Pronašli smo stan!
Putnička kuća se nalazi u starom delu Tbilisija, u samom centru, pet minuta od stanice metroa. Stan ima 140 m², parket, tri velike sobe i kuhinju sa trpezarijom. Zatekli smo petnaestak starih stolica, dva raspadnuta kreveta, dva stola i ništa od posuđa. Desetak stolica smo izbacili. Razmontirali smo i jedan krevet, ostavivši samo dušeke, da bismo napravili više prostora.
Kao i prethodnih godina, lokalna pomoć se ispostavila ključnom za pronalazak stana. Temur, momak koji nam se javio preko sajta da ponudi pomoć, obezbedio nam je krov nad glavom tokom potrage, hranio nas i pojio zajedno sa svojom ženom, i izlizao cipele pešačeći gradom. Kao i uvek dosad, niko nije hteo ni da čuje za izdavanje na dva meseca.
Nakon četiri dana potrage, javio nam se gazda stana koji smo pogledali prvog dana. To je ujedno bio i najbolji stan koji smo videli. Otišli smo kod njega na posao, na ginekološko odeljenje, da pregovaramo. Jedino što smo razumeli u petanestominutnom razgovoru bilo je ara, odnosno ne, koje je bilo svaka peta reč. Gazda je bio zabrinut da ćemo napraviti belaj i pobeći, pa je zahtevao da potpiše ugovor samo sa našim domaćinom iz Tbilisija. Rekao je da zna da nam stan treba za dnevno izdavanje. Takođe je tražio i više novca jer izdaje na kraći rok, što smo prihvatili, pod uslovom da ne ostavimo nikakav depozit. I da on kupi veš mašinu. Usput smo se dogovorili i da ne plaćamo vodu – stan nije imao interfon, pa je dogovor bio da mi regulišemo to, a gazda račune za vodu. Zatim smo na pijaci kupili bežično zvonce za 5 evra.
Cena stana je 550 evra mesečno, kao i prethodne dve godine. U pitanju je slučajnost, kunemo se. Ceo ugovor, na gruzinskom, možete dobiti na zahtev, a ovde dajemo skeniranu prvu stranicu.
Na sve to treba dodati troškove za internet, gas i struju. Ne i za vodu – osim ako se čovek ne predomisli kada vidi koliko je vode potrošeno. Internet će nas izaći oko 60 evra za dva meseca, za gas i struju ne znamo. Ove godine smo imali znatno veće početne troškove. Već tokom prva dva dana potrošeno je 85 evra na opremanje stana. Koštalo bi nas i mnogo više, da Temur nije tvrd pregovarač na pijaci. Kupili smo sredstva za čišćenje, zavesu za kupatilo, osnovne namirnice, prašak za veš, i još puno sitnih stvari koje su zbirno naduvale račun.
Kupili smo i dvadeset kvadratnih metara najlona. Još uvek nas boli 400 evra koje smo dali za krečenje u Granadi, kao i 65 evra u Istanbulu. Najlon, kojim smo prekrili zidove, koštao je svega 8 evra, zajedno sa selotejpom.
Stan je bio jezivo prljav. Takahiro, Japanac koji putuje motociklom već tri godine i koji je naš stari poznanik iz Granade, došao je na radnu akciju dan pred otvaranje Putničke kuće. Došli su i naši domaćini Maja i Temur. Doneli su gomilu posuđa, kao i veliku šerpu. Takahiro nam je pokazao kako se riba pod u Japanu (ili, barem, kako on to radi).
Jedina stvar koju i dalje nismo rešili su duplikati ključeva. Ključ od zgrade je antikvitet, kao ključ od manastira ili dedinog podruma, samo još duži. Više ih ni u Gruziji niko ne koristi, pa nema ključara koji može da napravi kopiju. Jedan je obećao da će istopiti dva velika ključa kako bi napravio dovoljno velik kalup; ostaje da vidimo hoće li uspeti.
Prve noći, u Putničkoj kući je prespavalo osamnaest osoba. Već za treću noć se najavilo preko trideset. Ako već niste, prijavite se za Putničku kuću i/li uplatite donaciju i podržite ovaj projekat:
