Braunau na Innu fotografija: Zorka Milošević
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024.
—
Rodno mesto Adolfa Hitlera nije ni u kom smislu daleko od Salzburga. Za direktan put vozom od Salzburga do Braunaua na Inu je potrebno svega jedan čas, i oko 15 evra. Ali pravo pitanje je: zbog čega bi iko obišao grad u kome je rođen najozloglašeniji lider XX veka? Posebno ako se u obzir uzme činjenica da je u njemu Hitler proveo prve 3 godine života?
Braunau na Inu me stoga nije interesovao kao mesto na kom se Hitler rodio, već kao politička koordinata iz koje čak i danas eruptiraju incidenti njegovih pristaša. Novine su u 2023.g. izveštavale o muškarcu koji se iscrtao simbolima nacizma, o kupačima koji na lokalnom kupalištu ponosno prikazuju istetovirane naci simbole, o dvojici neonacista koji za Hitlerov rođendan pale sveće u njegovoj rodnoj kući... Braunau je ishodište radikalnih neofašističkih i neonacističkih grupa. Ni više od 130 godina nakon Hitlerovog rođenja, ovaj gradić ne prestaje da budi zanimanje svih koji se o njegov legat spotaknu. A taj legat je težak i mučan. Prema statistici Holokaust muzeja u Vašingtonu, u periodu od 1933.g. do 1945.g. u ukupno 44.000 logora i getoa organizovanih i vođenih od strane nacista i njihovih saveznika, stradalo je blizu 12 miliona ljudi! Od ovog broja polovina su bili Jevreji.
Stoga, u Braunau ne postoji ni jedan zvaničan putokaz, znak, ili tabla kojom bi se zainteresovani mogli uputiti ka rodnoj kući Adolfa Hitlera. Uprkos tome, svi znaju gde je. Moja prijateljica Julija me gotovo šapatom uverava: “Ispred njegove kuće uvek ima nekoga!”. A Braunau baš želi da konačno bude ostavljen na miru, i da ga raznorazni radoznalci, antifašisti i neonacisti, antisemiti i semiti, kao i aktivisti raznih fela jednostavno samo z-a-b-o-r-a-v-e.
Neželjeno nasledstvo
"Današnji Braunau nije upisan u enciklopedije zbog svoje bogate istorije, već zbog činjenice da je 20.aprila 1889.g. u ovom gradu rođen Adolf Hitler" stoji na zvaničnom sajtu ovog grada.
Poput većine gradića u Austriji, Braunau ima krotko i mirno lice. Šetajući se uz mutnu reku Inn, i kroz 900 godina stari centar grada, primećivala sam samo i jedino: odsustvo gužve i buke. Kao da je čitav grad otrgnut od zahuktale svakodnevice i mumificiran! Čak i najstarije crkve brižljivo su konzervirane i smrznute u vremenu. U Braunauu vreme stoji. Jedino što teče, jeste reka Inn, široka i lenja, deleći Bavarsku od Austrije.
I dok sam zurila u sivilo Ina, boreći se sa šamarima oktobarskog vetra, iz sećanja mi iznenadno izroni...kašika. Izložena u vitrini somborskog muzeja, ta kašika je već bila izlizana, i pocrnela. Slutila je neku nehigijenu, bolest i zlo. Upravo pravi simbol vremena u kom ju je kupila, i koristila, njena vlasnica, sa istetoviranim brojem 80732 na ruci. Taj mali, metalni predmet beše joj jedini link ka civilizaciji. Dok ju je skrivala po prljavim barakama Aušvica, i njome strugala oskudnu hranu sa logorske činije, 80732 se sećala vremena kada je umesto broja, bila osoba.
