Prvi susret s gradovima i selima Sirije je obecavao. Sledilo je i prvo spavanje na krovu, jedna od stvari kojima sam se posebno radovao pred pocetak putovanja.
U Hamu smo stigli prilicno lako, autobusom i cim smo se iskrcali potrazili smo, sad vec po obicaju, park da se u njemu snadjemo, shvatimo gde smo i krenemo u pravo smeru. Ovaj put stvari su isle nesto drugacije: cim smo krocili u park okruzila nas je rulja od 30toro 5-10godisnje dece, koja su disala za vratom; nedugo zatim, dosla su starija deca i oterala mladju, a nama su gestikulirali da je vreme za molitvu (i zaista, bio je petak), te pokazivali na obliznju dzamiju. Na kraju smo se ipak razumeli i sledeceg trenutka nasli smo se na putu ka centru. Lako smo nasli hotel "Kairo" i uspeli se na krov, nas smestaj naredne noci. Ispostavilo se da ce to biti daleko najprostraniji i najlepsi krov na kom cemo spavati.
Uskoro nailazi i nasa prva putnicka prijateljica iz zapadnih krajeva i jedina dah-cimerka te noci, Mirjam, iz Svajcarske, zanimljiva devojka, u tom trenutku vec je bila u 4 mesecu puta - 3 meseca u istocnoj Turskoj, zatim krug po Siriji (kako ce se ispostaviti, nazalost - bez nezaobilazne ekskurzije u Liban). Putuje sama, nije imala nikakvih problema po Turskoj, sem ponekad preterane gostoljubivosti, recimo u vidu celodnevne pratnje cele porodice u kojoj je bila gost.
Hama je grad poznat po svojim vodenickim tockovima - kako je jedno od retkih mesta u okolini koje ima reku, ona je fantasticno iskoriscena i na njoj su desetine ogromnih drvenih tockova. Oko tockova se vrti manje vise sve - tu svi setaju ili izlaze, tu su kafici i restorani, hoteli; dalje, uz reku, mirnija izletista malo izvan grada. Sve u svemu, izuzetno prijatna setnja u predvecerje, uz ambijent koji je meni u stvari delovao ponesto evropski, ako zanemarimo klince, koji su sa svojim 'hello, how are you' poceli da postaju, po prvi put, ponesto preterano radoznali - da budem pristojan.
Ovi tockovi ostavljaju posebno mocan utisak kad stanete sasvim blizu njih, tako da vas malo prskaju i tako da se cuje taj masivni zvuk skripanja koji proizvode tonama teski balvani koji se taru o svoje leziste. Svetlost koja prolazi kroz tockove koji izgledaju kao zupcanici, kad ih je nekoliko zajedno, sasvim je bajkovit prizor.
Posebno zanimljiv momenat, hit veceri i za nas i za lokalnu populaciju, predstavljala je grupa pijanih mladica koji su se kacili za tockove na mestu na kom izranjaju iz vode, zajedno s njima se uspinjali skoro do vrha putanje i skakali nazad u reku. Bezbroj puta smo pozivani da se pridruzimo, ali voda je bila preprljava cak i za mene, koji sam, npr., bio krajnje iznenadjen cinjenicom da se gotovo niko ne kupa u centru Istanbula, gde je voda delovala znatno cistije. Zahvalili smo se na ponudi, iako sam makar ja bio prilicno u iskusenju, i nastavili smo dalje, do mosta preko reke gde smo popili po sok i posmatrali ljude prekoputa koji su uzivali sedeci u vodopadu.
S mosta smo se uspeli do citadele, od koje jedva da je bilo sta ostalo sem pomalo zida, ali se nalazi na brdu s lepim pogledom na tockove. Upoznali smo nekog coveka koji nam je dao semenke bundeve, rekao par lepih reci o Titu i nastavio svojim tokom. Ja sam imao i cudan susret s nekom zabradjenom starijom zenom: zaustavila me i pitala odakle sam i onda samo nastavila dalje, uz reci "you're very nice". Isla je uz nju i cerka, ali izgleda da very nice nije bilo dovoljno da se ispune zelje nekih ljudi u Beogradu, koji komentarisu ova pisanija. Na samoj tvrdjavi, atmosfera je bila prilicno neprijatna, nekoliko medjusobno omrazenih grupica se carkalo, nista se posebno nije desavalo, ali je ta vrsta ponasanja dovoljno retka u ovim krajevima, da je delovalo ozbiljnije nego sto je bilo. Ipak, pogledi s tvrdjave nisu bili nista losiji: 
U hotelu smo stigli da se bolje upoznamo sa Mirjam i nekim nesimpaticnim Kanadjanima, koji su bili u nekoj organizovanoj turi - srecom nisu se dugo zadrzali na krovu, produzili su u sobu. Uz obilnu veceru koju smo uspeli zajednickim snagama da organizujemo na krovu, a bogami i da je slistimo, raspravljali smo o planovima i putevima: Mirjamin plan je bio da krene za Damask, nas da odemo do krstaskog zamka Krak des Chevaliers, ili Kala al-Hosn i nakon toga do Palmire, lokalno poznate kao Tadmor, pa da odatle dodjemo u Damask i nadjemo se 2 dana kasnije, ispred hotela Al Haramein u 11 ujutro. Mirjam je onda otisla da usiva neke pantalone, Bane je crtao, a ja sam ih fotografisao. Uskoro smo svi otisli na spavanje na prijatno prohladnom krovu.
Ne bas rano, zaputili smo se ka krstaskom zamku, pravom pravcatom, sa sve spoljnjim i unutrasnjim zidom, sancem, punim vode izmedju, uskim stepenicama kojim se penje udesno, da bi macevalac desnjak koji je na visem stepeniku imao prednost. Fenomenalni pogledi - svuda okolo, na prirodu napolje, a na podrume, crkve, skladista, cak i jedan pogubljeni hamam, unutra. Pogledi kroz proreze za strele, provlacenje kroz skrivene hodnike u podzemlju, zaista sve sto bi jedna takva srednjevekovna gradjevina trebalo da ponudi. Ja vam nudim nekoliko slika, a onda i jedino neprijatno iskustvo s ljudima tokom celog putovanja.
Krenemo mi dakle, o ranom popodnevu da napustamo zamak, posto smo ga obisli iznutra i spolja, na zidinama i ispod njih, i cim smo krenuli, ponudi nam se dolmus da nas za jeftine pare odveze do obliznjeg grada. Udjemo unutra, taman po najgorem suncu i cekamo da krene - sat vremena, sat i deset minuta, niko sem nas ne ulazi, ali vozac konacno krece - u krug po selu 500 metara nize i nazad, uz reci: "Homs no" i vracajuci nam ono sto smo platili. Vidno iznervirani, krecemo u raspravu, naravno bez rezultata i krecemo niz selo braneci se oklopnim rancevima od najezde taksista, koji su hteli da nas prece u nasem pohodu na svetlu traku puta i stop. Na kraju, trijumfalno se penjemo na pikap, pa na traktor, pa u autobus koji nas besplatno vozi do Homsa, odakle je trebalo stici jos istog dana do Palmire. Umorni od ove price, tu pricu dobicete neki drugi put. Ovaj put, jos nekoliko fotki fenomenalnog zamka.
