|
Posle Kušadasija otišli smo u Seldžuk, gradić u blizini arheološkog nalazišta Efesa. Osim po tome, Seldžuk je poznat i po ostacima akvadukta na kom se gnezde rode. Šator smo razapeli u bašti nekog motela, koji je bio poprilično živo mesto. Dok smo postavljali šator, pored nas prošla grupa od oko 50-ak Japanaca koji su ovde došli na ručak.
Sutradan je u bašti motela održana ni manje ni više nego svadba! Turska svadba se razlikuje od srpske zbog nedostatka alkohola. Ovde niko nije pio, a svi su neumorno igrali, od najmlađih do najstarijih, od najvitkijih do najdebljih. Posle jela, sat-dva igranja, pa kulminacija večeri – torta sa nekim velikim prskalicama. Muzika se pojačala, sevali su blicevi. Mi i i jedan holandski par smo celu predstavu posmatrali zavaljeni u plastične stolice, 20-ak metara dalje. Ubrzo posle toga počeo je vatromet. Mislili smo da je sve to deo programa, dok nam gazda motela nije rekao da je to ustvari vatromet sa neke druge svadbe, koja se održava u blizini i da u okolini trenutno još tri para svečano započinju svoj bračni život. Ubrzo je muzika počela da se utišava, a gosti da odlaze. Ostala je samo najbliža rodbina, koja se zagrljena klatila uz neku tužnu pesmu za koju smo oduvek mislili da u originalu peva Kemal Monteno. Proslava je sve ukupno trajala oko tri sata. Jedina stvar koja nam nije bila jasna je kako ovi ljudi imaju snage i volje da onako energično igraju dva sata, a da nisu ni pijani ni drogirani… Valjda od čaja.
Kraj puta
Posle Seldžuka i zanimljivog dana u Izmiru, zaputili smo se da još jedanput vidimo Istanbul pred put kući. Snabdeli smo se začinima i kilogramom čaja na akciji – samo sedam lira u jednom supermarketu. Oproštaj od ovog velegrada, kao i od cele Turske bio je težak , ali neizbežan.
Nismo ni trepnuli okom, a već smo se nalazili na Sirkeđi stanici. Voz za Sofiju stiže i mi tražimo nas kušet. Kad smo otvorili vrata, unutra zatičemo gospođu srednjih godina koja pokušava da podigne svoj kofer na gornji krevet.
“Ovaj je zauzet, potražite drugi”, reče ona na tečnom engleskom sa američkim akcentom.
“Ali, ovo je nas kušet, pogledajte piše na karti!”
“Ja ne zelim da delim kušet sa muškarcem, i meni je na karti obeležen ovaj.”
“Ovo je naš kušet, a sa kim vi želite da ga delite, nas uopšte ne zanima, ako sam muškarac nisam nosorog!”, odbrusih joj već malo iznerviran.
Tu žena poče da drami i ode do konduktera da traži drugi kušet. Bugarski kondukter totalno zbunjen situacijom, uputi je na stanični šalter, gde su joj posle malo vike i dreke, dali ono sto traži.
Kad je dobila drugi kušet (odmah do nas), skroz se oraspoložila. Prvo nam se izvinula što je bila neprijatna, a onda počela da nam priča svoju životnu priču.
Ona je inače iz Los Anđelesa. Vodila je dosadan život sa mužem i dvoje dece. Pošto su im deca odrasla, odlučila da napusti sve to i ode u Tursku, što je i uradila. Živi u Turskoj, tačnije u Istanbulu, već dugo godina. Živi od umetnosti, crta. Pokazala nam je blokčić pun njenih crteža koji su bili neverovatno dobri. Realistično prikazane poznate znamenitosti, neki zabiti budžaci i podrumi starih otomanskih zdanja. Sve je odisalo nekim tužnim tonom. Listala je ona tako taj blokčić i objašnjavala nam poreklo svakog crteža sve dok nije stigla do jednog na kome je nacrtana grupa Turaka koja sedi u nekoj kafani. Pokazala je na jednog od njih i uz uzdah rekla: “Kad sam stigla u Istanbul, sa ovim čovekom sam provela nekoliko godina…”. Izgledalo je kao da želi još nešto da nam ispriča o tom crtežu, ali je samo okrenula stranu.
|
