Followers 0

Putovanja i nove tehnologije

45 posts in this topic

Neću lagati. Ja sam putnik koji obožava sve olakšice koje su mi nove tehnologije donele kad su (između ostalog) putovanja u pitanju. Obožavam što mi je svaka informacija o svemu na tri klika. Mrzim da teglim puno stvari, kad gotovo sve stane u jedan smartfon - vodič, mapa, kontakti, aplikacije za lakše snalaženje po gradu, fotoaparat pristojne rezolucije, aplikacije koje te vode po muzeju da ne promašiš ništa važno, aplikacije za vremensku prognozu, za smeštaj, letove.

U isto vreme, priznajem da ima svojih čari izgubiti se. Diskonektovati se. Iznenaditi se... Ipak, sve ređe mi to uspeva.

Dakle, ako bih morala da opišem ukratko kako to kod mene izgleda, bilo bi to nešto ovako:

Rešila sam da negde otputujem. Gde? Čačkam danima, nedeljama, mesecima po internetu interesantne destinacije. Guglam cene i postujem dileme na Fejsbuku. Četujem sa prijateljima koji su tamo već bili ili poznancima koji tamo žive. Ispitujem vas, na Forumu. Napokon, odlučujem se za jednu destinaciju.

Preko svih živih pretraživača i sajtova lovim najjeftinije avio karte. Kupujem kartu, plaćam internet karticom. Preko kaučsurfinga tražim nekoga da me ugosti. Preko Bukinga ili Erbienbija tražim druge opcije za smeštaj, rezervišem karticom. Čitam na netu sve moguće blogove, tekstove o destinaciji. Na jutjubu slušam muziku iz tih krajeva, a i poneki dokumentarac pogledam. Smaram opet vas na Forumu. Skidam aplikaciju za mobilni sa mapama gradova i dodajem grad u moju aplikaciju za vremensku prognozu, pa nedeljama unapred pratim kakvo će vreme biti. Nabavljam e-knjige za ajped koji, naravno, nosim na putovanje. Informišem se, preko sajtova institucija, muzeja, i drugih meni interesantnih mesta o cenama karata, radnom vremenu i popustima i da li ima neki dan u nedelji kada je ulaz besplatan. Skeniram pasoš i šaljem pfd sebi na mejl, za svaki slučaj. Pakujem se, da li su svi punjači na mestu? Čekiram se onlajn i štampam kartu. Odlazim na aerodrom, hvatam vajrles. Jedna fotka sa uzletanja na istagram. Kad stignem, oduševljenje, deset fotki na instagram, bratu poruka na vajberu da je sve ok i mami sms. Tražim bankomat da podignem novac u lokalnoj valuti. Kačim se opet na neki vajrles, stupam u kontakt sa domaćinima sa Kaučsurfinga ili uključujem gugl mape da bih pronašla hostel... A tu je i aplikacija sa gps-om koja mi tačno govori koliko sam kilometara udaljena od moje destinacije. Kad treba, naravno, gugl mape mi kažu i kojim prevozom ili putem gde da idem i koliko mi minuta za to treba, tj koliko je udaljeno... I tako..

:)

I sada se pitam. Kako se putovalo pre, na primer, samo 30 godina. Bez kartica, bez interneta, bez aplikacija, bez.....

Kako je www promenio naša putovanja, i da li na bolje ili na gore. Da li je normalno, kao što se meni desilo u, na primer Njujorku, stići u grad i osećati se kao da si tu već bio/bila jedno pet puta jer ti je bukvalno svaki "landmark" poznat? Zar nije bolje stići negde i osećati se kao da si pao/pala sa kruške :)

Ne znam baš ni sama :) Volela bih da mogu da lutam i gubim se, ali vreme putovanja mi je obično ograničeno, a pokušavam da vidim SVE što sam namerila.

Ovo sve podstaknuto jednim kratkim tekstom koji sam videla pre neki dan... Kratak opis kako je www pokrenuo revoluciju u putovanju. http://www.theguardian.com/travel/2014/mar/12/how-25-years-of-the-web-inspired-travel-revolution

Zanima me vaše mišljenje, i kako vi putujete? I da li sam ja potpuno poludela od tehnologije ili nas ima još? :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Majke mi, dok nisam pročitala ovaj post, bila sam uvjerena da poprilično koristim tehnologiju pa tako i za putovanja.

