To što je ovaj konkretan spot o Rusiji ne znači da je američka vlada bolja ili da na Trinidadu nije gore itd Naravno da zapadne zemlje sebe uzdižu u nebo, a gledaju da unize svakog drugog kako bi opravdale svoju prošlu, sadašnju i buduću politiku. Ako se gleda na taj način, sasvim si u pravu. Inače, razgovarajući sa Rusima po Rusiji, primetio sam da se ljudi najviše žale na to što je kompletan državni aparat duboko kriminalizovan, što "mafija upravlja državom" kako to tamo vole da kažu.

A šta je whole picture? Imperijalne zađevice u kojima stradaju slabi -- bilo da je to stanovništvo Rusije ili Amerike, bilo da su to narodi trećeg sveta.

Da li iko veruje da je Putin nekakav borac protiv globalnog imperijalizma, a da je sam ruski imperijalizam bezopasan?

A ja nemam dovoljno informacija da bih merio razlike u humanosti i razboritosti između imperijanih elita, ali znam da mi nijedna nije simpatična.

Sad sam tek video propagandni spot Amnesty Internationala.

Ovde se mnogo priča o pritisku na medije u Rusiji. Članak Gardijana koristi fraze kao što su: ''crackdown on independent media'' koje linkuje sa člankom Al Džazire u kom se govori o otkazu koji su dobili novinari jednog ruskog onlajn portala zbog intervjua koji su uradili sa Aleksandrom Tarasenkom, glasnogovornikom Desnog Sektora. Da ne dužim sad o Desnom Sektoru, ali mislim da se slažemo da organizacija koja veliča politiku saradnika nacista Stepana Bandere i pravi skupove u sećanje na ukrajinsku dobrovoljačku SS diviziju ''Galicija'' (koja je i u Jugoslaviji ostavila svoj krvav trag) ne treba da ima medijski prostor u normalnoj državi. Kako bi vi odreagovali da neki naš portal uradi intervju sa Goranom Davidovićem, nekim iz Pokreta 64 županije ili nekim ko promoviše ideje Ustaškog pokreta (na stranu što su takvi nažalost u Hrvatskoj veoma popularni)?

Možda bi NBC mogao da odradi neki intervju sa pripadnicima neke KKK lože.....?

Zapadni mediji pored toga što ignorišu očiglednu fašističku orijentaciju Desnog Sektora, isti koriste kao argument medijske torture u Rusiji. Ne želim sad da navodim primere otpuštenih novinara sa vodećih američkih medija, zbog protivljenja raznim američkim intervencijama (a ima ih mnogo), već me zanima da li ta sloboda medija koja je Rusiji potrebna, podrazumeva da svakakvi akrep mogu slobodno javnosti da prezentuju svoju uvrnutu ideologiju? Ako je tako, onda sam ja protiv slobode medija.

Ruski imperijalizam postoji, ali je još nedovoljno jak da bi se sukobio sa američkim, bar na nekom globalnom planu. Danas navijam za Ruse baš iz razloga što je ovom svetu potrebno više velikih sila. Da nije ruskog imperijalizma danas bi nad Sirijom sipali bombe NATO avioni, a Snoudenu bi sudili kao najvećem izdajniku, iako je njegov čin bio pre svega patriotski.

Edited July 2, 201412 yr by gosn.shofershajbna

Whole picture је стварање boogeymana, страшила, бабароге, Голдштајна, Империје зла, Осовине зла, недодирљивих, зликоваца који малтретирају гејеве и новинаре. 

Упореди резултате тих империја у последњих 20 година.

Али немаш кампање "немојте да вас Француска превари својим Лувром", "немојте да вас Америка превари својим Њујорком", "немојте да вас Енглеска превари својим Лондоном" ни због чега што су урадили. Ирачани, Сиријци, Либијци, Украјинци... тренутно уживају у свему томе.

А имаш кампању да се бојкотују ОИ у Сочију, да се избаци Русија из ФИФА, да се уведу санкције РФ, Путин је нови Стаљин, Руси су Монголи, а тек гејеве што малтретирају... а тек што су корумпирани... а тек медијске слободе, куку & леле... 

И баш те оркестриране кампање воде слободни западни медији, најчешће ДРЖАВНИ (ББЦ, ВОА, РФЕ...), дакле амерички и енглески РТСови. Они који сасма случајно не стварају овакву слику о Енглеској.

