Fotografija: danilokis.org
Godine 1976, u kafani zagrebačkog Interkontinentala, očekujem susret sa slavnim prognanikom, piscem čuvene knjige 7000 dana u Sibiru, koja mi je bila dragocenim vodičem pri pisanju Grobnice za Borisa Davidoviča i kome sam posvetio jednu od priča iz te knjige. Odjednom prilazi našem stolu jedan svež, živahan gospodin, temeljno građen, srednjeg rasta, kratko podšišane kose (šešir drži u ruci). Ne, to nije on! Ne može biti on. ‘Štajner!’ Bez obzira na činjenicu što je prošlo dvadeset godina od njegovog povratka iz Sibira, vreme dovoljno da se zaleče rane, gde su (pitam se) ožiljci? Kao što se, po Solženjicinovom iskustvu, ubicama urezuje na licu trag ubistva, trag u vidu vertikalne crte u uglu usana, mora da postoji takav trag, takav ožiljak, vidljiv, i na licima žrtava, kao ožiljak na Isusovom dlanu.
“Vi ste napisali, negde u Grobnici za Borisa Davidoviča”, govori taj blagi čovek, bez ljutnje, bez patetike, “da se vaš junak u to vreme šetao, uveče, oko Kremlja! To biste morali za novo izdanje da ispravite... Svako ko bi se u to vreme vrzmao oko Kremlja, pogotovu stranac, kao što je vaš junak, taj bi odmah bio uhapšen”. Obećavam mu da ću to gledati da ispravim za sledeće izdanje. To, i još neke njegove primedbe.
Pitam ga šta bi da popije. On kaže da mu je svejedno. “Ja pijem vodku”. Štajner, pomalo zbunjen, kao čovek koji ne bi hteo da me povredi, kaže: “Ah, ne, hvala. Sve drugo, samo ne vodku. Već dvadeset godina je nisam okusio. Niti ću...”
Ali, gde su ožiljci? pitam se u sebi, gledajući njegove iskrene, blage oči.
Gde su ožiljci?
—
Danilo Kiš, Homo poeticus
Odlomak iz teksta 'Svedok optužbe Karlo Štajner' prenosimo ljubaznošću Mirjane Miočinović. Na mestu Hotela Interkontinental danas se nalazi drugi hotel.