Znači, što ja koristim od međumrežja (InterNet lol) i tehnologije općenito jest:

1. Stranice za low-budget letove koje posjećujem čak i onda kad ne idem nigdje, ali na kraju slučajno bukiram kartu za negdje. Nemam internet karticu jer i tako i tako skoro nikad nemam love na kartici :D

2. Hitchwiki jerbo treba naći dobro mjesto za početi stopirati, mada se često lunjanjem dođe do dobrih mjesta za stop.

3. Facebook da provjerim jel mi prijatelji još uvijek žive tamo gdje su živjeli zadnji put kad smo se čuli. U zadnje vrijeme mi putovanja više postaju posjećivanja razbacanih prijatelja, a manje avanture.

4. CouchSurfing i BeWelcome da nađem smještaj tamo gdje nekim čudom nemam prijatelja. Također, odem na grupu od mjesta gdje idem i pitam ljude što mi savjetuju, a u postu napišem kakve stvari me interesiraju. Znači Louvre ne (iako sam to odradila), ali jedenje sira i pijenje vina na obali Seine da. Dobra mjesta za popiti čaj preko dana i dobra mjesta za piti pivu tokom noći.

5. Smartphone koji nosim na putovanja čisto zbog toga jer je to laptop u malom i jeftinije je javljanje doma i prijateljima. (Smartphone sam odbacila u ostalim okolnostima jer sam zadrta i zašto netko mora doć do mene svaki put kad mu se to sprdne. :P)

6. Fotografiram jako rijetko. Tipa, u Sarajevu sam bila 8 dana za Novu Godinu i jedina slika koju imam je reklama za restoran "Mrkva" jer je to nadimak jednoj mojoj dragoj prijateljici.

7. Trashwiki je super izvor informacija o dumpster divingu, mada se lako snađeš i bez toga ako ti baš treba. To i Hitchwiki marljivo apdejtam :P

Što se ostalog tiče - uglavnom padam s Marsa. Dođem u grad pa pitam random ljude što vidjeti i gdje ići. Ne istražujem detaljno, nego lunjam i pustim se da naletim na raznorazne stvari. Ne provjeravam vremensku prognozu nikad pa ni onda kad putujem. Ponesem uvijek dva para patika, jedne lagane i jedne jače, da budem spremna na svakakvo vrijeme što se obuće tiče, a za odjeću me baš briga, ponesem otprilike što mi paše, a za ostalo tu su prijatelji i free shopovi kojih uvijek ima po squatovima. (Jest, može biti da sam malo neodgovorna zbog ovoga, al što sad. :P)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Konstatujem da mi 2/3 prtljaga cine stvari koje nisu ni postojale pre 20 godina....

1. nosim sa sobom obavezno iPad (1100 gr sa futrolom)

2. imam vise data kartica za inostranstvo

3. dva telefona, jedan sa srpskom karticom, drugi sa stranom (oko 300gr zajedno)

4. sva sreca pa mi je punjac isti za oba telefona (150 gr)

5. nosim i eksternu bateriju da slucajno ne iscuri baterija (350 gr)

6. punjac za eksternu bateriju (150 gr)

7. fotoaparat (300 gr), ali ga sve redje nosim

Dakle, brat bratu, oko 2 kg prtljaga vise nego nekad....Ah, kakva su to vremena bila, odes negde, javis se sa govornice da si si stigao, posaljes razglednicu i to je to. Lakoca postojanja, lutanja, otkrivanja....ovako sad i pre nego sto odes negde, dok planiras putovanje, kao da si i bio tamo...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jooooj kako ja sada da dokažem da imam i SPONTANE momente na putovanjima.

(Kad crkne baterija na telefonu :D...)

