Datum: 20-23. mart 2010.


Stanimir:

Uživam u letu. Mislim se, kako je biznis klasa prava stvar i naručujem Džek Denijels. Stjuardesa kaže da nije bezbedno da se pije piće dok avion uzleće. “Dozvoli da je to odlučim, draga“, dodajem uz kicoški osmeh.

U tom trenutku se budim iz sna. U vozu sam, sve me boli.
„Brate, da li je moguće da putujemo vozom do Zagreba”, pitam Slobodana.
„Jebi ga, matori, avantura. Hteo si najjeftinije do Nemačke, nemoj sada da se žališ.”

avion

Flashback

Zvoni mi telefon. Displej mi ne radi, ali prepoznajem Slobodanov glas.
“Staćo, hoćeš da idemo u Dortmund?”
„Što tamo”, pitam.
„Karta iz Zagreba je desetak evra.”
„Pa šta ima u Dortmundu?”
„Nemam pojma”, kaže Sloba.
„Ajmo.”

Flashforward

Mesec dana kasnije smo u vozu za Zagreb. Kondukter traži karte uz pripit osmeh.  Govori nam da su dve devojke same u kupeu ispred, i pravi grimasu švalera koji je prošao sve i svašta.
„Imaćemo to u vidu”, dodajemo uz mig.

Voz zastaje na granici. Pasoška kontrola. Graničar uredno proverava preko motorole ko smo i šta smo. Pita nas gde idemo.
„Zagreb”, kaže Sloba.
Lupa pečate i vraća nam pasoše uz oštar pogled, kojim možda želi da nam stavi do znanja da nije on budala, i da ne pada na te naše fore da idemo u Zagreb, i tako to.
„Mora da je vežbao taj pogled pred ogledalom”, primećuje Sloba.

Ostatak puta je prošao, pa… kao i svako putovanje vozom - pesma, priča, pruga i horizonti.

U Zagrebu smo, u autobusu koji vozi do aerodroma. Sa radija trešti Tompson, hrvatska varijanta Baje Malog Knindže. Umiremo od smeha, sve to nam je simpatično. Razgledamo grad iz autobusa i baš nam se dopada. Na pamet mi pada ideja da ostanemo, možda, i jedno veče u Zagrebu pre povratka u Beograd.

„Nema od toga ništa”, kaže Sloba „znaš i sam da ćemo da proćerdamo sve pare u Dortmundu”.
Prokleto je bio u pravu, kao i svaki put.

Stižemo na aerodrom i obavljamo formalnosti oko čekiranja prtljaga. Ovo je moj prvi let u niskobudžetnom fazonu i javlja mi se crv sumnje da će da izmisle neki dodatni trošak, neku taksu koju ćemo morati da platimo. Nešto, u stilu - ekologija, pomoć crkvi i tako to.
„Bez brige, matori”, hrabri me Slobodan.

Avion poleće. Ponovo je bio u pravu.
Ja sam zauzet pretnjama da ću da oborim avion tako što ću da upalim mobilni i pošaljem sms.
„Nemoj da radiš to”, kaže mi Sloba.
„Brate, ako pogineš na poslovnom putu, osiguranje isplaćuje duplo.”
„Mi nemamo osiguranje.”

Gasim telefon. Avion se krivi na levo, pa na desno. Čuje se po koji krik deteta. Ali nije ništa strašno, na kraju smo ustanovili da je pilot samo hteo da se napravi važan pred stjuardesama.

Slećemo. Za divno čudo prolazimo granicu bez problema, prethodno istraumirani pretnjama sa sajta Nemačke Ambasade.
„Bogtemazo, u Nemačkoj smo”, kaže Sloba.
„A, je l’?”
„Mora da je neka greška u pitanju...”

Stvar je u tome što smo ranije razvili teoriju: ne verujemo da ijedna zemlja na svetu postoji dok je ne posetimo. To pogotovo važi za zemlje koje nisu u našem regionu. Furamo taj skeptistički način putovanja.