Celokupna izložba čiji je kašika bila deo, uskovitlala je u meni bezbroj pitanja i utisaka. Možda i zato jer mi je vrlo živo dočarala tihi hod somborskih Jevreja, a koji behu deportovani ka železničkoj stanici. Odatle su ih šine razvozile dalje, najčešće ka logorima smrti. Pričalo se da su neki Somborci, dok je kolona Jevreja ćutke išla kroz grad, ostavljali vrata svojih kapija odškrinutima. Nadali su se da će se neko iz kolone, odmetnuti od neizvesne sudbine i uteći kod njih u dvorište...Kakav poštovanja vredan čin! Kakva hrabrost običnih malih ljudi, zatočenih u lošem vremenu! Zašto su nam danas nepoznata imena tih hrabrih Somboraca? Zbog čega su ti tihi, lični potezi hrabrosti u ludom i surovom vremenu osuđeni na anonimnost i zaborav?
U takvim mislima stigoh pred prostranu kuću na sprat, na samom ulazu u Stari grad Braunau. Bez ikakvih je obeležja. Jedan ili dva prozora su razbijena. Ispred, ogroman grub, sirov, siv kamen. Dovežen je iz kamenoloma Mathauzen, koji je tokom II rata u Austriji pretvoren u koncentracioni logor. U kamen je uklesano: "Za mir, slobodu i demokratiju. Nikada više fašizam!U pomen na milione mrtvih". Nema sumnje, ovo je kuća u kojoj je on rođen.
Pred kućom nekoliko ljudi. Pomislih: isuviše ih je puno, za slučajne prolaznike, a pak premalo za organizovani skup. Sve su to radoznalci, poput mene, zaključih. Julija je imala pravo.
Julija je odrasla u selu 30 km udaljenom od Braunaua. Seća ga se po prvom poljupcu koji je dobila na obali Ina, po ludim tinejdžerskim žurkama (u čiju bučnost tek da mogu poverovati), i po zgodnim momcima koji su pohađali najpoznatiju tehničku školu u Braunauu (“HTL”). Ova škola broji 1000 učenika, i zapravo je njihova glasna, vesela energija ono što u ovom gradiću budi život. Julija spušta glas do šapata kada mi govori da se neonacisti svake godine okupljaju na rođendan Adolfa Hitlera ispred njegove rodne kuće. Od kako je u njoj otvorena izložba posvećena antisemitizmu, oni redovno razbijaju prozore. A ja mišljah da kamenice potiču od gnevnih antifašista!
Opština se najzad dosetila kako da konačno sačuva prozorska okna od kamenica-iz-čije-bilo-ruke-potegnutih! Godine 2026. bi ova zgrada, inače u vlasništvu države Austrije, trebala da postane policijska stanica!
No, iako je plan opštine promišljen, istorija nam se ponekad samo ludo cereka u lice! U ovom slučaju s pravom: lokalni istoričar Florian Kotanko je, prelistavajući novinsku građu iz doba nacizma, otkrio da Hitlerova želja beše - upravo "administrativna upotreba" njegove rodne kuće! Trenutnim planom opštine želja će mu posthumno (delimično) i biti ispunjena, objašnjava Kotanko.
Borba oko titule počasnog građanina
Kako bi javnosti demonstrirala distanciranje od politike Adolfa Hitlera, opština je marta 2011.g. odlučila da mu oduzme titulu počasnog građanina. Odluka je usvojena 66 godina nakon završetka II sv.rata.
Ova vest se čini frapantnom i gotovo na ivici fantastike! No, zaroni u istorijsku građu, i gnjuranje po analizama lokalnih odluka i zapisnika istoričara Kotenka pokazala je sasvim neočekivano lice ovog gradića. Čak dva puta je Braunau odbijao da Hitlera ovenča titulom počasnog građanina.
Prvi put kada je izvesni Jozef Rajter godine 1933. (u tom je trenutku Hitler već izabran za nemačkog kancelara) uputio takav zahtev ka lokalnom parlamentu. Braunau je odbio. Mesec dana kasnije, isti je zahtev podnela i Velikonemačka politička frakcija. Predlog je ponovo odbijen. Ova odbijenica je razdražila poznatog slikara Alojzija Vaha, koji je ozlojađen i uvređen, gradonačelniku Braunaua uputio protestnu notu. U njoj je izjavio kako je Adolf Hitler "jedina osoba rođena u ovom gradu na koju bi ovaj grad mogao biti ponosan-jer inače nema nikoga drugog zbog koga bi se uopšte isplatilo da ovaj grad postoji u istoriji i vremenu!". No, jetke reči nisu deprimirale tadašnjeg gradonačelnika, i on je protestnu notu odbio.