Zezam, ozbiljno.... Naravno da ako naletim na nešto o čemu nisam imala pojma da postoji i padnem na dupe, npr staro groblje u sred Wall st., promenim sve planove i ostanem da lutam.. Ali onda uveče kad stignem tamo gde spavam i to nešto gde sam bila dobro izguglam :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

5. nosim i eksternu bateriju da slucajno ne iscuri baterija (350 gr)

mmmmm kako se ovoga nisam setila!!!! :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

5. nosim i eksternu bateriju da slucajno ne iscuri baterija (350 gr)

mmmmm kako se ovoga nisam setila!!!! :D

ekstra korisna stvarcica

http://www.avmarket.rs/eksterna-baterija-blueberry-pc-10k-powerbank-10-000mah.html

moze da radi i kao lampa :) a ova od 10000 mah moze da napuni iPad 1.5 put a klasican smartfon cak do 5 puta. Testirala sam je tako sto sam je napunila i nisam koristila mesec dana, i opet je spala samo na 95% :) ima gomilu nastavaka za sve uredjaje i moze istovremeno da puni i tablet i telefon :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

A, da, ovogodišnji novitet. Rukavice sa posebnim materijalom koji radi na tačskrinovima, na odgovarajućim prstima :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

I da li sam ja potpuno poludela od tehnologije ili nas ima još? :D

Ima nas, ima... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Letos smo prošli smo rutu od Granade do Dakara, za neke tri nedelje. Veći deo puta proveli smo u Sahari, i to u onim teškim, zaista negostoljubivim delovima Sahare, u koje niko ne ide ako ne mora. Uroš je razmišljao da nosi ajped. Srećom, nije, jer bi se polomio. Polomilo se sve što se moglo polomiti. Polomili su se suveniri koje smo kupili. Kupio sam metalnu marokansku lampu za zid, sasvim se iskrivila. Pantalone su se toliko iscepale da su na kraju imale više konca nego originalnog materijala. Bacili smo ih čim smo došli kući. Fotoaparat (nov, 550 evra, moj prvi novi aparat posle 8 godina) mi je dvaput ispao. Treći put ga je vetar oborio u pesak, zajedno sa stativom, pesak je ušao u objektiv pa je nasred fotki ostajala crna tačka. Bio sam potpuno očajan. Tek pred kraj putovanja je tačka nestala. Drugom prilikom je crkao od vrućine, jer je temperatura bila sigurno 50ak stepeni. Kad se ohladio ponovo je proradio.

U Mauritaniji ne postoji roming, a mobilne kartice koje tamo možeš da kupiš su samo lokalne, dakle ne postoji način da mobilnim telefonom komuniciraš sa inostranstvom. Internet-kafe se može naći tu i tamo, ali ili nema interneta, ili nema struje, pa su mogućnosti za komunikaciju bile veoma slabe. Bankomati takođe rade samo za lokalne banke, ali ponegde postoji i bankomat koji radi sa inostranstvom. Obično samo jedan u celom gradu. I često taj jedan ne radi.

Što se pripreme tiče, ni tu tehnologija nije mnogo pomogla. O mestima koja smo planirali da posetimo nismo našli baš mnogo informacija. Na neki način, to je doprinelo kvalitetu putovanja, jer smo morali da pitamo, pipamo, pokušavamo, pa kako bude :) Morali smo više da istražujemo na licu mesta i oslanjamo se na sopstvenu dovitljivost, natucanje jezika, pa smo zato morali mnogo više da budemo u dodiru sa ljudima tamo, jer bez njih nismo znali ni kuda idemo, ni kako.

Kad smo 2009/10 putovali po istočnoj Africi, redovno smo blogovali tako što smo sve pisali u sveske, pa prekucavali u net kafeima. Sećam se kako nam je svima bilo čudno jer smo se sasvim odvikli od pisanja rukom, čak se i rečenica drukčije sastavlja kad nemaš backspace, pa ne možeš deset puta da obrišeš pola rečenice. Moraš na početku rečenice već da znaš kako ćeš je završiti. Imalo je to svojih draži.

Skupa oprema me često nervira jer nisam baš bogat, pa stalno brinem. Kad mi se letos sjebao aparat, bilo mi je žao što nemam bensedin, popio bih odmah dva. Stalno mislim hoće li se nešto pokvariti, polomiti, da li će mi neko ukrasti.

