Kada bi ga pitali o nacizmu, Helmut Kol bi govorio o "milosti poznog rođenja".

Soroš-smoroš, druga Srbija, Dobrica i njegove knjižurine sumnjive literarne vrednosti, to me sve manje zanima. Mene je zapravo zainteresovalo nešto u tim udžbenicima za školu:

У томе што тебе не занима је суштина ове проблематике. Полази се од скроз погрешног концепта, а то се не ради из незнања већ са прилично перфидним циљем, јер онај ко плаћа за своје новце хоће нешто и да добије.

Државе, народи, друштвене групе... имају своју логику, своје "животе" као и људи, као што се човек рађа, школује, запошљава, жени, удаје, рађа децу, туче, опија, луди, пропада или напредује, убија или бива убијен, тако и државе имају ствари које им се дешавају... и то има своје законитости и узроке. Већ смо се негде сложили да је погрешно сводити те узроке и законитости на један фактор, а ови Другосрбијанци то раде, своде узроке рата на психолошки и идеолошки фактор, с циљем да докажу како је до ратова дошло јер су ето Срби одједном полудели у приличном броју, баук звани "деведесете" се митологизује, митологизује се то неко зло, кад слушаш другосрбијанске друиде, као да слушаш старозаветне проповеднике, посебно оне из Откровења Јовановог, изашаше Ћосићу Добрице на шестоглавој шумадијској мангулици, књиге Добрицах написаше, Србљу их разделише, во књигије њиховаге хисторическе зађе и децу им полуђе, и оде то зло непокајано во Сребреницу... као ето, рат почео јер су људи полудели од пуно читања.

Na primer, na jednom mestu u današnjem udžbeniku, gde se opisuje situacija u Valjevu stoji da su okupatorske snage javljale da „i muškarci i žene smrtnu kaznu dočekuju stoički, mirno. Smrtna kazna izgubila je svaku efektivnost. Smrti se niko nije plašio“. 

S obzirom da sam usred dosta detaljnog čitanja o ratu između Iraka i Irana, zapalo mi je za oko da je Homeinijeva retorika u tom ratu bila gotovo identična ovoj rečenici. Konkretno, evo šta je Homeini poručivao tokom rata:

"Pojam straha ne postoji u kulturi mučeništva!"

"Ubijajte nas, naša nacija time postaje još svesnijom i životnijom!"

"Mi se ne plašimo smrti!"

Pa onda žene koje na televiziji govore kako su srećne što su im sinovi poginuli, i kako imaju još sinova i nadaju se da će i oni poginuti kao mučenici, i tako dalje. Naravno, oni koji su osmišljavali tu ideologiju sedeli su sigurni u svojim bunkerima okruženim protivavionskom odbranom.

Иран ти је добар пример шта је то, јер, Иран није заратио зато што је имао културу мучеништва, већ зато што су их Ирачани напали. Штавише, ако се не варам, Иран после тога никад није ни ратовао. 

То што нешто пише у књигама не значи да народ у то верује или да се тако понаша. То је оно како би вође волеле да се народ понаша, или како романтичари тврде да се народ кроз историју понашао. 

Али не брини, није то Србе направило народом који једва чека да се жртвује несебично за свој народ, напротив, кад би се мерио егоизам или саможивост, мислим да бисмо били високо котирани. 

Кад рат крене, постоји одређено понашање код војника које је пожељно, које се пропагира и глорификује, од народа, од мајки, од синова... али ратови не почињу због тога, тако се само подмазује ратна машина. Имао сам прилику да причам са много војника који су ратовали, и нико од њих не прича онако како то историјске књиге причају или националпесници описују. Код Србина имаш мало остатака сељачког патријархата који носи и одговорност. Гледао сам људе који су најмање загрижени за неку националну идеју како се највише труде и жртвују у рату, јер имају ту свест кад се прихвате неког посла, па било то и ратовање, да морају да га добро одраде. То су људи који су у миру углавном добре занатлије или пољопривредници, радници, одговорни људи углавном. Гледао сам велике букаче како прелазе из пешадије у АБХО, како беже у Канаду, коцкаре како дају Русу боцу алкохола да их одмени на стражи, људе који за 150 марака одрађују туђу смену на тешком делу фронта (Олово) јер морају да прехране породицу. 

Пуно је то сложеније од те другосрбијанске оверсимплификације.

Čini mi se da je nezdravo vaspitavati ljude, od malih nogu, da se ne plaše smrti i da njihovi životi nisu bitni. Kad im to jednom utuviš u glavu, biće ti vrlo lako da ih nagovoriš da taj svoj nebitni život daju za neki ideal koji ti smisliš, zar ne? Možda bi bilo zanimljivo napraviti neku studiju o tome kako vladajuća klasa oblikuje odnos svojih podanika prema smrti. 

Куд ће више бруке од старости? 

Ноге клону, а очи издају, 

узблути се мозак у тиквини, 

пођетињи чело намрштено; 

грдне јаме нагрдиле лице, 

мутне очи утекле у главу, 

смрт се гадно испод чела смије 

како жаба испод своје коре.

Могло би се о смрти свашта рећи, ја нисам присталица ни глорификовања скончавања у пеленама за одрасле, али то је већ друга тема.

Имао је ђенерал Милан Недић једну добру реплику господину Черчилу, кажу да га је она коштала главе. Кад је господин Черчил рекао да Немци Србима не могу да ништа, и колико год глава да посеку, Србима ће изнићи нове. Кажу да је ђенерал Недић предложио да Черчилу одсечемо главу па да видимо да ли ће му израсти нова.

Сваки народ има део фанатика, сваки народ има део становништва који се може завести, људи се могу довести у разна стања, па и она да постану равнодушни према смрти (јер живот постане гори од смрти), али није народ луд да верује да ће му нићи нова глава кад му ову одсеку. Србима није идеал погибија попут Синђелићеве, мада ће о њој да певају кад се напију, већ мерцедес и кафане по Бечу.