Dakle, u Dortmundu smo. Nemačka postoji, beleži Slobodan misao u svoj rokovnik. Niti znamo gde smo, niti kako da stignemo do našeg hostela. Šetamo se kroz grad sa mapom i mislim se kako u očima ostalih prolaznika delujemo kao da znamo šta radimo. Nailazimo na lokal na kome piše Wurst.

dortmund

„Aaaa, kobasice”, kaže Sloba koji pomalo govori Nemački.
„Idemo.”
Naručujemo dve kobaje, koje su za divno čudo odličnog ukusa.
„Bon appetit”, dobacuje gospođa za susednim stolom.
„Zašto misli da smo Francuzi”, pitam.
„Možda zbog naše prefinjenosti”, reče Sloba, dok mu se senf sliva niz obraz.

Plaćamo ceh i nastavljamo ka hostelu. Noga leva-desna. Stigli smo.
Dok se penjemo ka sobi, zauzeti smo ispuštanjem zvuka „vau“ jer primećujemo da su svetla u hodniku automatizovana. Takvi zvuci su bili prikladni datoj situaciji.
Umor nas je sustigao. Odmah smo zalegli za madrac.

Al’ ne lezi vraže, budilnik je zazvonio dok si rekao „Bavarska kobasica“. Proklinjem Slobodana što me je dovukao do ovde, kada sam mogao da budem kući i uživam u čarima popodnevne dremke.
„Sindrom poremećenog sna“, rekli bi psiholozi. Ipak, nema se vremena za psihologiju, utakmica samo što nije počela.

Utakmica

Taj dan su igrali Dortmund i Leverkuzen. To je, kao, neki derbi. Mi nismo fudbalski fanovi, ali s obzirom da ni sami ne znamo šta tačno tražimo u Dortmundu, delovalo je logično da odemo na utakmicu o kojoj nemamo pojma. Čak smo nabavili i dva fuš dresa.
„Teorija povratne sprege”, tako nešto bi Sloba rekao.

Nalazimo se sa devojkom Akom koja nam je završila karte za sitne novce. Kažemo danke i pozivamo je da jednog dana navrati do Srbije. Ulazimo na stadion.
Za razliku od naših utakmica, na Nemačkim skoro da uopšte nema policije, nema pretresa na ulazu, 50 % navijača su žene i deca. Svi piju pivo. Svi su nasmejani.

„Ko to kaže za Nemce da su hladan narod ”, primećuje  Slobodan.
„Zar nije to predrasuda za Fince?”
„Drugi narod, ista priča.”

Utakmica počinje. Dortmund daje tri gola. Utakmica se završava. Krećemo lagano ka hostelu, iscrpljeni.

Slobodan:

Sustigao me je umor. Ovaj dan je možda bio previše za mene, ali se sve smestilo na svoje mesto – voz, let, utakmica, san. U neko gluvo doba noći, tišinu prekida nagli bljesak svetlosti i tup zvuk padanja patika na pod. Trojica Nemaca, „cimera“ iz zajedničke sobe, polažu trupla u krevete. Ceo svet je bio njihov – došli su odnekud, iz nekog drugog grada, samo da bi gledali utakmicu. Borusija je pobedila, pivo se točilo, hasao se „Wurst“. Na ovoj slici razdraganih ljudi, šarenih pejsaža i horizonta, nedostajala je samo jedna stvar, na neki način svojstvena Nemcima – prdež! Potpuno neočekivano, ali ne i iznenađujuće, u tri odvojena „rafala“, soba biva kontaminirana. Pritajeni osmesi i dobra poznata fraza „Halt die Fresse!“

Aggro Berlin je producentska kuća koja okuplja veliki broj Nemačkih hip hop i rep zvezda, i još u toku prethodne godine na Youtube prave kanal koji se zove „Halt die Fresse“. U nekom bukvalnom prevodu to bi značilo „zadrži pritisak“, ali verovatno je postala uobičajena fraza, nešto poput statusa na Fejsu „splavovi večeras, idemoooo“.

Moja baka je od ’70ih sve do kraja ’90ih godina živela u Nemačkoj. Jednom prilikom je radila u kući nekog Nemca koji je taj dan preskočio posao. Dok je ona čistila, odjednom čuje: trrrrrrrrrrrrrt! Pomalo zgrožena, pogleda u pravcu Nemca, on joj uzvrati pogled i odjednom se grohotno nasmeja, uz neki pokušaj objašnjenja: trrrt ist gut!

dortmund

Jutro

Negde oko 9 sati počeli smo da se budimo svi od reda. Drugari Nemci su žurili na voz. Mi pak, da uhvatimo jutarnju razonodu, jer smo onu večernju, zbog umora, propustili. „Postaviću alarm da zvoni u 23, pa ćemo da vidimo šta dalje“, bila je to jedna od poslednjih reči koje sam čuo tog dana, pre nego što sam dotakao krevet.

Gledajući hostel, kroz glavu mi je zujala muzika iz starih vestern filmova kada se osim patrljaka trave nošenih vetrom i horizonta, ništa drugo ne čuje i ne vidi. Sto za stoni tenis je delovao usamljeno, skoro kao da vapi za pažnjom. Ili nasiljem, šta ko voli.

„Imaju šporet, ajde da odemo do prodavnice da kupimo jaja, ja ti pravim doručak“, Staća se ozari osmehom koji obećava.

Niz ulici se krećemo radoznalo, malo zatečeni prazninom. Ustvari, tek ponekog bismo sreli usput. Kakva čudna slika, a samo dan ranije tu je bio pravi osinjak (metafora – žuti dresovi BVB-a). Ona nervirajuća sitna kiša nam ometa „misao“. Čeka nas neizvestan dan, a jedina „misao“ je da samo dobar i mas’an doručak može da nas pripremi za tu neizvesnost. Nervirajuća sitna kiša se udružila sa činjenicom da nedeljom nijedna radnja ne radi! Posebnim okom za lociranje hrane, Staća označava jednu kebabninicu. „Posle 12“, reče Nemac, mada ne bih pogrešio ako bih rekao Turčin.

Narednih sat, dva priča je uglavnom ovakva: stoni fudbal, stoni fudbal, slagalica, ne ljuti se čoveče, stoni fudbal, „ukradena“ kafa s dodatim „ukradenim“ mlekom, stoni fudbal, vrata od sobe ne mogu da se otvore, stoni fudbal, još kafe, Staća otvara vrata, stoni fudbal, odlazak.

Stanimir:

Krećemo se ka kući našeg domaćina. Prvo veče smo proveli u hostelu, ostale dve smo našli smeštaj preko kaučsurfinga. Počinjemo da kapiramo kako sistem javnog prevoza funkcioniše u Dortmundu, pa stižemo na željenu destinaciju začuđujuće brzo za nas dvojicu.

Ispred kapije smo. Trema. Nikada pre nismo koristili kaučsurfing. Mozak polako počinje da obrađuje činjenicu da smo hiljadu i po kilometara udaljeni od kuće, na ulaznim vratima nepoznatih ljudi kod kojih treba da noćimo.

Que sera, sera, what ever will be, will be. Furamo taj fazon i zvonimo. Otvara nam Karsten i poziva nas da uđemo. Sedamo u dnevnu sobu, pijemo kafu, pričamo i igramo se sa mačkama. Ima ih pet u njihovoj kući i deluju prijateljski raspoložene. Karsten nam kaže da će naša domaćica da dođe tek oko jedanaest uveče, da je na seminaru. Obeležava nam na mapi znamenitosti grada, i nas dvojica krećemo u obilazak.


Slobodan:

Metro – tačan, ali ne toliko čest kao u Parizu. Verovatno će se svako ko je bio u Parizu nasmejati na ovu moju izjavu, jer kako mogu da se porede grad sa 650,000 i grad od skoro 10,000,000 stanovnika, ali sam valjda očekivao bolje. Malo smo se namučili sa onim automatom, ali je zaključak da nigde ne treba žuriti. Polako pogledati okolo i pitati nekoga za savet, a ako već nema nikoga, onda čitati natenane.

Prema uputstvima, skrećemo u ulicu koju nam je naš domaćin označio. U daljini ugledah jedan most, i nekako me je sve podsetilo na Gospodara Prstenova – profil našeg domaćina, zelenilo, niske kuće. Čudna neka mešavina u mojoj glavi.
„Imaš tremu“, upita Staća.
„Nemam pojma, onako“.
„Znaš, dok Šana ne dođe, bićemo sa Karstenom, a on baš i ne zna engleski kako treba, što znači da ćeš morati da nas vadiš na nemačkom.“
„Brate, znaš i sam da ne znam da ga pričam. I čekaj malo, odakle ti to da ne zna da priča?“
„Matori, čitaš ti profil?“
„Nešto na preskoke...“
Tu smo. Kapija i kratka stazica do ulaznih vrata. Poslednja prepreka ka našem prvom Couchsurfing iskustvu. „To je to matori, idemo.“
Zvonim i već smišljam neke dijaloge, pozdrave na nemačkom.
„Hallo, Guten tag, Wie getz?“, dočeka nas pomalo iznenađen izraz lica simpatičnog čoveka.
„Hello! Carsten?“, ubaci se Stanimir.

To je bilo to. Malo treme, malo trapavosti, stidljivosti na početku, i neka priča ubrzo dobi svoje obrise. Uglavnom se ticala mačaka, čovekovog prevrtljivog prijatelja. Onda malo naše radoznalosti, nekih čudnih koincidencija tipa, pričamo o Beogradu i sportu, Novaku Đokoviću, a na CNN-u se pojavi njegov intervju i neka priča o gradu, itd. Kada je vazduh češće bivao ispunjavan neprijatnom tišinom, pokupismo neke savete, i pokupismo se napolje. Do uveče, kada će doći naša CS „domaćica“.

pfefferkorn

Stanimir:

U centru smo. Nigde žive duše. Nedelja je. Crkve spamuju sa zvonjavom. Znamenitosti koje obilazimo su, po pravilu, uvek povezane sa pivom i kobasicama. Šetamo se i primećujemo ogroman broj lokala na kojima piše Wurst.

Na pamet mi pada citat iz knjige Lovac u žitu - Gde god da stigneš u životu, neko je već bio tu pre tebe i napisao “jebi se“ na zidu.

„Slobo”, kažem „gde god da kreneš u Dortmundu, neko je već bio pre tebe i napravio kiosk sa kobasicama.”
„Šta bre?”
„Ništa matori, istripovao sam se nešto.”

Slobodan:

Rajnold kirhe, ili crkva, katedrala, nalazi se tačno ispred jedne interesantne metro stanice, a bukvalno na početku glavnog šetališta. Posvećena je Svetom Rejnoldu. Tražeći informacije po Vikipediji, otkrivam da je crkva izgrađena u drugoj polovini 13. veka na raskršću nekadašnjeg trgovačkog puta i istorijskog  puta između Kelna i Bremena. Kako dalje kaže Vikipedija, crkva je najstarija u Dortmundu. Kula visine 112 metara je izgrađena sredinom 15. veka, a 1661. se urušila nakon oštećenja nastalih usled zemljotresa. Cela katedrala je doživela ozbiljno oštećenje u bombardovanju tokom Drugog Svetskog Rata, te nakon toga biva renovirana, a kula sada ima visinu od 104 metara i moguće je popeti se.
Na glavnom šetalištu je već druga slika nego ona s početka dana. Ima ljudi, i to dosta. Lepa i šarena ulica proteže se taman toliko da joj se skoro nazire kraj. Na relativno malom prostoru smestilo se nekoliko dobro poznatih restorana brze hrane, što mi je sugerisalo da u Dortmund itekako dolaze ljudi.

Ceo taj ambijent je narušavala savremena arhiktetura, koja mi je delovala kao da je komunizam vladao ovim gradom, što naravno nije moguće. Valjda? Pored restorana brze hrane, na relativno malom prostoru smestile su se još 3 katedrale, ali nisam mogao da im pronađem imena. Uglavnom mi se pogled na svakih 20m „prikivao“ za neobične šahtove, koji su imali na sebi oznake starih gildi, pretpostavljam. Mada bi to mogle da budu i livnice, ko zna.

dortmund šahtovi

Uveče

„Znaš Karsten, mislim da nismo uspeli da pronađemo onaj bar koji sam preporučio.“
„Kako to?“
„Kružili smo, na kraju smo ušli u neki bar za koji smo pomislili da je onaj koji si nam preporučio, i izgledao je autentično, ali nije to to.“
„Hm, ok.“