Da li bi ruski Snouden u rukama Amerikanaca bio ruski patriota isto koliko je američki Snouden američki patriota? Rekao bih da se tu ne radi o patriotizmu nego o ljudskoj časti i istonoljublju.

I to što Rusi imaju manji učinak od Amera samo je zato što su u poslednjih dvajs godina imali manju moć. Stvarno mislite da bi bilo drukčije da Rusi drže glavne dizgine?

(Drže dizgine narod d' izgine.)

Где може да буде исто православна Царевина и руља Мамонова?

Не ради се о томе да ли су Руси бољи и да ли би били гори.

Ради се о томе да би нас вероватно, да је ситуација обрнута, Руси убеђивали, као што већ кроз историју јесу, да је Запад легло зла, да су расно подељени, да су имигранти дискриминисани, да су жене неравноправне, да су оболели од АИДСа дискриминисани... углавном да је то једна стока бесловесна с којом не само да је најбоље немати посла, већ је скоро и неморално имати било шта с њима.

И као што то није требало прихватати пре, не треба ни сад, а не би требало ни убудуће. Па су тако мени исто сумњиве вести о хиљадама побијених цивила на истоку Украјине (иако верујем да их кијевска хунта не штеди) као и вести о Асадовим снајперистима који воле да вежбају на трудним женама (иако верујем да ни Асад није неко ко ће поштовати људска права по сваку цену).

  Nisam mislio da će ikada doći trenutak u kome ću morati da se složim sa Reljom 

  Nisam mislio da će ikada doći trenutak u kome ću morati da se složim sa Reljom 

Ех ви екстремисти, ваша ригидност и предрасуде...  

To ubeđivanje, to je priroda savremene propagande, od Frojda, Rifenštalove, Gebelsa, do danas. Ne sumnjam da se u ruskim medijima o Zapadu piše na neobjektivan način. I ne sumnjan da se interesi ruske vladajuće klase pravdaju idealima i principima. Sve je to kako mora, al' kud zabrani psovanje, čkumaterinu?!

А шта друго очекивати од источњачке деспотије која не дели идеале НАМБЛАе... 

@ Uroš

Mozemo ih nazvati kako god. Zavisi o kome se radi. Ruskih Snoudena je bilo na stotine još od Sovjetskog Saveza, tad su ih zvali disidenti. Neki od njih su bili stvarni borci protiv nepravde, dok su drugi to radili iz interesa, za novac itd. Danas su to uglavnom oligarsi kojima je posao procvetao za vreme Jeljcina, pa ih je Putin očepio, da bi doveo neku svoju garnituru. Takvi ljudi nemaju kredibilitet koji ima Snouden npr. Zapad bi dupe dao da se domogne nekog običnog čoveka, bez putera na glavi, kome su važne informacije iz vrha ruske vlasti bile dostupne.

Da pomenem jednog poznatog ruskog prebega. To je Aleksandar Litvinenko, oficir KGB-a i FSB-a koji je dobio politički azil u Velikoj Britaniji. Njegovi razlozi mi nisu poznati, mrlju na ceo njegov prebeg stavlja činjenica da je bio u bliskim odnosima sa oligarhom Borisom Berezovskim, a njega ne bi oprali ni Dunav, ni Sava, ni Volga, ni Jenisej, kao i celo to društvo koje se obogatilo za vreme Jeljcina, uništavajući svoju državu i narod. Inače Litvinenko je bio jedan od članova privatnog obezbeđenja oligarha Berezovskog (što je bilo protivno pravilima njegove službe u FSB-u). Aleksandar Litvinenko je umro od trovanja radijacijom. Verovatno je ubijen od strane FSB-a, iako postoje neke sumnje da je u njegovo ubistvo uključen i sam Boris Berezovski. Ovo je po meni bila prekretnica u odnosima Rusije i Zapada.

Nadam se da Snoudena neće snaći slična sudbina. Meni se njegov slučaj razlikuje od slučaja Aleksandra Litvinenka, pošto je ovaj bio na mnogo višem položaju u FSB-u, i imao je gomilu veza na raznim stranama i veoma je verovartno da je prebegao iz čistog interesa, dok mi Snouden deluje kao običan čovek. To je samo jedan od razloga zašto podržavam Rusiju. Ovom svetu je potrebno više velikih sila, cela istorija je tako stvarana. U multi-polarnom svetu nepravde teže prolaze, posebno danas kad svako ima dostupnost internetu. Borba za nezavisnost, nesvrstanost itd, je lepa, ali u svetu gde postoji jedna sila je nemoguća. Dan kad će se u svetu suprotstaviti najmanje dva po snazi ravnopravna bloka, će doći tek na zalasku naših života. Mali narodi i njihova nezavisnost će tek tad doći na red, ako i tad. Da li mislite da bi se tolike afričke i azijske zemlje posle Drugog svetskog rata oslobodile kolonijalizma, da nisu imale makar moralnu podršku sovjetskog bloka. Ne bi ih sigurno Tito i Nesvrstani oslobađali.

A šta mislite o ovom tekstu? http://pescanik.net/2014/07/mitski-rat/

Сваки рат је "митски". Ни Други светски рат није ништа мање политизован и искоришћен у индоктринацији и каснијим сукобима. Зараћене стране деведесетих су давале једна другој имена из поражених сила Другог светског рата. А мало је натегнута теза да су позоришне представе и опскурне књижице извршиле већи утицај од целокупног медијског и образовног система 60, 70, 80, па и 90 их година (ако успем да усликам једну сличицу послаћу је вечерас чисто да илуструјем тврдњу). Да се Пешчаник  барем мало потруди и изађе из своје колотечине онда би и неке његове заиста оправдане примедбе наишле на бољи пријем. Овако, уз чуђење што није поменут фамозни "меморандум", морам да констатујем: селективно и предвидиво.

Edited July 3, 201412 yr by Indijanac

A šta mislite o ovom tekstu? http://pescanik.net/2014/07/mitski-rat/

Дубравка Стојановић, перјаница међу Сорошевским историчарима, жена која је изјавила да је најгори период у историји српског народа - деведесете, Мало сам у журби па не могу детаљно, извињавам се на избору речи, али то је та позната другосрбијанска матрица: наши ратови нису почели деведесетих већ имају корен у приказу вука у српској митологији, књигама Вука Караџића и слично. Латинка Перовић, мајка друге Србије, мрзи Добрицу Ћосића, стога је Добрица Ћосић извор свакојега зла, Добрица Ћосић је разбио Југославију тако што је залудео српски народ, кога је лако окренути да некоме пије крви, жели зло, води рат, врши агресију, просипа великосрпство... наши уџбеници историје су појединим кључним речима залудели народ, а онда на крају, о темпора о морес, одоше у РС уместо у Сарајево, мајку свих катарзи. 

Типична другосрбијанска идеологија која све објашњава суперменом над суперменима, Добрицом Ћосићем. Иначе, ниједан поштен четник не цени претерано комунисту и калемара Ћосића, једино Сорошеви питомци тврде да је он "отац нације". 

Soroš-smoroš, druga Srbija, Dobrica i njegove knjižurine sumnjive literarne vrednosti, to me sve manje zanima. Mene je zapravo zainteresovalo nešto u tim udžbenicima za školu:

Na primer, na jednom mestu u današnjem udžbeniku, gde se opisuje situacija u Valjevu stoji da su okupatorske snage javljale da „i muškarci i žene smrtnu kaznu dočekuju stoički, mirno. Smrtna kazna izgubila je svaku efektivnost. Smrti se niko nije plašio“. 

S obzirom da sam usred dosta detaljnog čitanja o ratu između Iraka i Irana, zapalo mi je za oko da je Homeinijeva retorika u tom ratu bila gotovo identična ovoj rečenici. Konkretno, evo šta je Homeini poručivao tokom rata:

"Pojam straha ne postoji u kulturi mučeništva!"

"Ubijajte nas, naša nacija time postaje još svesnijom i životnijom!"

"Mi se ne plašimo smrti!"

Pa onda žene koje na televiziji govore kako su srećne što su im sinovi poginuli, i kako imaju još sinova i nadaju se da će i oni poginuti kao mučenici, i tako dalje. Naravno, oni koji su osmišljavali tu ideologiju sedeli su sigurni u svojim bunkerima okruženim protivavionskom odbranom.

Čini mi se da je nezdravo vaspitavati ljude, od malih nogu, da se ne plaše smrti i da njihovi životi nisu bitni. Kad im to jednom utuviš u glavu, biće ti vrlo lako da ih nagovoriš da taj svoj nebitni život daju za neki ideal koji ti smisliš, zar ne? Možda bi bilo zanimljivo napraviti neku studiju o tome kako vladajuća klasa oblikuje odnos svojih podanika prema smrti. 

