Autobus se klackao po pustinji. Moje oci su bile prilepljene za staklo, ponekad autobusa, ponekad fotoaparata, promicale su dine i satori beduina, poneka sasusena biljka i jako nikako nisam mogao da povezem hladan vazduh u autobusu sa suncem koje je ponekad uskakalo u prizor. Onda sam zaspao i otvorio oci na ulazu u oazu, bas onu u koju smo i planirali da stignemo - Palmiru. Vec sa vrata autobusa smo uvuceni u hotel, po imenu Oaza i posle malo upornosti, vlasnik je pristao da nam izda krov hotela, koji inace ne koristi za tu namenu, tako da smo za nekih 200 funti ili 3 evra dobili citav krov na raspolaganje - nekih 40 kvadrata, plus pogled na palme i rusevine plus celo zvezdano pustinjsko nebo - no extra charge. Dobili smo i kljuc od sobe koju smo mogli da koristimo za tusiranje.
Kako je vec pocinjao prvi mrak, na brzinu smo bacili ranceve i otrcali pravac rusevina. Zatekli smo poslednje zrake zalazeceg sunca, a onda i neverovatno prijatnu pustinjsku noc. Potrudili smo se da odemo sto dalje od centralnog - osvetljenog dela rusevina, da bismo ostali samo pod svetlostima noci. Ostali smo i sami, sem drustva jedne lokalne macke, jedna od najprijatnijih stvari vezanih za Palmiru, kako te veceri, tako i ostatak boravka bila je da na same rusevine niko ne dolazi, sreli smo mozda desetak ljudi za sve vreme boravka. Nasli smo neke udobne hiljadugodisnje stubove i samo posmatrali ostatke hiljadama godina starih civilizacija i svetlosti koje su jos pre vise miliona posle na put ka nama. Nepomicno. Povratak je bio gubljenje putevima koji idu izmedju zidova, pa bas ne znate gde ste, pravi lavirint u stvari, uz poneku rusevinu koja izviri i zavijanje divljih pasa u ne bas tolikoj daljini.
Plan da se probudimo da stignemo da pogledamo izlazak sunca negde u pustinji propao je negde u 5 ujutru kad se Bane probudio i shvatio da je previse hladno da bi promolio i prst iz vrece, a kamoli probudio mene, koji sam uredno prespavao 40 minuta tuljenja i vibracije. Umesto toga, napravili smo drugi ekstremni plan - naspavali smo se kao ljudi i odlucili da otpesacimo sto dalje u pustinju i tamo pricekamo podnevno sunce. Pojeli smo po felafel i otisnuli se put starog Zenobijinog zida i carstva (zanimljiva zenska ta Zenobija, otrovala muza, koji je bio neki rimski pod-vladar, preuzela banku i otcepila se od Rima i napravila, bar sudeci po ostacima, vrlo mocnu civilizaciju - a bila je i duhovita, kazu knjige).
Nekih 2 sata kasnije, zalihe vode su bile poprilicno desetkovane, pa smo poceli lagano da razmisljamo o povratku - doduse, po prinicipu, da vidim jos ovu pecinu, da vidimo jos onu tvrdjavu - ali se jos jedanput desilo nesto sto ce nas spreciti. Pojavio se neki momak sa sljastece zlatnim prednjim zubom i pozvao nas na caj, tu u svoju limenku na sred pustinje (proverio sam nekoliko puta da nije rec o fatamorgani, kako nije bilo znakova da jeste, resio sam da se ne vredi opirati). Pola sata kasnije, grupa polubeduina nas je ubedjivala da kupimo njihove narukvice za basnoslovne sume - lepa strana price je bila sto je caj delovao besplatno, u limenci je bilo 20 stepeni hladnije nego napolju, a mi ionako nismo imali pare koje bi neko mogao da ocerupa. Na kraju, kupujemo neke ogrlice i narukvice od skupocenih materijala poput maslinovog drveta i kamilje kosti (nesto kao da u Srbiji kupis narukvicu od svinjske kremenadle i bukovog drveta), ali ih placamo svega 3 evra djuture, te nastavljamo nazad kroz pustinju.
Nazad u hotelu, vlada fudbalska groznica, dan je finala svetskog prvenstva, gazda pravi caj, rece da se nada da necemo propustiti i finale (posto smo sinoc umesto meca za 3. mesto gledali zvezde u pustinji), a mi kazemo da cemo verovatno doci i odlazimo da nadjemo neku zgodnu njivu u oazi da u njoj smazemo felafel, hubz i tunjevinu - rucak za taj dan. Posle toga smo planirali i da odemo na bazen, koji smo sinoc spazili negde iza rusevina. Kako to vec po Siriji biva, nekih pola sata kasnije je rucak bio pojeden, a mi smo sedeli vec na drugoj njivi za sat vremena, u drustvu lokalnog klinca koji je istu obradjivao, a nas pozvao na caj i da mu pravimo drustvo. Dobili smo i po sasvim nezreli nar (takodje neocekivano upotrebljiv), kao i poziv da se kasnije pridruzimo njemu i njegovim drugarima u partiji fudbala (ja sam ga naravno prihvatio, a Bane je resio da ce ovaj put samo gledati). Pozdravili smo se s domacinom i krenuli da trazimo bazen.