Pored toga, mislim da u siromašnim delovima sveta nije baš lepo mahati ljudima pred nosom spravicama koje koštaju koliko njihova godišnja plata. Jebi ga, nekako me sramota. Aparat je bio nužnost, a i to je mali aparat koji staje u džep od pantalona, a i trudio sam se da ga nikome ne zabijam u facu. Okej, možda "nije lepo" nije dobar izraz. Meni nije prijatno.

Dalje, gledam da putujem što laganije. Imam ranac od 35 l koji nosim na putovanja od tri dana do tri meseca, i gledam da nikada ne bude sasvim pun, jer ko zna šta ću želeti da donesem. Prošlog leta sam doneo gomilu kamenja. Duboko u pustinji, fosili su bili na svakom koraku, i bilo ih je toliko da si mogao napuniti džakove, a ne džepove. Uzeo sam par komada, a i to mi je bilo teško da vukljačim. Mrzim da teglim i mrzim da tražim mesto gde ću ostaviti ranac. Zato uvek nosim mali ranac, lagan, pa ceo dan skitam sa njim na leđima.

Pored toga, i nemam imperativ da "vidim što više". Obično imam jednu ili dve stvari koje bih voleo da vidim, a ni to ne moram. Volim da pustim da me putovanje vodi, da budem fleksibilan i imam vremena, ako me neko pozove u goste - rado prihvatim, ako mi je negde lepo - ostanem duže. Na kraju, najlepši trenutak sa putovanja mi ne bude ni neko svetsko čudo, ni umetničko delo, ni "vajarsko delo prirode", nego eto tako, ono kada smo hteli da ručamo ali je restoran bio toliko smrdljiv i prepun muva da smo izneli sto na ulicu, oko nas su prolazili ljudi, automobili, pored je stajao magarac, a mi smo jeli pirinač sa ribom i sjajno se zabavljali.

magarac.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Lazar

baš, baš divno. nikada nisam bila u ovako nekoj hard kor avanturi, ali bolje uspomene ne mogu da zamislim. blago tebi, pravi način da se divno putuje.

što se tiče mahanja gedžetima ispred onih koji ne mogu da ih priušte.... naravno da ne bih nikad izvadila laser koji projektuje tastaturu ispred gladnog Pakistanca (na kraju krajeva ni nemam ga -- mada bih volela :P ), ali pogledati nešto diskretno na mobilnom telefonu.. nije socijalno najinteligentnije ponašanje i ni meni nije najprijatnije, ali ne mislim da je baš toliko uvredljivo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imam samo 29 dana godišnjeg odmora i još nekoliko dana za kojekakve državne praznike. Kad se od toga oduzmu posete porodici u dve različite države, ostane mi tek petnaestak dana za neko ozbiljnije putovanje i još neki sitan kusur za izlete. Novu tehnologiju koristim u pripremnoj fazi da optimiziram vreme tamo, a i da produžim lep osećaj koji mi putovanje pruža.

Putovanje počinje od momenta kada počnem da tražim povoljne letove i upoznajem procedure za vizu i završava se kad stignu poslednji emailovi od pejpala i vize...  :-\  Produžavam i posle knjigama i filmovima o mestima koja sam posetila, ali to valjda nema veze sa novom tehnologiju, pošto sam dinosaurus koji kupuje dividije i papirne knjige.

Sve što mogu da kupim online, kupujem pre polaska, jer nemam vremena za čekanje e redovima, napravim obično i neki okvirni plan putovanja. Ajped nekad nosim, nekad ne, ajfon uvek i koristan je, mada me često mrzi da i njega vadim iz torbe. Tu spoljnu bateriju sam i ja kupila i od tad se nikad nisam setila da je ponesem sa sobom na put. Nekada sam kupovala lokalne sim kartice, ali sad ni to više ne radim. Kad naletim na wi-fi javim se kući skajpom.

Kada putujem poslovno, onda da, onda je to trijumf nove tehnologije...  ;D

Na put nosim brdo beskorisnih stvari, zato što se pakujem u poslednjem sekundu i potpuno neorganizovano. Pokušala sam da radim na tome, ali nema nade.