Bio je to poslednji put da su lokalne vlasti Braunaua odlučivale o davanju titule počasnog građanina Hitleru. Tačnije: poslednji put, a da je to istoričarima vidljivo. Jer, arhivska građa Braunaua iz perioda od 1938.g. do 1945.g. je jednostavno – nestala. Nije poznato da li je Braunau ostao dosledan svojim odlukama ili je pokleknuo pod pritiscima politike.
Stoga odluka Braunaua iz 2011.g. postaje razumljivija. Ona nema pravno već isključivo simbolično dejstvo.
O džinovima u vremenu patuljaka
Istorija je pokazala da je ljuti Alojzije Vah bio u zabludi mišlju da Braunau osim Adolfa Hitlera nema drugih osoba na koje bi mogao biti ponosan. Ali baš kao i u slučaju Somboraca koji svoje kapije nisu zatvorili dok su njihovi sugrađani deportovani u logore, oni koji pružahu tihi otpor u Braunauu behu daleko van domašaja interesovanja javnosti.
Ime Franca Jegerštetera nosi mali park u blizini psihijatrijske bolnice. Posvećen je sećanju na običnog, malog čoveka koji se pozvao na prigovor savesti i odbio mobilizaciju u nemačku vojsku. Jegeršteter nije pristao na kompromis i glavom je platio doslednost sopstvenim vrednostima i principima. Pogubljen je 1943.godine.
Egon Ranshofen-Verthajmer je rođen kraj Braunaua svega 5 godina nakon Hitlera. Bio je obrazovani diplomata, političar, naučnik i novinar i sa retkom je jasnošću uvideo u kom pravcu duvaju geopolitički vetrovi, nanoseći olujne vetrove rata nad horizontom Evrope. Zato je u osvit II sv.rata od SAD zatražio politički azil, i vrlo se brzo snašao u novom svetu. Pisao je vatrene članke protiv nacističke ideologije i objavljivao ih u Vašington Postu i Nujork Tajmsu. Savetovao je američke vlasti u ratu protiv Hitlera. Svojim političkim aktivizmom, i elokventnošću, utabanao je put osnivanju Ujedinjenih Nacija u Njujorku. Njime se otelotvorio onaj liberalni, slobodarski deo Braunaua. Hitler je u rodnom gradu dobio moćnog i uticajnog protivnika! Tačnije na nebeskom svodu, među zvezdama.
Jer, kako to piše grupa autora u knjizi “U senci Mocart kugli”, Kosmosom kruži jedan asteroid koji od 2008.godine i zvanično nosi ime Verthajmer. Asteroid je otkrio nemački astrofizičar i astronom Frajmut Borngen, i odlučio da ga nazove po ovom, doskora potpuno zaboravljenom džinu iz Braunaua.
Dva lica savremenog Braunaua
O ideološkom i političkom dualizmu Braunauua govori mi prijateljica Julija. Njene poznanike i prijatelje iz ovog grada deli duboki ideološki jaz. Ma koliko se kretala u levo orijentisanim krugovima, bilo je nemoguće izbeći porodice koje su radikalno desno orijentisane, ili su sasvim ksenofobične.
“ Čini mi se da se političke ideje i čak ideologije, kakve god bile, u nas usađuju putem porodice. Stičemo ih vaspitanjem, od naših najbližih. Zato je jako teško promeniti sistem razmišljanja koji smo nasledili porodičnim kanalima. Ali nije nemoguće!”.
Na moje pitanje kako se ovaj usvojeni korpus političkih vrednosti i ideja može tokom života promeniti, Julija isprva ćuti. Dok ispijamo kafu, primećujem kako joj je pogled fokusiran u daljinu, razmišlja napeto. Okreće se ka meni, pali cigaretu. Kaže: “ Po meni, jedino putovanjima. Upoznavanjem drugih kultura. Upoznavanjem drugih ideja. To je jedini način da se raste”.