Zar današnja vladajuća ideologija nije upravo suprotna, ljudi se ubeđuju da su baš njihovi životi najvažniji u svemiru? Potrošačko društvo radi na veličanje sopstva i strah od smrti. Možda za neke ideale i vredi umreti, zar ne? 

Problem je u tome što su ti ideali jako često laž. Drugim rečima, ljudi samo misle da ginu za pobedu slobode i pravde, a zapravo ginu zato što neka korporacija hoće da proširi poslovanje, ili da otvori rudnik, ili zato što je supersila osmislila državni udar i slično. Čovek umire dok izvikuje slogan koji je smišljen u nekom od svetskih centara moći. Smrt je sama po sebi tragična, a nekako je još mnogo tragičnija kada ideš da pogineš zato da bi neka firma sklopila trgovinski sporazum ili da bi neki političar uništio svoje protivnike. 

Ljudi na vlasti to dobro znaju, i često svesno šalju stotine hiljada naivnih u masovnu smrt. Možda je današnji egocentrični zapadni mentalitet u tom pogledu i dobar: dovoljno si sebi važan da nećeš nasesti na provokacije sociopata kojima je potrebno da pogineš. 

Što je najgore, sva ta složena zakulisna mehanika otkriće se ili dvadeset godina posle tvoje pogibije, ili se nikad neće ni otkriti.

Napomena: ne kažem da je svaka masovna pogibija rezultat oportunističke manipulacije; ja to stvarno ne znam. Kako je moguće odrediti da li je nešto zaista grassroots pokret narodnih masa?

U školama se oduvek mešala istorija sa mitovima. Deca su ipak deca, a ne istoričari, pa će lakše razumeti neku priču nego neki istorijski proces. Kod mene u muzej dovode mlađe osnovce, nekad čak i predškolski uzrast, koji sigurno ne mogu da razumeju ono što će videti tamo, ali učitelje i vaspitače baš briga, njima je bitno da popune vreme. Tako klinac pokaže na neki drveni stroj za preradu vune i pita:''Je l' ovo sa gusarskog broda?'', ja mu kažem da jeste, neću sigurno da mu objašnjavam za šta to stvarno služi, pošto bi se posle par rečenica neverovatno smorio.

Prvgi svetski rat ima delimično mitsku konotaciju u srpskom narodu, ali svaki narod ima neki sličan rat ili sukob. Za Ruse je to Drugi svetski rat, za Amerikance njihova revolucija, Građanski rat, pomalo i Prvi i Drugi svetski, za Mađare Revolucija 1848 i Mohačka bitka... Ništa čudno.

Država, a pre svega vojska je tako ustrojena da neko nažalost mora i da gine. Tako te u vojsci teraju da radiš male besmislene poslove iznova i iznova, kako bi prestao da razmišljaš, jer nije baš pogodno da neko ko će biti poslat negde da zagine, previše razmišlja i zapitkuje.

Istoričarka bi mogla da napiše i nastavak ovog članka o sličnoj praksi koja se primenjivala za vreme Tita i slično je pričala o Drugom svetskom ratu. Što se tiče Prvog rata, iako je isti bio okarakterisan od strane komunista kao buržoaski sukob u SFRJ se poštovalo nasleđe Prvog svetskog rata i doprinos Srbije na strani saveznika. Poštovala su se i dela nekih ljudi koji su danas od ''Druge Srbije'' predstavljeni kao zagovornici ''velikosrpskih'' težnji. Tako je i Apis rehabilitovan 1953., a kao što znamo Gavrilo Princip je imao spomen ploču u Sarajevu.

Što se tiče Dobrice Ćosića, slažem se sa Reljom. Koliko ga pominju ovi sa Peščanika, E-novina i sličnih glasila, kao da se potajno lože na njegova dela i čitaju ih pred spavanje. Tu su naravno i Sloba, Kustirica, stalna postava Srba iz Bosne...

Ako nekoga zanima fenomen po imenu Dobrica Ćosić, ima jedan detaljan, soludno napisan tekst: http://pescanik.net/2009/04/dobrica-cosic-kobni-otac-nacije/

Meni je drago što postoje Peščanik i E-novine, jer često otvoreno kritikuju one koji u svojim rukama drže moć. A bude povremeno neki dobar tekst koji - čini mi se - nijedan drugi veći medij kod nas nikada ne bi objavio. 