Lazare, baš lepa slika.  clap

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tek odnedavno imam "pametan" telefon, pa možda otkrivam toplu vodu, ali shvatio sam da može biti koristan kada treba nešto improvizovati. Dok smo se vraćali sa Stare planine, poželeli smo da pojedemo nešto u Paraćinu (u kom nikad nismo bili). Dok smo prilazili gradu, ukucao sam u Gugl "gde jesti u Paraćinu", proverio odgovore, pa ime konobe koja mi se dopala uneo u Gugl maps. Softver nam je iscrtao putanju i našli smo mesto bez problema i cimanja... Bez tehnologije, morali bismo da se oslonimo na čistu sreću ili na raspitivanje na licu mesta, a pošto je padala kiša, bilo mi je drago što to ne moramo da radimo. Ista metoda može se primeniti na skoro sve što želite da saznate o nekom mestu (osim kada ste u Sahari, pretpostavljam :))... Zgodno!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dobro je koristiti tehnologiju kao sredstvo, ali ne valja kada ona postane cilj po sebi. Jedan primer, imao sam privremenog cimera na mesec dana i on je taj ceo mesec proveo gledajuci neke nemacke emisije i filmove na Jutjub. Ili odes negde i ne vidis nista jer sve vreme juris da uslikas, cekiras se na Fejsbuku, cetujes sa prijateljima, javljas se roditeljima itd.

Druga stvar, uvek treba imati rezervnu varijantu jer tehnologija moze lako da otkaze. Nema dometa, baterije, crkavanje zbog temperature i vode... Tako da volim da imam sve zivo na tabletu i telefonu, ali uvek stampam mape, potvrde o transportu i smestaju, kopije dokumenata i imam neki okvirni plan na papiru koji menjam kad mi odgovara. Lakse mi je da imam tu nekakvu listu pa da je menjam nego da nemam nista pa onda ne znam gde cu i sta cu. Ovako odem negde gde sam planirao i usput me mozda put odvuce na drugu stranu.

Za te liste mi je najkorisniji http://www.virtualtourist.com/travel/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Druga stvar, uvek treba imati rezervnu varijantu jer tehnologija moze lako da otkaze.

Da... Ja u Siriji, kad se već zahuktavalo, ležerno bez keša, sa jedno tri, četiri različite kartice.

Bankomat prvi, ne radi nijedna, drugi, ni jedna, dvadesetčetvrti, nijedna, bankomat u Šeratonu, nijedna. Ups.

To je bila jedna od prvih stvari koje su otkazane u Siriji kad su počeli sukobi.

Mi, pošto smo dolazili iz Švajcarske pa posle iz Turske, nakupilo se nekih kusura u lirama i francima, evra i dolara ništa, ali bilo dovoljno samo za leb i vodu. Posle džedžali u pekari kod Vestern juniona u Alepu, čekali da u Portugalu bude 9 ujutru pa da nam familija pošalje pare, a dobri, dragi Sirijci naravno nas častili onim beker pecivom i prirodnim sokovima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Spadam u red malo starije generacije. Putovalo se bez mobilnog, bez interneta... i bilo je po meni, živopisnije, u pravom smislu putovanje. Čak su i pripreme bile ležernije. I putovalo se češće, pošto nije bilo glupih prepreka kao što su na primer vize i granice između republika Jugoslavije. Pošto sada imamo te silne aparate, moram da vučem plus i punjače, adaptere - u nekim zemljama utičnice izgledaju sasvim drukčije itd. Avioni su bili skupi, automobili sporiji. Sa Renoom 4 obišli smo pola Evrope bez problema! (Jel nekom možda nekada pala ideja da sedne u svoj Jugić i skoči do Nemačke? Meni se to desilo daleke 1992.)

Ako putujem autom, gledam da ponesem sve što mi treba i što mi možda neće zatrebati. Naročito neHiTech opreme! Verovali ili ne, pre dve godine sam putovao u januaru u Nemačku i Poljsku, za svaki slučaj, u gepeku je bila jedna sekira! Navigaciju ne koristim, već autokarte, mape, odštampane guglmap slike ili mape učitane u smartfon ograničenih mogućnosti. Smartfon je ipak za kačenje na wifi i slanje znakova života mojima u Srbiji. Gledam da se ipak dobro pripremim pre puta i preko CS uspostavim makar neki kontakt, ili osiguram sebi ključna mesta za spavanje, rezervisanjem smeštaja.