Marija Todorova:

No, nevezano sa otomanskom nasleđem u demografskoj sferi, problem Bosne kao politički problem ne bi trebalo prepisivati prevashodno otomanskom nasleđu: on je pre neposredna posledica interesa velikih i malih sila. Bosna je održavana kao ničija zemlja ne zbog potencijalno eksplozivne mešavine stanovništva, nego zato što je najpre Austrougarskoj bila potrebna predstraža na Balkanu, a potom je tobožnja nezavisnost Bosne trebalo da spreči narušavanje ravnoteže snaga između Srba i Hrvata. (...)

Argument da su suštinske vrednosti Zapada „demokratsko ustrojstvo društva... sa autonomnim gradovima, slobodnim preduzetništvom, staleškim sistemom i nizom drugih strukturnih odlika koje nisu tako uočljive“, i koje su sve teleološki dovele do demokratije, može osnovano da se opovrgne. U stvari, demokratija kao politička forma postala je svojstvena zapadnoevropskim nacionalnim državama tek u XX veku (a u Nemačkoj tek posle Drugog svetskog rata), nakon što su one u prethodnim vekovima postigle znatan, mada ne apsolutan stepen etničke i verske homogenosti i društvene discipline, i to neretko po sumnjivoj ljudskoj i moralnoj ceni. (...)

Apsurdno je poricati odgovornost kako domaćih, tako i stranih profitera i dušebrižnika koji su Jugoslaviju gurnuli u katastrofu, a potonju noćnu moru objašnjavali „balkanskim mentalitetima“ i „davnašnjim neprijateljstvima“.

Србима није идеал погибија попут Синђелићеве, мада ће о њој да певају кад се напију, већ мерцедес и кафане по Бечу.

Naše će sjene hodati po Beču, piti u kafani, vozit mercedese.

Problem je u tome što su ti ideali jako često laž. Drugim rečima, ljudi samo misle da ginu za pobedu slobode i pravde, a zapravo ginu zato što neka korporacija hoće da proširi poslovanje, ili da otvori rudnik, ili zato što je supersila osmislila državni udar i slično. Čovek umire dok izvikuje slogan koji je smišljen u nekom od svetskih centara moći. Smrt je sama po sebi tragična, a nekako je još mnogo tragičnija kada ideš da pogineš zato da bi neka firma sklopila trgovinski sporazum ili da bi neki političar uništio svoje protivnike. 

Ljudi na vlasti to dobro znaju, i često svesno šalju stotine hiljada naivnih u masovnu smrt. Možda je današnji egocentrični zapadni mentalitet u tom pogledu i dobar: dovoljno si sebi važan da nećeš nasesti na provokacije sociopata kojima je potrebno da pogineš. 

Što je najgore, sva ta složena zakulisna mehanika otkriće se ili dvadeset godina posle tvoje pogibije, ili se nikad neće ni otkriti.

Napomena: ne kažem da je svaka masovna pogibija rezultat oportunističke manipulacije; ja to stvarno ne znam. Kako je moguće odrediti da li je nešto zaista grassroots pokret narodnih masa?

Способан вођа или добар систем ће те довести дотле да то никад није лаж. Довешће те у ситуацију да рецимо стварно мораш да браниш своју имовину и своје чланове породице - па како неко може рећи да то није праведан циљ? Довешће те у ситуацију да против себе имаш стварну опасност, стварног непријатеља који ће да ти почини зло, и ти ћеш се стварно борити за праведну ствар, не улазећи у то да ли је до тог рата уопште требало да дође. Па још ако имаш своје ратне другове, који гину, па се трудите да један другог заштитите... што се углавном форсира у америчким филмовима о њиховим ратовима... сви знамо приче о Божићним партијама фудбала на западном фронту између зараћених страна. Не знамо да су следеће године официри имали наредбу да пуцају на сваког ко то покуша, па су неки Немци који су опет кренули ка енглеским рововима да честитају Божић и одиграју партију фудбалице добијали по метак у чело. Први светски рат је ако се не варам први случај у ком су војници стварно помислили "а можда ми и не морамо да се боримо". Занимљиво је да се у Другом светском рату то није поновило, што значи да су војни планери решили тај проблем. 

Западни менталитет ово не решава - јер Америка, та престоница хедонизма, уз мање проблеме ваљда, ипак окупи стотине хиљада војника и пошаље их 10х км далеко. И нема протеста као због Вијетнама, изгледа да је и тај проблем решен, а моје је убеђење - баш тим хедонизмом. Јер том форсирању хедонизма није да научи људе да не ратују, већ да научи остале да се не буне због рата и да их боли к. 

Западни егоцентризам нема за циљ да људе одучи од тога да гину за своје корпорације (Мет Дејмон то лепо описује у "Гуд Вил Хантингу" чини ми се), већ да обезбеди да се остали људи не буне због тих ратова. Па једна Данска има војску у Афганистану! Земља дембелија, социјална правда, људска права, геј права, геј бракови... али војска уредно у Афганистану, и нико се не буни... 

Узмимо југословенске ратове - шта може човек да приговори било ком војнику са било које стране који је само бранио нешто своје од реалне опасности, то би био идеал праведног рата. Али како је то праведан рат кад све три стране праведно бране своје од реалне опасности, како може бити праведан рат кад су сви у праву? Па то је то, доведу те у такву ситуацију. 

Једино мерило би могло да буде - узроци и карактер рата. Чувено питање из "Ничије земље" - ко је почео рат. Ко је био на страни добра а ко на страни зла, ко је хтео да подјаарми и протера друге народе, ко се само борио за свој опстанак, али не гледано појединачно већ гледано на нивоу зараћене стране. 

И опет, ако сам ја убеђен да су наши били у праву, видим по којој цени је све што је одбрањено плаћено, видим шта је све изгубљено, и запитам се, а да ли је стварно морало баш овако и овим путем. 

Први светски рат у нашем сећању није идеал - већ пример страшне погибије, како војничке тако и цивилне. Нама идеал могу бити сјајне победе на Церу, Колубари, Кајмакчалану, али сигурно не вешање цивила по Мачви и Ваљеву које помињеш, скапавање по Албанији, умирање од тифуса по Крфу... али Први светски рат је нешто што је по мом мишљењу, пример праведног рата који се није могао избећи за Србе.

Али кад прођеш западном Србијом, кад видиш те спомен костурнице које нико не одржава, за које ниси ни знао да постоје, у сваком селу, кад видиш снимке оних касета са костима са Крфа... ако имаш имало мозга видиш која је страшна цена плаћена у том рату, несумњиво праведном и неизбежном.

Све више имаш и филмове о немачким војницима, наравно на источном фронту против руских људождера, у којима се говори само о њиховом другарству и жељи да се преживи, нема нацистичке идеологије и жеље да се ствара хиљадугодишњи рајх, што је ваљда морало сваком Немцу у чело да буде урезано, и што је вероватно истина, после три године у рову сви идеали испаре и бори се за опстанак, остаје само човек који се бори за легитиман циљ, да преживи, иако је део најсмртоносније и најзлочиначкије машинерије у људској историји. 

И то је најбољи трик рата - довешће те да стварно желиш да се бориш, да преживиш, да заштитиш свог друга, своју породицу, своју имовину, свој град... јер стварно постоји опасност, без обзира како је рат почео.

Edited July 6, 201412 yr by Relja

Adam Curtis:

The way we see the world is as much shaped by the structures of power around us as the feelings we have within us. What shapes those feelings is reflected by the ideology of our time: that there is nothing more sacrosanct than our inner feelings. These days, the idea of immersing yourself in something grander than yourself is alien.

http://www.thecommentfactory.com/adam-curtis-talks-to-leah-borromeo-4941/

Edited July 7, 201412 yr by Uroš Krčadinac

S obzirom da onaj članak na Peščaniku, koji sam ovde linkovao, izvodi dobar deo srpskog nacionalizma iz dela Danka Popovića "Knjiga o Milutinu", uzeo sam da pročitam tu famoznu knjigu. Moram reći da je, nakon čitanja, moje poštovanje prema Peščaniku manje nego ranije. Evo šta tamo piše o "Knjizi o Milutinu":

I ako je nekome ostalo nešto nejasno, Milutin zaključuje, citiram: „Treba da im vratimo, da pobijemo Arnaute. Oni su pobili naše, razmrskali im glave ušicama sekira“. On najdirektnije poziva na osvetu.

Međutim, istina je da u knjizi to uopšte ne kaže Milutin. Citat em što je izvučen iz konteksta, em je pogrešno pripisan glavnom junaku. Sam Milutin, koji pripoveda sve događaje u knjizi, nijednom ne zagovara bilo kakvu osvetu bilo kome. 

Knjiga uopšte nije nikakav hvalospev nacionalizmu, niti poziva na rat i agresivnost, niti širi bilo kakvu mržnju. Uzeo sam da je čitam, priznajem, uz izvesne predrasude - jer je u članku predstavljena na veoma specifičan način:

Celu Srbiju je pokrenulo nešto drugo, ponovo u sferi kulture, i sada smo u godini 1985. kada je objavljen roman Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“. To je taj prekretni događaj, i mislim da komotno tu knjigu možemo da zovemo „mala crvena knjiga“, sećajući se kulturne revolucije Mao Ce Tunga.

Možda ja tu knjigu nisam čitao na pravi način, ali za mene je to knjiga o strahoti i besmislu rata. Glavni junak sve vreme priča kako mu uzimaju stoku za vojsku, kako ga teraju da ratuje za ideale koje ne razume, i kako on samo želi da ga ostave na miru da radi svoju njivu. Ima i drugih nivoa, recimo o partizanima i četnicima, ali Milutin jednako prezire i jedne i druge i neprestano govori da ratove nije trebalo ni počinjati, ni Prvi ni Drugi, da je daleko više izgubljeno nego što je dobijeno, da je bolje sačuvati narod nego dobiti rat.

Rekao bih da je to pre svega antiratna knjiga. Dok sam čitao, krstio sam se šta je sve autorka članka tu uspela da pronađe. 

Ово је само са првих пар страна... али не могу да верујем да негде нема детаљан текст, који почиње са "Философијом паланке" и српским нацизмом који не раскринкава Данка Поповића детаљно, као Ковач Кобрицу у оном тексту... 

---

Čujes li ti ovo, Milutine? – priđe mi majka. Kvrži prste i vata se za reklu, gužva je. Znam kako
je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina – da kažem, moja dva brata – poginula u prošlim
ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je – što bi se reklo, njen čovek – poginuo u
Bugarskoj, na Slivnici.

a goveda zarikala, da l’ od one zvonjave, da l’ stoka štogod predoseća –
ne znam. Znam da mi beše teško. Teško, bre, sinovče – kako koji rat, a tebi iz štale ode par
volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se šta je seljaku par volova. Taman podigneš
volove i ukoskas, a ono, uzme država, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama
treba, bre, volovi i da oru, i da vuku žito, i seno, i drva, treba da i’ prodaš, da uzmeš koju paru, a
ne ovako, da idu džabe. Kažem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje
štale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, znaš kaki su bili – ko upisani.

Lasno je ubiti jednog princa i jednu ženu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i žena –
mislim se. Interesuje mene šta će sad da bude – misle li ostali Bosanci za tim mladim
Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u
mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv Švaba? –
Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da
ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća. Pa je l’ tako?
Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.

Idem kući i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l’ će da bude ko što učitelj reče. Teško ti,

bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam
ja i otpre mnoge one školce. Dođu prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobođavanju svi
krajeva de žive naša braća – čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke „naše braće“.
Kažem ti, raspričaju se pred opštinom, pred školom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da će
neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred
opštinom – raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze.
Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici,
sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.
Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on
zaumio.
Dobro, Velibore, a koliko će to da košta? – javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li
nam čeljad biti brojnija i veselija?
Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakošnji ratova? – veli.
E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torovima, o ujedinjenju se radi – drzak,
bogati Velibor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Turbekuloza samo što
ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, što da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila
Principa.
Ne greši dušu, Milutine – moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli, valjda, da je i
taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.

Uroševa kafana – prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroševići. Oni piju i najglasnije pevaju,
oni najviše i psuju i pesmama prete Švabi – nije im teško, oni su oduvek najviše pesama i znali i
pevali, a mnoge su i sami sročili; već su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu – oni će
da pevaju, drugi će da ginu.

Ne znam kako se ono mesto zvaše, znam samo da je bilo u nedelju, čulo se crkveno zvono u
daljini. A mi se oko švapskog barjaka otimamo. Da bog sačuva. Majku jedni drugima psujemo
na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam što li nam je švapski barjak
toliko ustrebao, zašto zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.

A meni baš zapade da otmem onaj barjak.
Poručnik Garašanin me pofaljuje pred strojem. To diže ugled svima nama Šumadincima –
kaže.
Bog i duša, voleo bi da smo mi Šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i
bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.
Tu je poginuo i Aksentije, familijaz naše škole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog šarene
carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je
Aksentije slušao učitelja dok je ovaj pričao deci kako su se naši stari junačili, za go nož vatali i
oko barjaka se otimali. Pa eto, i naš Aksentije tako, ko naši stari iz priča za decu. A šta ja da
kažem njegovoj deci ako se kad vratim kući pa i’ sretnem?!

Gedžo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedžo, kud ćeš sad kad ne znaš da plivaš? Eto,
oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a naši to nisu znali. Bože, što nam bar ne posla
neprijatelja koji ne zna naš jezik!
Šta nam je ovo trebalo, Milutine – gledam onaj jad i propast našu.
Posle nam oficiri objašnjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo naše saveznike, da
Švabe i Mađare vežemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili
na Švabe i Mađare, oni bi na Ruse udarili još više. Mi smo se, kažu, odužili svojoj slovenskoj
braći. Ko će ako Srbi neće.
E baš dobro što smo opet stradali za neku slovensku braću – mislim se, al ćutim. Stalno nas s
nekim bratime, pa na se prtimo što nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku
slavu – ako je verovati da ona o Srbima kruži po svetu – olako utopili u beslovesnu vodurinu.
Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Što su se stidele pred saveznicima, zar nisu
mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!

Мислим да је цела књига:

http://tamoiovde.files.wordpress.com/2012/01/knjiga-o-milutinu.pdf

Edited July 8, 201412 yr by Relja

Ima na netu koliko hoćeš polovnih, kreću od 150 dinara, greota čitati sa ekrana Okej je knjiga, vredi pročitati. 

Pre par godina, otac mog dobrog prijatelja izvadi knjigu iz svoje male biblioteke, Knjigu o Milutinu, i održi mi slovo kako su se eto Srbi žrtvovali za sve ostale Južne Slovene, krvarili, bacali slobodu u bescenje i na kraju šta su dobili? Kurac kriv, ništa, ničevo, nada. Bedu i smrt. Ne, ne, sine moj. Možda sada ne razumeš, ali kada budeš tu knjigu pročitao sve će ti biti jasno.

Teško da je ta knjiga povela propagandu srpske nacionalne ideologije, ali verovatno se smatra kultnom u tim krugovima, da ne kažem rovovima, pa je i danas deo diskursa ljudi zakucanih u tim istim rovovima. Ne znam. Moj deda je bio seljak, a ćale harmonikaš, ništa ja iznutra ne znam o tim kružocima i rovovima.

Ono što me, pak, zanima u pogledu jugoslovenske disidentarije nije to. Zanima me zašto su, kao artikulan glas, postojali samo desni disidenti? Bilo desni liberali, bilo desni rojalisti, bilo desni fašisti (desni u smislu srpskog nacionalizma i odnosa prema strogo tržišnoj privredi). Gde su bili levi disidenti? Jugosloveni, protivnici titoizma i zastupnici neke vrste demokratskog socijalizma? Da li ih nije bilo zato što je nam je intelektualna elita uvek bila slaba ili zato što režimu nisu odgovarali?

Tito je voleo desne disidente. Dobrica je pravi primer toga kako je Titov režim koristio srpsku desnu inteligenciju za svoje potrebe. I Mihiz, i cela ta ekipa, svi su oni živeli kao bubrezi u loju u tom "totalitarnom" režimu i "podrivali ga iznutra". Okej, imali smo Pekića, imali smo Đilasa, imali smo 68-mu, imali smo neke nezavisne glasove, ali sve je to tanko.

Zato verzujem da ako je neko stvorio neokonzervativnu, neofašističku revoluciju s kraja osamdesetih, to su bili udbaši, titoisti, nikakvi četnici i rojalisti.

Edited July 8, 201412 yr by Uroš Krčadinac

Ima na netu koliko hoćeš polovnih, kreću od 150 dinara, greota čitati sa ekrana Okej je knjiga, vredi pročitati. 

Да ви можда нисте погрешили саговорника?

Pre par godina, otac mog dobrog prijatelja izvadi knjigu iz svoje male biblioteke, Knjigu o Milutinu, i održi mi slovo kako su se eto Srbi žrtvovali za sve ostale Južne Slovene, krvarili, bacali slobodu u bescenje i na kraju šta su dobili? Kurac kriv, ništa, ničevo, nada. Bedu i smrt. Ne, ne, sine moj. Možda sada ne razumeš, ali kada budeš tu knjigu pročitao sve će ti biti jasno.

Teško da je ta knjiga povela propagandu srpske nacionalne ideologije, ali verovatno se smatra kultnom u tim krugovima, da ne kažem rovovima, pa je i danas deo diskursa ljudi zakucanih u tim istim rovovima. Ne znam. Moj deda je bio seljak, a ćale harmonikaš, ništa ja iznutra ne znam o tim kružocima i rovovima.

А десничари су иначе све професори и пијанисти?

Цитирао сам делове књиге, имаш линк, то јесте нека врста култне књиге, као што су једно време биле Драшковићеве књиге, кад је изашла "Ноћ Ђенерала" једва сам измолио бившег друга да ми је позајми на дан и по, и у то време сам је и прочитао Али погледај мало шта у тој књизи пише, да ли је то онај српски нацизам о ком Пешчаничани стално трубе? Да ли је то култ смрти? Да ли имаш негде, као код шпанске Франкове легије покличе типа "Виве ел муерте"? Или на самом почетку имаш жал за људима који су слушали превише прича па онда превише ревносно јурнули на бајонете, а Милутин мисли о њиховој деци, прича о кафеџијама који певају а у рат не иду... 

Ono što me, pak, zanima u pogledu jugoslovenske disidentarije nije to. Zanima me zašto su, kao artikulan glas, postojali samo desni disidenti? Bilo desni liberali, bilo desni rojalisti, bilo desni fašisti (desni u smislu srpskog nacionalizma i odnosa prema strogo tržišnoj privredi). Gde su bili levi disidenti? Jugosloveni, protivnici titoizma i zastupnici neke vrste demokratskog socijalizma? Da li ih nije bilo zato što je nam je intelektualna elita uvek bila slaba ili zato što režimu nisu odgovarali?

Tito je voleo desne disidente. Dobrica je pravi primer toga kako je Titov režim koristio srpsku desnu inteligenciju za svoje potrebe. I Mihiz, i cela ta ekipa, svi su oni živeli kao bubrezi u loju u tom "totalitarnom" režimu i "podrivali ga iznutra". Okej, imali smo Pekića, imali smo Đilasa, imali smo 68-mu, imali smo neke nezavisne glasove, ali sve je to tanko.

Zato verzujem da ako je neko stvorio neokonzervativnu, neofašističku revoluciju s kraja osamdesetih, to su bili udbaši, titoisti, nikakvi četnici i rojalisti.

Кад погледаш шта су постали "леви дисиденти" после пада Берлинског зида, нпр. Вацлав Хавел, видиш да се иза њих углавном крила једна дружина из Вирџиније.

А та иста дружина је изгледа према господину Брозу била поприлично благонаклона јер је и сам био трн у нози Совјетима. А кад нема лове од УСАИДА, и број дисидената падне... 

Али имао си ту екипу либерала, скрајнутих негде почетком седамдесетих, Латинка Перовић, Марко Никезић... они се воде као нека српска левица у КПЈ, мада никад горег прогона и никад више забрањених књига није било него за време "српских либерала". То је поражена екипа са Осме седнице, Стамболић и другови. Они су духовни а често и биолошки очеви данашњих другосрбијанаца. Други тим је био Слобин тим. 

И да, удба и пресвучени комунисти, плус гибаничарски Булајићеви квазичетници који се с културном српском десницом ни у лифту нису срели. Већ 93. кад је Шешељ помислио да је неки фактор чика Слоба му је објаснио ко ту коси а ко воду носи. 

Неоконзервативна и неофашистичка... побогу, шта ви децо данас читате... 

Међутим, господин Броз је знао како да задовољи ту леву опозицију, шта је за њих најсмртоносније - добре пензије, велики станови, Пула, Опатија, амбасадорска места... уместо да их сатире, купио их је. За шприцер и кавурму.

Edited July 8, 201412 yr by Relja

Broz je da kažem uspešno zadovoljavao i levu i desnu opoziciju, tu nema sumnje, samo što ta leva opozicija nikada nije bila dovoljna jaka i pametna, o tome pričam. Kao ni danas uostalom. Srbija nema nikakvu levicu: Prva Srbija je neokonzervativna, Druga je neoliberalna. Mada je pitanje šta levica danas ima pravo da ponudi. Ne bih se usudio da predlažem rešenja. Jedino što znam jeste da Balkanu nema spasa bez međusobne saradnje malih balkanskih naroda, da se vredi boriti za ovaj jezik, da neartikulisane revolucije (bilo leve, bilo desne) neće doneti ništa dobro, ali neće ni izbori sa trenutnom vladajućom elitom. Mislim da zapravo pre ikakvog bunta treba jedan dugi period razmišljanja i preispitivanja.

А десничари су иначе све професори и пијанисти?

Moj deda je prezirao komuniste. Oduzeli su mu zemlju i vinograde i osakatili ga na Sremskom frontu. Nemam ja nikakve iluzije o komunističkim zločinima u Srbiji i Jugoslaviji.

Međutim, imam pravo da vrednujem antifašizam. Antifašizam ne može iskupiti zločine, ali može sprečiti relativizam svih vrednosti: nisu sve strane u tom ratu bile jednako zločinačke jer ideali za koje su se borili nisu bili jednakopravni. Ideal socijalne pravde i balkanske i internacionalne solidarnosti, koliko god bio problematičan, ipak je za klasu iznad ideala bilo koje vere, ideala roda, krvi i tla.

Može se "Knjiga o Milutinu" čitati i tako, kako su se Srbi žrtvovali za ostale balkanske narode, ali to bi bilo jedno navučeno, proizvoljno tumačenje; ukoliko je pisac i želeo to da kaže, ta poenta je sasvim sekundarna, ili čak tercijarna. Ja bih pre rekao da je to knjiga koja viče protiv rata, nego koja pujda ljude u rat.

Broz je da kažem uspešno zadovoljavao i levu i desnu opoziciju, tu nema sumnje, samo što ta leva opozicija nikada nije bila dovoljna jaka i pametna, o tome pričam. Kao ni danas uostalom. Srbija nema nikakvu levicu: Prva Srbija je neokonzervativna, Druga je neoliberalna. Mada je pitanje šta levica danas ima pravo da ponudi. Ne bih se usudio da predlažem rešenja. Jedino što znam jeste da Balkanu nema spasa bez međusobne saradnje malih balkanskih naroda, da se vredi boriti za ovaj jezik, da neartikulisane revolucije (bilo leve, bilo desne) neće doneti ništa dobro, ali neće ni izbori sa trenutnom vladajućom elitom. Mislim da zapravo pre ikakvog bunta treba jedan dugi period razmišljanja i preispitivanja.

Броз је десну опозицију задовољио 1980. Имала је КП увек и своје десније крило, али то није била десна опозиција. Ово је десна опозиција

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9A%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0

А лева опозиција... лако је било капљици да се изгуби у мору тада претпостављам. А то што данас не успева да исплива ниједна таква странка, то ми је јако сумњиво. Најлевичарскији програм има један покрет који се сматра најдесничарскијим

Па није проблематично шта левица може добро да понуди, то је Скандинавија. Уствари, све супротно овом што се ради код нас и то је то, права радника, мало више мешања државе у привреду, мање социјалне разлике...

Не мислим да ту сад треба открити неку топлу воду, треба се организовати и делати, јер смо на крају добили државу без опозиције, без алтернативе.

Moj deda je prezirao komuniste. Oduzeli su mu zemlju i vinograde i osakatili ga na Sremskom frontu. Nemam ja nikakve iluzije o komunističkim zločinima u Srbiji i Jugoslaviji.

Međutim, imam pravo da vrednujem antifašizam. Antifašizam ne može iskupiti zločine, ali može sprečiti relativizam svih vrednosti: nisu sve strane u tom ratu bile jednako zločinačke jer ideali za koje su se borili nisu bili jednakopravni. Ideal socijalne pravde i balkanske i internacionalne solidarnosti, koliko god bio problematičan, ipak je za klasu iznad ideala bilo koje vere, ideala roda, krvi i tla.

Ма рекао си нешто да немаш инсајд информејшн из редова националиста јер су ти деда и ћале сељак и хармоникаш, као да су националисти иначе све професори и пијанисти.

Иначе, ова логика ти је... антифашизам није довољна вредност сама по себи. Стаљин је био антифашиста, па је побио 30 милиона људи. 

Не могу комунистички наводни идеали да обришу све оно што су радили или урадили, ма како ти били симпатични. Као, четници су клали из погрешних идеолошких разлога, а комунисти су стрељали али идеолошки исправно... ово је ужасна тврдња. Шта пише на тараби је потпуно секундарно.

Социјална правда остварена је пуно боље у свим државама у којима нису победили, балканска и интернационална солидарност односила се само на њихове идеолошке истомишљенике док су све остале убијали по кратком поступку. 

Па није проблематично шта левица може добро да понуди, то је Скандинавија. Уствари, све супротно овом што се ради код нас и то је то, права радника, мало више мешања државе у привреду, мање социјалне разлике... Не мислим да ту сад треба открити неку топлу воду, треба се организовати и делати, јер смо на крају добили државу без опозиције, без алтернативе.

Ma problem je čitav svet. Šta je Srbija, šta je Bosna? Minijaturne vukojebine u sistemu globalne ekonomije. Kako ti ekonomski sistemi rade? Može li se ta ekonomija popraviti? Da li je takva ekonomija uopšte održiva ili će se sve urušiti još za našeg života? Nema života za Srbiju dok ne vidimo kako rade globalni tokovi. Danas je svet toliko povezan da su nezavisne male nacionalne politike nemoguće, inherentno nemoguće, nemogućnije nego ikada u istoriji. Šta jedna stranka u Srbiji može da uradi, sve i da nekim čudom ima pare i izbori se sa udbašima i mafijom? Mora se razmišljati internacionalno.

Не могу комунистички наводни идеали да обришу све оно што су радили или урадили, ма како ти били симпатични. Као, четници су клали из погрешних идеолошких разлога, а комунисти су стрељали али идеолошки исправно... ово је ужасна тврдња. Шта пише на тараби је потпуно секундарно.

Jeste užasna tvrdnja, ali ja to nisam rekao Rekao sam samo da treba poštovati partizanski antifašizam, uz svest o partizanskim zločinima, osobito na kraju rata i posle rata. Jer ako, primera radi, izjednačimo Jasenovac i Blajburg -- ako ih vrednosno izjednačimo, ne po broju žrtava nego po istorijskoj interpretaciji -- onda ispada da su partizani i ustaše jednako klali i da se sve svodilo na jedan tužni nesporazum unutar hrvatskog nacionalnog bića. To je opasna relativizacija i nešto što se zove istorijski revizionizam. Mislim da današnja Srbija treba da bude ponosna na svoju antifašističku partizansku borbu, sveukupno i generalno, ali da istovremeno vrlo jasno označi i osudi sve partizanske i komunističke zločine i pokolje.

Što se tiče Staljina, pre svega, Jugoslavija nije bila SSSR, daleko od toga. To su pogrešna poređenja. Jedno je pseudosocijalistička despotija, da ne kažem poluprosvećeni apsolutizam, drugo jedan daleko stravičniji totalitarni režim. Zatim, jebiga, SSSR jeste pobedio Nacinemačku. Da nije bilo Rusa pitanje je kako bi se Drugi rat završio. Etnički gledano, što ja ne volim ali možemo i tako, bio je to veliki rat Nemaca i Rusa, pa tek onda rat svih ostalih. I tu su Rusi pobedili, i tu su komunisti pobedili, i ta velika komunistička pobeda treba biti poštovana kao antifašistička pobeda. A sve šta je usledilo, gulazi i genocidi Staljinova režima, treba biti javno tretirano kao novo zlo, verovatno ne manje od nacističkog, ali istovremeno treba biti svetan da je taj isti režim uspeo da pobedi nacizam.

Znam, nijanse su u pitanju, ali presudne nijanse.

Treba pomenuti još neke stvari koje se retko pominju kad je reč o Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Još od razlaza Tita i Staljina, za sve komunističke ''grehe'' optužuje se Kominterna, kako sa partizanske, tako i sa četničke strane. TAko i četnici partizane obeležavaju kao bespogovrone poslušnike politike Kominterne.