E novine su najgore smece koje se moze naci na netu. Dovoljno je otvoriti naslovnu stranu i videti o cemu se radi. Pljuju najgore sve zivo.

Plašim se da su se E-novine pretvorile u još jedan režimski tabloid.

Peščanik ume da bude ideološki zatvoren, istina, ali ipak jedini objavljuje kritičke tekstove sa -- ako mi dozvolite da opsujem -- leve strane političkog spektra (šta god ta leva strana bila, svašta se trpa u taj džak, i sa većinom toga ne identifikujem se uopšte). Primera radi, Peščanik je jedini kritikovao gej paradu sa tezom da paradi nedostaje momenat narodne pobune i iskrene solidarnosti sa nezaposlenima, učiteljima, seljacima i ostalim prezrenima. To mi se, eto, dopalo.

Govoreći uopšte, mislim da je dobro da ljudi steknu uvid u razna tumačenja istorije, od konzervativnih do progresivnih, od anarhističkih do nacionalističkih, da isprobaju razne ideološke naočari, da preispitaju razne narativne matrice. Plašim se da se ovde previše ide na emocije, osećaj i petlju, a premalo na racionalnu analizu, i da je tako oduvek bilo. Takvoj sredini lako je prodavati mitove. Bilo kakve; od titoističkog, preko neokonzervatinog, do neoliberalnog smeća.

A što se tiče škole i školskog programa, imam dva komentara:

1. Klincima treba manje priče, više polemike. Manje podataka, više pragme. Zamišljam jedan lep čas istorije: nastavnik iznese podatke: pobednici, pobeđeni, žrtve, ekonomija rata, ko je na ratu zaradio, ko je propao, ko su bili agenti, učesnici, vođe, kakvi su bili svetonazori. Čista faktografija. Potom iznese nekoliko teza i postavi debatu. Do kraja časa klinci debatuju a učitelj arbitrira. I niko ne pobedi, ali se postavi mnogo pametnih pitanja.

2. Pre svega, klince treba naučiti šta je ideologija, kako se moć pravda i kako se kolektivno sećanje instrumentalizuje. Bez toga ne možemo pričati o istoriji. A istorija Srbije, Jugoslavije i Balkana prava je laboratorija za tako nešto! Čudesna, tragična laboratorija! Ovde su se, što bi rekla Borka, in vivo igrali programima, političkim projektima, ideologijama i svetonazorima, lažima i pravima na lažna sećanja. Umesto da istoriju svodimo na jedan narativ, treba da iskoristimo zbilja kvalitetne uslove za bogate i pametne rasprave.

(Znam, sve znam, znam kakvi su kapaciteti nastavnika i naučnika, znam kakvi su klinci u školama, ali dozvolite mi da maštam.)

A glede Ćosića, nema pametnijeg i lepšeg, duhovitijeg i jezgrovitijeg komentara od Kišovog Galeba.

I (o gaćama još samo ovo):

mijenjati ih sve češće
naročito ak uzimate učešće na kakvom prijemu
(vi to ne kažete valjda na – premu,
tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)

Evo ga i Pavić ponovo u tekstu koji je Lazar gore ostavio.. Ja sam šokiran Pavićevim izjavama, ako su istinite. Ne mogu da verujem koliko je kolektivno ludilo bilo onda. Ova izjava me posebno intrigira: „zaustaviti zahuktali genocid nad pripadnicima civilizacije istočnog hrišćanstva”, misleći na Slobodana Miloševića.

Ovakav rečnik nije bio stran ni kod vladajuće, ni kod opozicione strukture, pa se pitam kolika je uloga crkve bila onda? I ne bi me čudilo kada bi se u skorijoj budućnosti pojavila priča o ulozi pokojnog patrijarha Pavla u tom kolektivnom ludilu, u negativnom smislu.

A takođe, ne mogu da se ne zapitam kako bismo se mi ponašali tada, kao članovi društva, da smo imali dovoljno godina da probamo da razumemo, a da nismo bili zreli kao danas.. Kolika bi naša uloga bila u tom ludilu?

A takođe, ne mogu da se ne zapitam kako bismo se mi ponašali tada, kao članovi društva, da smo imali dovoljno godina da probamo da razumemo, a da nismo bili zreli kao danas.. Kolika bi naša uloga bila u tom ludilu?

I ja često o tome razmišljam. I strah me je kad pomislim na mogućnosti.