Putovanje avionom zahteva mnogo više mentalnog napora. Šta poneti, za čim žaliti, a šta kupiti na destinaciji. Dobro mi dodju spiskovi (ako su sačuvani) od prethodnih putovanja. Za letnji period je lako. Pošto je koferče obično puno želja, a praznog prostora pri odlasku, palo mi je na pamet nešto krajnje neobično. Da pakujem flaše vode (po mogućnosti Prolom, Rose ili nešto slično) u kofer, tako da imam vodu čim stignem (Afričke destinacije i do desetak litara). Mnogi su mi se smejali, ovi na carini se čudili, a putnici se krstili. Sve dok nismo stigli u Egipat, Tunis ili Tursku - svi bi naprasno ožedneli. Naravno, u povratku je to lako popunjavano - neki put, zaista i kamenjem :)

Pre dve godine sam putovao u Italiju na svega 3 dana. Opet kofer, avion...  No, ovaj put mi pade na pamet mnogo prljavija ideja, koju sam posle počeo da koristim češće. Poneo sam stare stvari (da ne kažem smeće). Bez ikakve griže savesti sam ostavio jedne stare papuče, jedne stare cipele čizme u hotelskoj sobi. Naravno, kupio sam dva para novih i jeftinih italijanskih cipela. Slično sam uradio i prošle godine, ali na putu za Nepal. Iz čisto higijenskih razloga sam poneo svoj jastuk, ali su tu bile i stare majce, pantalone, patike - i naravno, litre vode. Sve sam tamo ostavio, pri čemu sam ipak stare stvari odneo u lokalni crveni krst u Katmanduu. Prazan prostor u koferu nije bilo teško popuniti. Jeste da sam došao malte ne go-bos, ali je bilo baš kao da sam došao iz najsiromašnije zemlje na svetu.

Pripreme za daleke destinacije su po pravilu duže i nezamislive bez interneta. Bar u novije vreme. Ranije su postojale samo knjige i udžbenici geografije. Mada, i tu ima razlike. Put od 5 dana u Englesku sam unapred osmislio i organizovao do nivoa sata u danu, ciljajući besplatne termine, jeftine letove i vozove do Londona. Nedelju dana pred let sam potrošio više od 70% troškova putovanja, plaćajući preko interneta. Još je zaista samo trebalo da odem. Nasuprot, put u Moskvu i da je bio planiran takvom preciznošću, izjalovio bi se prilikom izlaska sa aerodroma. I zbilja, tu su mi najviše pomogli ljudi koje sam usput upoznavao, cimao, pitao. Po povratku u Srbiju imao sam peh, i zakasnio na avion. Sticajem okolnosti, tu su bili još neki putnici iz Srbije koji su prošli kao i ja. Nije nam mnogo trebalo da skontamo da avion nije ni poleteo, ali troma ruska administracija to nije htela ni da nam saopšti, niti da nam vrati pare. Bili smo vraćeni nazad, čak pod pretnjom da ćemo imati posla sa policijom. U takvim situacijama tehnologija ne pomaže, jedino da se javim sa aerodroma mojima, da mi uplate još kredita - i da im podignem pritisak.

Kreditne kartice sam počeo tek od nedavno da koristim. I vrlo sam skeptik. U Nepalu sam doživeo da mi uzmu sve podatke sa kartice (i sa lica i sa naličja), pa sam morao da je blokiram. U Boliviji sam pokušavao da platim istom karticom (golden-ekstra-master-univerzalna) i posle par puta nije uspevalo. Keš je nezamenljiv i uvek ga nosim sa sobom - što bliže gaćama, to bolje ;)

Što se tiče korišćenja HiTech spravica u inostranstvu, ima prednosti, ali ima i mana. U Nemačkoj sam se gubio par puta, pa me je gugl mapa učitana u telefon spašavala samo tako. U Nepalu, pak, nisam smeo ni bonžitu da pokažem, a kamoli telefon. U Turskoj sam letovao u hotelu sa mermernim podovima, zidovima i čim sve ne, dok mi nije ispao fotoaparat i ispustio dušu. Od tad samo kupujem vodo-pado-otporne spravice. Jer volim da fotografišem i da skakućem okolo ne bi li video što više zanimljivih lokacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Druga stvar, uvek treba imati rezervnu varijantu jer tehnologija moze lako da otkaze.

