Repubbliche marinare: 3. Zakoni u Amalfiju

 

Obala nad obalama, costiera amalfitana, počinje na par desetina kilometara od Sorenta i završava se kod velike luke Salerna, blizu Napulja, na Tirenskom moru. Prizori su ovde neverovatni, jer se stenovite planine, načičkane živopisnim seocima i pune terasastih vrtova sa velikim, mirisnim limunovima, survavaju pravo u modro more. Obala je dugačka svega pedesetak kilometara, ali je put neverovatno uzak i izuvijan – ima preko 1000 okuka, tako da se čovek umori samo dok gleda druge kako voze ovuda.

 

Posle prvih par stotina okuka, prva stanica – Positano, ribarsko seoce pretvoreno u turističku Meku, ali ne zalud – stvarno je na sjajnom mestu, uklješten u planinu. Ulice su ovde vertikalne, zapravo, nisu ni ulice nego strma stepeništa, sve do tik uz obalu, gde je smeštena crkva, na samoj plaži. Bus nas je ostavio na vrhu sela, tako da smo se dobrano umorili do plaže. U gradiću otkrismo da mali lokalni bus vozi na sam vrh planine iznad, u izolovano seoce Noćele. Još uvek mi nije jasno kako je bus-divokoza dospeo do gore, tim putićem uz provaliju, ali svaka mu čast, jer se pred nama, kao na dlanu, ukazao ceo zaliv. A oko nas nigde nikoga, samo oblaci, kućice, bašte i gušteri na toplim stenama. Kroz par uličica, probismo se do malog trga sa crkvom i sreli par meštana, još bunovnih od popodnevne dremke. A tik uz crkvu stoji putokaz – odavde pa do Positana u stenu je uklesano tačno 1700 stepenika, tako da se može i peške! Nažalost, nismo za to imali vremena, jer je sunce već krenulo ka zapadu, a nekih 20 kilometara (što mu ovde dođe oko sat vremena busom) nas je delilo od glavne destinacije – Amalfija.

 

Gradić od oko 5000 ljudi, ali ipak neka specijalna atmosfera vlada ovde... Nije ni čudo, jer kad sa glavnog trga zablista crkva Svetog Andreja u sicilijansko-arapskom stilu, kakvog samo ovde ima, i kad se zavučete u neobične bele ulice-hodničiće koji spajaju trgove i ulice uklesane u stenovite planine, stvarno se vidi da je ovo neobično mesto nekad bilo zaista važno... Svi su, naravno, čuli za moć Venecije i Đenove, ali retko ko pominje Amalfi, sem kao seoce na živopisnoj obali koja mami turiste.

 

A zapravo, negde u X i XI veku, cela ova obala je bila puna robe i začina sa istoka, koju su dopremale velike lađe moćne amalfitanske republike. Jedna od luka bio je i gorepomenuti Positano, koji je nakon propasti republike postao ribarsko seoce. Grad Amalfi, sa preko 70 000 duša, bio je centar moći, sa sve duždevom palatom, raskošnim trgovima i velikom flotom. Čuveni pomorski zakon, Tavole Amalfitane, po kome su se ravnali svi mediteranski pomorci sve do kraja XVI veka, donet je i zapisan baš ovde. A od XII veka, sve je krenulo nizbrdo: prvo su Pizanci prilično razorili grad, a onda, 1343. godine, katastrofa: zemljotres, cunami, oluja – i more je progutalo skoro svu slavu i moć Amalfija, ostavivši deo arsenala, crkvu, po koji trg i spletove uličica da svedoče o nekadašnjoj prestonici pomorske republike. I tako do danas Amalfi ostade magičan, ali desetkovan gradić na stenovitim obalama Tirenskog mora.

Neobični prolazi i ulice Amalfija

Glavna ulica u Amalfiju	Budneva? Dinja? Nee - čuveni gigantski limun iz Amalfija