planinu – Kavkaz.
Protežem noge nakon jednoipočasovne vožnje. Ispred mene je velika, nestvarno crvena dolina – Krasna poljana. Poslednje naselje na ruskom Kavkazu sa crnomorske strane. Krhka ljudska orahova ljuska usred neukroćene divljine.
Krasna poljana, visoko na Kavkazu
Dalje, samo oštri, stenoviti vrhovi paraju oblake. Samo još Prometej okajava ljudske grehe.
U crveno posejane kuće, belinom, daju slici skoro impresionistički ugođaj. Izranjajući iz crvenog mora, kao da su doplovile tu sa nekog dalekog, egejskog ostrva; čudom izbegavši ćudima Pontusa Euksinusa, poput „Arga“, i usidrivši se ovde, na vrhu Kavkaza.
(levo) ZAZ kao jedino moguće prevozno sredstvo (desno) Odjeci Balkana, još jednom
Kuće se, jedna za drugom, nižu sa obe strane neasfaltirane ulice. U belo okrečenih zidova, mediteranski jarko plavih ili zelenih prozora i vrata. Celom dužinom fasada, prizemlje natkriljuju dugački, drveni doksati. Ispred ulaznih vrata jedne od kuća, na plavoj klupi, sede dve, u crno zamotane starice. Veliki crni pas, vučjeg izgleda, mirno drema kraj njihovih nogu. Starice ćute, zagledane u tišinu i prošlost.
Pogled na selo sa okolnih brda
Niže, u središtu sela, život buja. Grčke zastavice i obeležja upadljivi su na većini džipova parkiranih ispred supermarketa „Olimpija“. Živo je i u susednoj kafani „Delfi“. Ime treće, prodavnice opreme za lov i ribolov, takođe je ispisano ćiriličnim pismom tako da nalikuje grčkom alfabetu. U dva otvorena izloga vrti se giros, šireći na celu ulicu svoj zavodljivi miris. Nekoliko crnputastih ljudi cupka ispred, nervozno iščekujući obrok. Devojke koje prolaze ulicom imaju zagasitu kožu i dugačke, crne, kovrdžave kose. Lica povijenog nosa i kao ugljen crnih očiju otkrivaju levantsku, skoro semitsku lepotu.
Seoska kuća
Iz automobila parkiranog sa druge strane ulice, sa do maksimuma pojačanog radija, dopire zvuk kemenčea, tradicionalnog istrumenta Pontskih Grka.
Nekoliko sati kanije, u taverni „Delfi“, sa dve ispražnjene flaše votke na stolu ispred sebe, Jura Papadopulos mi, po peti put te večeri, sa žarom objašnjava – „Mi nismo Jelini, mi smo Pontijci!“ Reči, zaključuje u nekom trenutku, nisu dovoljne. Odurnuvši sto naglo ustaje. Flaše, uz reski zvuk lomljenja stakla padaju na pod. Jura, ne obazirući se, otkopčava košulju ponosno mi ukazujući na velikog orla uzdignutih krila istetoviranog na grudima. „Vidiš?“,kaže.
Grčka crkva Svetog Đorđa
Ponesen emocijama, i akoholom, svakako, razmišljam o sudbini Pontskih Grka - mornara, istraživača, trgovaca, kolonista, nekadašnjih gospodara Crnog mora.
Pre dve stotine godina, bežeći od pokolja, hirovitog „bolesnika na Bosforu“, izabrali su, ni ne sluteći, drugi vid nestanka. Nadali su se spasenju pod skutima moćnog cara „slatkog pravoslavlja“. Naš vek doneo im je asimilaciju i nove seobe. Duboko skriveni od civilizacije, izabrali su sigurnost zaborava. Malo selo izgubljeno na Kavkazu, poslednja je stanica njihovog dugog puta.
(levo) Odjeci Balkana i Mediterana (desno) Kavkaz pod snegom