O mostu između dve države na kome kukuriče srpski petao
In je jedna od mnogobrojnih niti ogromnog i širokog vodenog tkanja koje se naposletku otelotvori u Dunavu. Dunav mi je veoma poznat, ponekad, kada nas pritisne nebeski prst nesnosnih vrućina tako tipičnih za vojvođansku ravnicu, osmelim se i smočim noge u njega. Ledeno je hladan, prljav i tmurno siv. I sada dok zurim u In, primećujem to isto dunavsko sivilo, tu istu tromost po obalama. Od svih pritoka Dunava, izgleda mu In donosi boju! Nikakvo čudo. Po količini vode kojom se uliva u Dunav, In je njegova treća pritoka po bujnosti.
Most na kome sam, već decenijama nema nikakvih oznaka državne granice, nikakvih carina, nikakvih barijera. I sa jedne i sa druge strane je jednaka tišina i sporost života. Priznajem sebi, pogrešila sam. Braunau je danas uspavan i letargičan gradić, nad kojim se u ovo oktobarsko popodne spušta mreža dugih sunčevih zraka, dodatno ga anestezirajući. Ali, nije uvek bio takav!
U godinama koje su prethodile izbijanju II sv. rata, grupe nacista iz Nemačke su koristile In za propagandu. Istoričar Kotenko navodi da se na nemačkoj obali Ina, u Simbahu, nacisti tokom 1933.godine držali strastvene političke govore pazeći pri tom da zvučnike okrenu ka...austrijskoj obali! Građani Braunanua su na to odgovarali iznenadnim i veoma bučnim koncertom lokalnih muzičkih društava u centru grada. Dešavalo se i da sa bavarske obale, ka austrijskoj, a preko Ina, lete papirna đulad. U usijanim odnosima između ove dve države, nemački nacisti su znali da se okupe na obali Ina, i da propagandne političke govore drže noću, i to veoma glasno, baš kada Braunau utone u totalni san. A uskoro i u totalitarni košmar.
Kada je marta 1938.g., Hitler iz pravca Nemačke pobedonosno prešao most na Inu, ušao je u svoj rodni grad sa namerom da Austriju “priključi” Trećem Rajhu (a i njene zlatne i devizne rezerve u visini od preko 1,4 milijarde maraka). Po ulasku u grad, obišao je svoju rodnu kuću. Od tad se sav taj svet ispred njegove kuće ne razilazi!
Danas, 86 godina kasnije, mostom ponekad prođe kakav automobil, ili biciklista. Između dve države nema više nikakvih tenzija, nema ni granice, već samo srpski petao u punoj snazi. Istina, bronzani. Statuu je 2022.g. postavilo Udruženje Srba “Danica” iz Salzburga, u znak sećanja na istinitu priču o prijateljstvu nemačkog vojnika i srpskog petla, koje je prekinuto zbog...administrativnih poteškoća. Poteškoće su se dogodile upravo na polovini mosta kada se nemački vojnik vraćao iz Srbije, na Vidovdan 1918.g., držeći srpskog petla u rukama. Nemački ga carinici zaustaviše, i oduzeše mu petla. Uz argument da je u toku epidemija tifusa, petlu odsekoše glavu. Na istom mestu se danas uzdiže statua istog. Nema potvrde o tome gde je ostatak petla završio. Priču su objavile novine u Braunau, sledećeg dana, na naslovnoj strani. Sto godina kasnije, ovu je priču iz arhive lokalnih novina izvukao i ponovo objavio lokalni novinar Valter.
Vraćajući se za Salzburg, razmišljam o teretu koji ovaj grad nosi na svojim plećima. Jedna kuća i jedna ličnost zbog kojih sve druge zanimljive, pažnje vredne priče, i osobe, padaju u zasenak. Čini mi se da je borba Braunaua da istakne ono najlepše i najvrednije što ima, ipak uzaludna. I u toj muci Braunau nije sam! Ne živimo li u civilizaciji u kojoj javni prostor zauzimaju loše vesti, populisti, demagozi i potpuno izvrnuti sistem vrednosti? Nismo li svi žrtve iste matrice, sistema u kome su pravi biseri tek skriveni negde iza očiglednosti? 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