Da... Ja u Siriji, kad se već zahuktavalo, ležerno bez keša, sa jedno tri, četiri različite kartice.

Ja uvek nosim kes, a kartica mi je rezervna varijanta. Na srecu nikada do sada nisam imao problema. Mozda zbog toga sto izgledam kao nezgodan tip iako to uopste nisam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da pakujem flaše vode (po mogućnosti Prolom, Rose ili nešto slično) u kofer, tako da imam vodu čim stignem (Afričke destinacije i do desetak litara). Mnogi su mi se smejali, ovi na carini se čudili, a putnici se krstili. Sve dok nismo stigli u Egipat, Tunis ili Tursku - svi bi naprasno ožedneli. Naravno, u povratku je to lako popunjavano - neki put, zaista i kamenjem :)

Poneo sam stare stvari (da ne kažem smeće). Bez ikakve griže savesti sam ostavio jedne stare papuče, jedne stare cipele čizme u hotelskoj sobi.

Sad mi nije jasno prvo zasto moras uopste da popunjavas prazan prostor u prtljagu, a zatim kako te pustaju na let sa 10 litara vode?  :?

Ovo sa starom odecom je dobra stvar za one koji planiraju da kupuju novu i/ili da se vracaju sa vecim prtljagom. Meni bas i nije korisno jer ne kupujem bogznasta na putovanjima, a ako ne kupujes novu pa te stara odeca izda i pukne onda si u problemu (ako ti nije lako da nadjes broj kao meni).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Druga stvar, uvek treba imati rezervnu varijantu jer tehnologija moze lako da otkaze.

Da... Ja u Siriji, kad se već zahuktavalo, ležerno bez keša, sa jedno tri, četiri različite kartice.

Ja uvek nosim kes, a kartica mi je rezervna varijanta. Na srecu nikada do sada nisam imao problema. Mozda zbog toga sto izgledam kao nezgodan tip iako to uopste nisam.

Problem je što sam se toliko navukla na karticu da u svom regularnom životu nikada nemam keš kod sebe, i onda jednostavno zaboravim da to negde neće proći...

Isto se desilo i na prelazu iz Jordana u Izrael -- nema bankomata na graničnom prelazu. Trebalo je da idemo do Jerusalima, ali smo imali keša samo za do Jerihona. I onda smo otišli tamo neplanirano, na bankomat :)

U Izraelu su mi inače nekako iskopirali podatke sa kartice ali je banka na vreme reagovala na čudne tokove novca i stopirala sve na vreme.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne bi ni u Australiji dobro prosla. Ima dosta manjih radnji, restorana i kafea koje ne primaju kartice, a sa druge strane mnoge vece ustanove traze da potrosis odredjeni minimum da bi mogla da koristis karticu (zbog troskova transakcije), obicno makar 10 dolara je u pitanju. A podici novac sa automata tudje banke (koja nije deo iste grupacije kao banka koja je karticu izdala) se naplacuje oko 5 dolara.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne bi ni u Australiji dobro prosla. Ima dosta manjih radnji, restorana i kafea koje ne primaju kartice, a sa druge strane mnoge vece ustanove traze da potrosis odredjeni minimum da bi mogla da koristis karticu (zbog troskova transakcije), obicno makar 10 dolara je u pitanju. A podici novac sa automata tudje banke (koja nije deo iste grupacije kao banka koja je karticu izdala) se naplacuje oko 5 dolara.

Portugal nije što se mnogo čega tiče napredan, ali što se kartica i ATM-ova tiče baš jeste. Bili su jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja ih je uvela u upotrebu, a sada je imaju sistem ubedljivo najfunkcionalnijih bankomata u Evropi (preko 60 funkcija - stvari koje možete obaviti na bankomatu)... Trenutno u Portugalu ima preko 14.000 bankomata.