Nedugo posle nas, došla je i Šana. „Šana O“, ispravlja me Stanimir.
„Oooo, pa zdravo momci, dobrodošli“, dočeka nas velikim osmehom i toplim zagrljajem. „Kako ste prošli danas, put, da li ste imali problema da nas nađete?“
„Maaaa, taman posla, sve je bilo u najboljem redu. Mi smo ustvari došli još juče; bili smo na utakmici Borusije, našli se sa nekim prijateljima i tako to. Vi? Kako je prošao seminar, put nazad?“
„Neobično iskustvo, na kraju sam se osetila kao da su sve brige izašle iz mene. Šta ste danas radili, jeste li prošetali gradom?“
„Jesmo, hteli smo baš da vas pitamo šta predstavljaju oni neobični šahtovi“ (Ovako je naravno trebalo da zvuči rečenica, međutim niti ja niti Stanimir nismo mogli da se setimo reči na engleskom. Iz toga je proizašla Šanina priča o Karlu Velikom, pokrštavanju i novčićima, tj. barem sam je tako u početku razumeo.)
„Znate, Dortmund je jedan od značajnijih gradova u Nemačkoj istoriji. Karlo Veliki je započeo pokrštavanje, išavši od mesta do mesta i na svakih 10, 20, 30 km oko Dortmunda imate po jedan velik grad. U svakom gradu u kojem je bio, ostavljao je po jedan novčić.“ (verovatno je mislila da je za novčiće pitamo, ili su šahtovi imali istu simboliku - to mi je ostalo nepoznato.) „Nego, recite mi momci, šta ste planirali za sutra? Da li biste voleli da mi se pridružite na ručku? Kasnije u toku dana idem na pevanje, pa možete da dođete da me čujete kako pevam.“
„Zašto da ne. Pustićemo Vam ujutru poruku kada ustanemo. Lepo spavajte.“

Treći dan

Noć mi je bila jednim delom užasna. Posle možda sat vremena sna, probudio sam se pogleda zakovanog za tabure preko puta kreveta, gde su nam stajale razbacane stvari. Učinilo mi se kako nešto leži preko njih. Dok sam očima tražio linije, razaznavao obrise, pomislih kako mora da i dalje sanjam, jer ono što sam počeo da uočavam, graničilo se sa zdravim razumom. Učinilo mi se da preko stvari leži – patuljak! Okrećem se ka Staći u nadi da je možda budan i da proverim da li i on vidi isto, međutim, već sledeći okret glave ka tabureu i patuljka više nije bilo. Zatvaram oči sa opasnim tripom u mislima.

Ujutru se budimo i spremamo taman da stignemo na dogovoreni ručak sa Šanom O. Ni slutili nismo da će nas ugostiti u kantini kompanije za koju radi. Još manje da će hrana biti raznovrsna i ukusna. Šana O je pokazala da poznaje jugoslovenske prilike, ali isto tako i da ima predrasude, mada joj to nismo rekli. Do skoro sam na svom CS profilu držao da uživam u ljudima koji politiku vide kao đubre, te da iz toga može dobra sprdnja da ispadne u društvu. Milošević kasapin? Previše politike za moj ukus.

Dobra priča se nastavila u njenoj kancelariji.  Ponedeljak – očigledno pogrešan dan za posetu bilo kojem gradu, bilo kojem muzeju. U njoj se videla nada kako tinja, dok nam je tražila radno vreme tornja, samo 100tinak metara udaljenog od njenog radnog mesta. „Radno vreme tornja, da vidimo, ponedeljkom ne radi... Oooo, pa ništa onda, sledeći put kada budete dolazili, birajte drugi dan :D“.

Šana O je podelila sa nama jedan deo svog života. Iz te priče me je najviše potresao deo o obrezivanju devojčica, žena. U prvi mah nisam razumeo o čemu priča, dok se nije dotakla nekadašnjeg braka, muža pod jakim uticajem majke, nekih verovanja i praktikovanja religije koja su nama i našoj kulturi nepoznata, neprihvatljiva. Nije se zaustavila samo na tome. Pričala nam je kako se „borila“ protiv vlasnika pasa na Dominikani, koji su ih bacali u vodu i od toga pravili zabavu.

dortmund

Kasnije tog dana, otkrivamo da paralaleno sa glavnim šetalištem, postoji još jedno, po meni mnogo lepše i prostranije. Nismo znali kako se zove pivo koje smo pili noć pre, osim početnog slova B, a nije Bavarija, te naručismo neko drugo, jednako dobro.