Realnost je malo drugačija. Sovjetski Savez je imao veoma konstruktivan pristup borbi protiv fašizma, za razliku od naših Partizana. Staljinova doktrina bila je drugačija od lenjinove, i pre svega je zagovarala jačanje socijalizma u jednoj državi, pa tek onda njegovo širenje na ceo svet. Partizani se sa ovim nisu slagali, jer im je glavna bila revolucija i dolazak na vlast. SSSR je bio u koaliciji sa Engleskom i kasnije SAD-om. Pošto su drugi saveznici u početku podržavali četnički pokret, tako je i Kominterna često pokušavala da pomiri Partizane i Četnike.

Staljin je od Partizana očekivao borbu protiv okupatora, ne revoluciju. Pitanje vlasti trebalo je da dođe na dnevni red tek posle oslobođenja. Pa su tako često nezvanično osuđivali mnoge partizanske zločine u početku Drugog svetskog rata. Mnoge stvari su Partizani sakrili od Kominterne, jedna od njih je i suludi pokolj izvršen u Crnoj Gori i Hercegovini ('kasnije nazvan ''Lijeva skretanja''), osnivanje proleterskih brigada (Kominterna je podržavala zajedničku borbu svih anti-fašista, tako da je bila protiv obeležija klasne borbe u ustanku, jer su mislili da će to da odbije delove stanovništva od tog pokreta).

Partizani su bili u svakom smislu narodna vojska, koju je njihov Glavni štab iskoristio da bi uvalio svoje dupe u fotelju. Kasnije su i one koji su u rat išli iz ideoloških razloga izneverili, velik deo njih završilo je na Golom otoku. Sve da bi Tito mogao samostalno da vlada svojom osvojenom prćijom. Neko je pitao za leve disidente... Arsa Jovanovic, Vlado Dapcevic (koji je kasnije malo pomanitao), Branko Petricevic... I mnogi drugi koji su svoje ideale platili glavom i robijom.

Edited July 9, 201412 yr by gosn.shofershajbna

Neko je pitao za leve disidente... Arsa Jovanovic, Vlado Dapcevic (koji je kasnije malo pomanitao), Branko Petricevic... I mnogi drugi koji su svoje ideale platili glavom i robijom.

Tako je.

Ali to je bio, rekao bih, arhipelag hrabrih ljudi pre nego artikulisana politička snaga.

Jeste užasna tvrdnja, ali ja to nisam rekao Rekao sam samo da treba poštovati partizanski antifašizam, uz svest o partizanskim zločinima, osobito na kraju rata i posle rata. Jer ako, primera radi, izjednačimo Jasenovac i Blajburg -- ako ih vrednosno izjednačimo, ne po broju žrtava nego po istorijskoj interpretaciji -- onda ispada da su partizani i ustaše jednako klali i da se sve svodilo na jedan tužni nesporazum unutar hrvatskog nacionalnog bića. To je opasna relativizacija i nešto što se zove istorijski revizionizam. Mislim da današnja Srbija treba da bude ponosna na svoju antifašističku partizansku borbu, sveukupno i generalno, ali da istovremeno vrlo jasno označi i osudi sve partizanske i komunističke zločine i pokolje.

Što se tiče Staljina, pre svega, Jugoslavija nije bila SSSR, daleko od toga. To su pogrešna poređenja. Jedno je pseudosocijalistička despotija, da ne kažem poluprosvećeni apsolutizam, drugo jedan daleko stravičniji totalitarni režim. Zatim, jebiga, SSSR jeste pobedio Nacinemačku. Da nije bilo Rusa pitanje je kako bi se Drugi rat završio. Etnički gledano, što ja ne volim ali možemo i tako, bio je to veliki rat Nemaca i Rusa, pa tek onda rat svih ostalih. I tu su Rusi pobedili, i tu su komunisti pobedili, i ta velika komunistička pobeda treba biti poštovana kao antifašistička pobeda. A sve šta je usledilo, gulazi i genocidi Staljinova režima, treba biti javno tretirano kao novo zlo, verovatno ne manje od nacističkog, ali istovremeno treba biti svetan da je taj isti režim uspeo da pobedi nacizam.

Znam, nijanse su u pitanju, ali presudne nijanse.

За разлику од неких, ја ћу ти дозволити да знаш шта си рекао а шта ниси

Ова прича ме подсећа на онај виц, кад умре човек који је са свима био у сукобу и ни са ким се није слагао. И сад свештеник/рабин моли некога да каже нешто о покојнику. И дуго траје тишина, окрећу се сви око себе, нико ништа не говори, а онда устане један чича и каже: - Брат му је био још гори...

Комунистички покрет у суштини сматрам штетним и злочиначким, покретом који нам је узео барем 80 година цивилизацијског напретка. Једина светла тачка је то што се борио против покрета који је био још гори. А и то је под знаком питања, јер су се борили увелико и против "класног непријатеља", других антифашистичких покрета, убијали Недићеве жандаре који нису били никакви фашисти већ су се нашли у небраном грожђу, убијали неистомишљенике по Црној Гори и Херцеговини, а све то тек пошто је Хитлер напао СССР. Да не причамо о Стаљиновом понашању, и рецимо подели Пољске са Хитлером.

Оно што нам нуде је лажна дилема - ако се не дивиш партизанском антифашизму, онда си фашиста. 

КП је иначе подржала рецимо усташки Устанак у Лици, сукоби су дошли тек касније. 

Не видим како Србија може да буде поносна на оне који су убијали неистомишљенике редом и у рату и у миру само зато јер су се борили и против Немаца. 

Напори обичних поштених људи у том покрету ок, али сам покрет као покрет... 

Стаљинова злодела нису дошла после фашистичких, дошла су пре, трајала су за време нацистичких, а наставила су се и после.

И о томе мислим као о КПЈ. Треба славити победу над фашизмом, али то Стаљина не чини ништа мање монструмом.

Антифашизам је нешто вредно поштовања, али није оправдање за друга зла. Посебно комунистичка, које је човечанство коштало и више него нацизам.

Или, речима либерала...

Šta misliš kako su završavali oni koji su se u Sovjetskom Savezu ''našli u nebranom grožđu''?