Kako je bazen bio preskup, tacnije uprava nespremna da nam naplati neturisticku cenu, otisao sam samo da nabacim neke fotografije na cd, i cim sam se obrao na ulici, shvatio sam da je ista prepuna vojske. Sekund kasnije, vec sam upoznao cetvoricu koji su kupovali filmove u foto radnji i saznao da se radi o kadetima za sirijske specijalne jedinice (hm, nikad im nisam poverovao da nisu hezbolah), koji su upravo dosli sa petodnevnog, 250kilometarskog marsa kroz pustinju - da odmore nekih 5-6 sati i naravno - da pogledaju finale prvenstva. Spremalo se dobro vece!
Mi smo u medjuvremenu otisli da se nadjemo s ekipom za fudbal i kad smo dosli na teren shvatili smo da se fudbal igra u pesku negde u oazi, a granice terena su naravno bile rusevine tri hlljade godina starog zida. Evo i nekoliko slika tog medjunarodnog susreta. Zastava na slici je rekvizit beogradskog udruzenja navijaca Seltika iz Glazgova koji cinimo nekoliko mojih drugara iz srednje skole, ja i jedan pravi zivi Irac. Ime kluba je Eriugena, po cuvenom irskom filozofu, koji je, poput Zenobije, knjige kazu, bio i jako duhovit. Pusticu slike da malo govore, posto prsti lagano krecu da bole:
Utakmica je protekla u dobrom raspolozenju, trajala je dovoljno kratko da je prezive cak i ljudi nenaviknuti na fudbal u pustinji, a posluzila je kao sjajno zagrevanje za predstojece finale. Dobili smo i treci poziv za gledanje finala, ovaj put pozvani smo u porodicnu kucu dela nasih saigraca, pa je, kako utakmica ima samo dva poluvremena odluceno kako ce hotelijer ipak opet ostati uskracen za nase drustvo.
Prolazili smo kroz horde uniformisanih navijaca (ovaj put sasvim neobicno uniformisanih), i nekako, javljali smo se kratkim 'merhaba' skoro svakome, a ovi su krajnje srdacno uzvracali. Kretali smo da caskamo sa nekoliko grupica i skoro svi su pricali makar po malo engleskog i delovali kao krajnje prijatni momci. Cak je jedan u sasvim opustenom razgovoru rekao i 'Syria is nice. But, too much security!' Resili smo da moramo da se slikamo sa njima i ispostavilo se da su oni jednako zainteresovani za slikanje sa nama, te se pre nego sto smo nastavilo setnju, izmenjalo bar dvadesetak aparata u rukama nesrecnika kojeg smo zamolili da nas fotografise s nasim novim poznanicima
Bane i ja smo resili da pre utakmice trknemo do zalaska sunca u pustinji, sto smo i ucinili, pa krenuli brzo nazad. Nekih dvadeset minuta kasnije, trcali smo opet, ka pustinji, jer je ovaj put dosao red na Baneta da strepi da li ce naci sve svoje pare i pasos. Naravno, nasao ih je, pa smo onda, mozda i jedanput previse za isti dan trcali, ne bismo li stigli i na to finale.
Dotrcali smo do kuce domacina, koji su svi vec posedali po tepihu, stolicama, stolovima i manje vise svemu, oko tri televizora, a utakmica je vec pocela, cak je i Francuska vec vodila. Vecina nasih domacina je tugovala i tugu utapala cajem, a ja sam uzivao, u fudbalu, u caju, u prohladnoj noci, u gestikulacijama jos jedne mnogoclane porodice i tu negde, odlutalog u mislima, zateklo me i poluvreme, bilo je jedan jedan. Na poluvremenu smo zamenili drustvo i nasli smo se okruzeni s dva velika caja, jednom nargilom i cetrdesetak buducih specijalaca, a sve to u kafani pod nazivom "Tourist cafe". Sve ostalo je bilo ocekivano, Italija srecno i bez igre do jos jedne pobede, ali ovaj put, bilo mi je sto se toga tice sasvim svejedno.
Posle utakmice, jurili smo grupice vojnika koji su vec odlazili kuci, da razmenimo jos po koji pozdrav i onda smo upoznali dvojicu s kojima smo se opet fotografisali i na kraju i razmenili mejlove, (u stvari, ja sam im dao svoj, posto su mi objasnili da nemaju pravo na e-mail, pre nego sto zavrse obuku) popusili po cigaretu, a ja sam im poklonio i sto dinara, srpskih, da im budu talija. Insistirali su da dogovorimo zajednicku lozinku da obelezimo nase prijateljstvo. Zdusno prihvacen predlog za lozinku bio je "commandos in Palmyra". Cudno vece. Savrseno. Sutra ujutro, resili smo, moramo da vidimo i tu zoru.
Pantalone, majica, kosulja, jakna, i opet je hladno, ali, pola pet je ujutro i mi se krecemo ka pustinji, a prati nas prvo jutarnje svetlo. Malo kasnije, medju rusevinama, pratnji se prikljucuju i dva divlja psa, na sigurnom odstojanju i za nas i za njih. Cak se jedan od njih uplasio Baneta i cvileci pobegao, kad mu je ovaj nenadano prisao obisavsi neki Baalov hram. Mi smo nastavili i satima setali i uzivali u dugim senkama i dugim rukavima, napunili dzepove antickom keramikom, a onda krenuli na dug put ka Damasku, a dalje opisivanje igre svetlosti tog jutra prepusticu fotografijama.