Znači, ne samo da može bilo gde i bilo šta da se plati karticom i da možeš bez provizije da podižeš novac na bankomatu bilo koje banke, već na bankomatima možeš bukvalno bilo šta da platiš. Primeri - račune (struja, voda, net, štagod), online kupovina (rezervišeš nešto na sajtu, oni ti pošalju jedinstveni broj "referenciju za plaćanje", ti u roku od 24 sata treba da odeš na bilo koji bankomat da to platiš i to je to), poreze i kazne (parking i sl), putarine, u vreme nekih velikih festivala npr doda se na bankomate opcija da se i karte za festival mogu kupiti a inače za predstave i bioskope, dopuna za mobilni, onda, može se na bankomatu obaviti transferencija sa jednog računa na drugi nezavisno od toga koje su banke u pitanju, depozit čeka ili novca itd. Sad već ne mogu da se setim šta još, ali može svašta :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vrlo slicna stvar je i u Brazilu, ovde se sve i svuda placa karticom. Velika kolicina kesa se i ne preporucuje da se nosi, iz bezbednosnih razloga. Sve zivo se moze platiti na bankomatu, racuni, kirija, ulaznice, imaju opciju placanja preko "boleto-a"(neki racun sa bar kodom, koji se posle ocita na bankomatu, ili brojevi ukucaju u odredjena polja), svi transferi novca sa svim bankama u zemlji mogu da se obave preko bankomata, ili, jos bolje, online bankingom, sto ja praktikujem.

Jedini problem je dostupnost bankomata, jer ih apsolutno nema na ulici, vec iskljucivo u bankama i to samo do nekih 10 uvece. Ako se zadesite posle toga bez kesa, koji vam treba, recimo, za taksi ili gradski prevoz, jednostavno, nema resenja :) A sve to je zbog omiljenog hobija brazilskih kriminalaca da dizu u vazduh bankomate ;D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja mislim da nove tehnologije visestruko olaksavaju putovanje, a to da li ce da vam smanje uzitak zavisi od vas. Sa njima svako moze po svom ukusu da se organizuje (neko voli tacno svaki sat da zna sta da radi neko da luta). Licno neznam nikog da ode negde a da nema pojma sta tamo ima zanimljivo.

Sto je rekla autorka teme da stavlja na instagram sliku. Ja imam drugaricu ona sa svakog putovanja dodje sa 3x4gb kartica. I sad nek bi rekao da unistava putovanje ali ne ona to voli i za nju je to putovanje da slika sve. Ona u tome uziva. Ne volimo svi isto, nije putovanje nesto striktno (dodjes, izgubis se, odes). Putovanje sluzi da vidis i upoznas nesto novo sto te zanima. Sto sad nebi sebi olaksao da se ucis na tudjim greskama, naravno nekad je car i da pogresis al nekad nije jer ti to moze upropastiti celo putovanje. 

Nove tehnologije nam daju tu fleksibilnost da imamo gomilu informacija ali mozemo da odlucimo sta i koliko "prija". Zato ja mislim da su nove tehnologije veliko poboljsanje.

To sto si znala ceo NY prvi put je zato sto si to podsvesno htela ja recimo isto mnogo istrazujem al nikad ne predjem tu granicu da sam "bio u svakoj ulici" pre nego sto odem. Sad opet ma koliko ti gledao nemozes preko slike da osetis duh grada, miris, ljude...

Slusam price mog dede o pradedi koji je putovao 30 i neke za Ameriku. I mogu da vam kazem da nemate zelju tako da putujete bas :). Nemas pojma gde ides, kako ides, koliko para... Mozda zvuci zanimljivo al zamislite samo da kupite kartu za brod za Ameriku dodjete nekako sa vozovima veci deo vremena zbog losih veza prespavate na stanicama, a oni kazu neide brod a para nema nazad. Vi polako peske preko suma i gora nase zemlje ponosne kuci. Nema hrane nema nista.To je bukvalno onda prezivljavanje. Da je onda bilo tehnologije mogoa bi da javi da posalju para makar za hleb dok pesaci kuci.

Sve u svemu nismo ni svesni koliko nam neke spravice koje se cine visak u prtljagu znace  :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Restore formatting

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Followers 0