"Ok! Aleppo!" - izgovorio je vozac negde oko pola 12, i mi smo se poluusnuli, iscrpljeni sve jacim suncem istovarili iz auta i nasli se na sirokom bulevaru, bez najblaze ideje gde se u Alepu nalazimo. Nekako smo se dogegali do klupe u parku i krenuli da pretresamo mapu. Nekoliko krugova po gradu kasnije, znali smo gde je ulica sa vecinom jeftinih hotela, imali smo nesto sirijskih funti (u stvari, sirijskih lira, ali je iz nekog razloga engleski prevod 'pound') i jedan fantastican sok od cedjenih kupina u stomaku. Ubrzo smo nasli neugledan, ali prilicno jeftin hotel i, kako nije bilo smestaja na krovu, strpali smo se u dvokrevetnu sobu.
Nas hotel se nalazio u ulici guma - naime, svaka ulica koja ima prodavnice u sebi, najcesce je tematska - sve prodavnice prodaju sapun, ili zacine, ili nargile, eventualno prosarano kioscima sa hranom (felafel, svarma) - nasa ulica je, dakle, bila nacickana prodavnicama guma - automobilskih, autobuskih, kamionskih, traktorskih, guma za bicikl, a na samom kraju bilo je i nekoliko radnji koje su prodavale cele bicikle. Na sledecem cosku, sto je bilo mnogo atraktivnije za nas, nalazio se kraj sa prodavcima svezeg vocnog soka - od banana i pomorandzi, preko breskvi i kajsija, kupina, jabuka - definitivno najbolji sok koji sam ja pio. A nije ni skup - 25 funti da vam napuni termos od pola litre i jos dobijete gratis casu za popiti na licu mesta. Prvo popodne u Alepu proteklo je u ispijanju ovih sokova, setnji po gradu i zavrsilo se vecerom u simpaticnom restoranu pod vinovom lozom po imenu "Al Chabab", sto ce reci "Momci". Na kraju odlicne klope (cak smo pili i pivo - i to neko od 0,75l, uz to sasvim pristojno) dobili smo tanjir s ledenom lubenicom, u koju je bila zabodena vizitkarta restorana sa porukom nazvrljanom na francuskom: "c'est l'hospitalite du Restaurant Al-Chabab". Nesto kasnije prijatni dekica kog smo pitali gde da nadjemo net-kafe odveo nas je do zabacene ulicice i, kako se kasnije ispostavilo, najjeftinijeg net-kafea u gradu.
Sutradan, poceli smo od muzeja, upoznali se sa simpaticnim bronzanim lavom i jos nekoliko zivotinjki koje su me strasno podsetile na "Beskrajnu pricu", koja mi je inace nesto u glavi tokom celog puta. Pricu o njoj i njen zavrsetak u buducnosti, ispricacu nesto kasnije. Nakon muzeja, krenuli smo kroz sokak i zaskocio nas je neki covek, uz pitanje - "Slovenija". Bio je jos zadovoljniji kad smo rekli da smo iz Srbije, odmah je krenuo da prica o 'general Titu', i objasnio kako mu je veoma zao Miloseviceve smrti. Mi smo mu uljudno objasnili da nama bas i nije - i, sta drugo nastavili da caskamo, na nekoj mesavini srpskog i engleskog. Predlozio je razmenu - nekoliko starih sirijskih i libanskih novcica za nove srpske, ja nisam imao razloga da odbijem, a nakon toga je ponudio da nas provede po gradu. Alepo je najpoznatiji po proizvodnji sapuna, pa smo krenuli od kraja gde prave i prodaju neugledne spolja, ali jako mirisne, i kad se preseku, intenzivno smaragdno-zelene, sapune od maslina. Odatle smo napravili kratku posetu fabrici leda (ogromne sante, koje se nosaju okolo, sto kamionetima, sto kolima, sto biciklima - posebno su neophodne prodavcima vocnih sokova), popili caj, popricali, pozdravili se sa starom nemackom dizel masinom koja pokrece celu stvar, opet uljudno objasnili vidno razocaranim domacinima kako Srbija bas i ne obiluje fabrikama leda i nastavili dalje. Naisli smo na cetvrt s kovacima - od maceva do manje uglednih komada - delova za masine, nepoznate funkcije. Odmah pored, dekorateri bakrenih posuda, a nedugo zatim i otkrice koje se ispostavilo jako korisnim u ostatku boravka - kiosk s lokalnom Master Cola-om i Cheer-up-om, cena 5 funti - nekih 7 dinara srpskih. Posle besomucnog slikanja, nisam vise imao mesta na kartici i tu stizem do novog (ne i poslednjeg) preseka sa pricom Atreja/Bastijana:
Jedna od najuzbudljivijih ideja, makar za mene, koja figurira u beskrajnoj prici, bila je ona o brisanju uspomena zarad ispunjenja zelja (decak Atrej, odnosno Bastijan, ili mozda drugi na putu da postane prvi - dobija ogrlicu, uroborus je simbol koji predstavlja, koja mu dozvoljava da mu se ispuni svaka zelja u zemlji fantaziji, ali po cenu brisanja iz secanja neke uspomene, ideja koja u stvari odlicno obuhvata ogromne slicnosti i ogromne razlike konacnog i beskonacnog - uspomene kao konacne, vec dogodjene stvari i zelje, kao beskonacne i naravno, njihove zamenjivosti, ali samo u smeru beskonacnog, odnosno, pretvaranju uspomene u neku novu, cime i ta nova, do tada neogranicena, parce beskonacnosti i samo beskonacno, postaje samo jos jedno iskustvo, omedjeno vremenom i prostorom, glavnim ljudskim dimenzijama. Sentimentalnost je vezana iskljucivo za stvari koje cuvamo, ne za one koje jos nismo iskusili i to cini prelaz i njegovu jednosmernost bolnim, inace, u nekoj velikoj panorami, bilo bi svejedno. Ne znam da li sam dobro objasnio kako ja dozivljavam ovo, niti da li ce to moci da shvati bilo ko ko nije procitao knjigu (mislim da je ova ideja originalna za knjigu, da nije 'pozajmica iz neke od mitologija, kao vecina stvari u knjizi, koju svakako, i ipak i bez obzira na godine, preporucujem), ali ovo sam ispricao jer sam se prvi put, tu u Alepu suocio sa brisanjem uspomena kao necim sto se stvarno desava. Naravno, obrisati fotografiju ne znaci da se neki dozivljaj nije desilo, da nestaje secanje na mesto, ali je to ipak na neki nacin brisanje, makar simbola, jedne uspomene. Po prvi put, zagledan u aparat, razmisljajuci koje fotke da brisem - osetio sam se odnesenim u prethodne dane i mesta, koja su bila dovoljno razlicita od svega u predjasnjem zivotu iskusenog, da bi mogla da predstavljaju svojevrsnu fantaziju i brisao sam uspomene, da bih stavio nove, koje su se desavale tu ispred mene, kao da se nece desiti, ako se ne ucini ta zrtva - brisanje nekih prethodnih, kao da ce u suprotnom ostati poluformirane, neizdvojeni deo nepoznate beskonacnosti utisaka ispred mene, i time vec sledece sekunde nestati i iz onog poluartikulisanog predvorja svesti, mozda i jedine veze koju imamo sa svim potencijalnim osetima, pa i onim koji opsegom ili kolicinom prevazilaze neku prosecnu kalibriranost cula i raznovrsnih memorija culnih. Tu negde iz sna sam trgnuo sam sebe, potrazivsi od Alija da me odvede do neke radnje gde se uspomene s kartice prebacuju na cd, i tad sam prvi put zaista zazalio sto postoji fotografija kao takva, i mozda, sebosvojstvenosebicno, sto sam ja u mogucnosti da je proizvodim. Ovo je jedan od razloga (ostali kad za njih dodje vreme) sto ovom prilikom saljem svega nekoliko "uspomena" i to samo jednu ekstremno nespecificnu, a drugu sasvim konacnu.
Oprostili smo se od Alija i otisli da bazamo ogromnim parkom u severnom delu grada. Na ivici velelepnog parka nasao se neugledni kavez u kom je sedeo ogromni babun i igrao se s maketom nekog americkog aviona - gomila lokalnih klinaca delila je nase odusevljenje. Posle secerne bombe (ogromni sladoled i neki kolac od kokosa sa pistacima, indijskim orahom i bademom), otisli smo da obidjemo crkve i dzamije i u pokusaju da nadjemo ulaz u veliku pravoslavnu crkvu naleteli smo na nekoliko klinaca koji u dvoristu pozadi igraju fudbal. Posle sat vremena trcanja za loptom po najgorem suncu oko 3 popodne, bio sam najzedniji u zivotu (bar do tada) i uzasno srecan sto glava moze da stane ispod cesme. Saznali smo kasnije da je bilo 45 stepeni. Malo odmoreni, vratili smo se da potrazimo Alija. Usli smo kod nekog jermenskog prodavca srebrnina, na ciju radnju je Ali pokazao nesto ranije dok smo prolazili sokakom. Caskali smo s njim, gledali sta ima da ponudi, a utom je, u prolazu, navratio Ali, sa sledecim, nezaboravnim recima: "Mr Harac, good man - nije skupo". Ostatak dana smo uzivali u grickanju hleba i trgicu na koji smo imali odlican pogled iz Haracove radnje.