Što se tiče podele Poljske sa Hitlerom, to ja jako komplikovana i konfuzna tema. Treba pomenuti da su delovi Poljske koje su pripali Sovjetskom Savezu bili deo Ruske Imperije pre revolucije i građanskog rata i da su isti oduzeti silom od strane novoformirane Poljske i Rumunije. Poljska nije bila tako nevina kao što se pretstavlja od strane zapadnih istoričara. Pre napada na Čehoslovačku (koji uzgred nije proglašen početkom Drugog svetskog rata, samo zato što tad ni Britanija, ni Francuska nisu Nemačkoj objavile rat), Poljska je sklopila pakt sa Hitlerom. Takođe pošto je Čehoslovačka napadnuta, Poljska je u sklopu tog pakta sa Hitlerom otela deo Slovačke. Tako da ko sa đavolom tikve sadi... Jedini koji su bili protiv izdaje Čehoslovačke bili su Sovjeti. Francuzi su čak predlagali Jugoslaviji, kao članici Male Antante da napadne Nemačku (što bi bilo više nego samoubilačka misija), zbog okupacije Čehoslovačke, dok su u isto vreme sa Hitlerom potpisivali sporazum u Minhenu.

Tokom Građanskog rata u Španiji, koji je bio jako bitan za anti-fašističku borbu, jedini koji su pružali pomoć anti-fašističkim snagama bili su Sovjetski Savez i Meksiko. ZApadne zemlje su člak uvele embargo na dostavu oružija anti-fašistima.

Kad su se svi lepo izdogovarali sa Hitlerom i dali  mu ono što je tražio, zašto ne bi Staljin uradio isto. Time je kupio vreme, i uzeo je delove nekadašnje ruske države koji su bili oteti ili odmetnuti posle revolucije. Tako da u paktu Ribentrop-Molotov, ne vidim nikakav problem. On je bio odraz interesa dva velike i suprotstavljene države. To što je taj pakt bio na snazi i kad su zapadne zemlje objavile rat Nemačkoj, stvarno ne igra nikakvu ulogu. Sovjetski Savez je sa Hitlerom bio u zategnutim odnosima još  od njegovog dolaska na vlast, pa su i Britanci i Francuzi, a i Poljaci, za to vreme sa njim potpisivali razne sporazume.

O domaćim prilikama ću kasnije...

Edited July 10, 201412 yr by gosn.shofershajbna

Доста солидан текст господине Индијанац, о том раубовању "антифашизма". 

Не разумем ваше питање о небраном грожђу госн. Шофершајбна. Господин Џугашвили је прво чисткама невероватно ослабио Црвену армију, затим није адекватно спремио одбрану од Хитлера, а онда је сваког ко је пао у заробљеништво прогласио малтене издајником. Било је врло лако и врло незгодно наћи се у небраном грожђу у СССРу.

Нису Пољаци били цвећке наравно, али овде говоримо о бескомпромисном антифашизму друга Кобе. 

Гледе Шпаније, нисам сигуран да је подржавање комуниста у том рату нешто што је обавезено.

Обично они који правдају Стаљинов пакт са Хитлером о Пакту кнеза Павла говоре као о издаји

Mislio sam na estonske, letonske, litvanske, ukrajinske i beloruske kolaboracioniste. Stepan Bandera o kome se dosta govori u poslednje vreme je jedan od njih, a bilo ih je na okupiranim područijima Sovjetskog Saveza dosta. Ne vidim razliku između njih i srpskih kolaboracionista u koje svrstavam Nedićevce, Ljotićevce i Četnike Koste Pećanca.

Što se tiče Španije, u ovom građanskom ratu je zapad odbio da se suprotstavi Hitleru i Musoliniju. Time je tamo uspostavljen režim koji je trajao sve do sedamdesetih godina, koji je spasao glavu mnogim nacističkim zločincima, među kojima je bio i veliki broj Ustaša.

Pakt Staljina sa Hitlerom je bio pregrupisavanje snaga, pred veliki sukob. Pakt Kneza Pavla sa Hitlerom je bio u svakom smislu istorijska greška. Neki danas veruju da je ključno parče zemlje na raskrsnici Evrope, Azije i Afrike moglo da se provuče kroz Drugi svetski rat bez žrtava i vojnog uplitanja u sukobe. Nažalost to je bajka koju danas mnogi pripovedaju. Treba samo pogledati paktove koje je Hitler prekršio pre potpisivanja pakta sa Jugoslavijom (kao npr onaj sa Poljskom koji sam ranije pominjao), kao i uslove koje je nametao određenim narodima sa kojima je paktove potpisivao. Tako je od Rumuna pored što ih je kao stoku gonio na Istočni front odvojio Transilvaniju da bi namirio Mađare, Bukovinu da bi namirio Staljina, Mađare je slao na Istočni front, kad je Horti počeo da se koleba izvršio je desant  specijalnih jedinica u sred Budimpešte i kidnapovao mu sina... I sa takvim likom smo trebali da potpisujemo pakt?

Još od stvaranja Jugoslavije njenu teritoriju su mnogi merkali. Ako misliš da bi Hitler nju ostavio netaknutom i pustio niz vodu aspiracije: Mađara, Bugara i pre svega Italijana zbog nekog pakta koji je potpisao sa regentom anglofilom, onda ne znam šta više da ti kažem? Ne bih išao toliko daleko da kažem da je pakt Kneza Pavla bio izdaja, ali je definitivno bio istorijska greška. Kad je regenstvo raskrstilo sa Milanom Stojadinovićem, imali su priliku da se distanciraju od nemačke politike. To bi možda izazvalo nemački napad na Jugoslaviju, ali definitivno ne tom silinom kao što je bio onaj u aprilu, i definitivno ne bi otvorio sezonu lova na Srbe na Balkanu koja je usledila posle toga, već bi Jugoslavija bila tretirana kao i svaka druga okupirana država.

Edited July 10, 201412 yr by gosn.shofershajbna