„Wo befindet sich das Kraftwerk?“, jedna od fraza koje sam znao.
„Kraftveeeee“, pogleda me začuđeno prvo jedan, potom drugi lik. Treći nam pokaza u kojem pravcu da idemo.

Ispred zgrade električne centrale, pretpostavljam, dočekala nas je Šana O. Ubrzo se smeštamo u jednu prostoriju, oko klavira, zajedno sa još desetak ljudi okolo. Malo razgibavanja, glava levo desno, rame gore dole i bili smo spremni da zagrejemo glasne žice. „La la la la la“, prvo nisko, pa visoko... Lepih sat i po vremena smo proveli slušajući ljude oko nas, praktično amatere, kako pevaju pesme, pritom nijedna nije bila s nemačkog govornog područja.

„Hoćemo na sladoled?“, upita Šana O. „Vidite, Dortmund je bio deo jedne bogate istorije. Da li ste nekada čuli za Hanzu? Niste, pa dobro. Hanza je bila trgovinski savez između nekoliko nemačkih gradova, a ovaj brod ovde simbolizuje upravo taj period. Veliki broj bogatih porodica je živeo u Dortmudu. Dok je postojala Hanza, taj prefiks se dodavao ispred imena svakog grada koji je bio u savezu: Hanza Dortmund, Hanza Bon, Hanza Keln itd. Sa druge strane, Dortmund je bio jedan od gradova koji je najviše stradao tokom bombardovanja u Drugom Svetskom ratu. Praktično ništa nije ostalo, i morao je da se gradi ispočetka. Drezden, na primer, je imao tu sreću da je barem nešto ostalo, pa su to mogli da iskoriste kako bi ga ponovo ozgradili.“

dortmund

Između priča, Šana O nas vodi i pokazuje nam gde su nekada stajale visoke zidine starog grada, od kojih je ostala samo jedna kula i trag u pločnicima. Negde između novih zgrada presecamo put i ulazimo u zgradu koja, ako sam dobro razumeo, predstavlja administrativni centar ili nešto slično. Spolja izgleda kao stadion, a unutra ima jednu staru građevinu i nekoliko radnji okolo. Kada se izađe sa druge strane, postoji ogroman plato i priča ide dalje:

„Kada je Borusija pobedila u prvenstvu, ovde je bila prava ludnica. Svi ovi stubovi, ma ceo grad je bio obojen u žuto-crno. Ljudi su se veselili okolo, plakali, grlili. Evo ovde imate spomenik posvećen spravljaču piva, pošto je Dortmund nekada bio i prestonica piva. Sada više nije. Tamo preko puta se vidi opera, a ovde sa strane ima jedan spomenik koji mi uopšte nije jasan. Naime, ja sam sa Karstenom jedan dan šetala i smišljala kako da napravim kviz za naše goste o spomenicima i sl., i odjednom ugledam ovaj. Šta će on tu, pitala sam se.“

Ni nama takođe nije bilo jasno. Tu, preko puta nas stajao je spomenik, dve figure, jedna je bila devojka a druga bog Pan. Otkud ta simbolika, ostalo je nejasno. Dalje smo prošli pored dve katedrale, u jednu smo čak pokušali i da uđemo ali je trajala misa i bilo je zaključano. Vrlo brzo izbijamo na isti onaj deo grada u kojem smo Staća i ja danas pili pivo. Ovoga puta, naša meta bila je pivnica na poprečnom delu ulice koja spaja ova dva šetališta. Nju smo izabrali zato što imaju domaće pivo. Dalje se priča razvezala u pravcu tipova ličnosti prema Rimanu, ako sam ponovo dobro razumeo, pa smo se igrali pogađanja ko je koja boja. Pivo je bilo dobro.

Stanimir:

Pivo je bilo više nego dobro. Kobaja takođe. I sladoled je bio superiška.
„Najbolji u gradu”, rekla bi Šana O.

Ležemo, ustajemo, pozdravljamo se sa našim domaćinima.
„Pa i nije tako loš ovaj Dortmund ”, kaže Sloba dok blejimo na aerodromu.
„Dortmund?”
„Da.”
„Đubre rumunsko...”
„Nemačko, matori, nemačko”, ispravlja me Sloba.
„A, da, Rumunija ne postoji...”