Jos od ranije tog dana imali smo dogovor s lokalcima koji su bili smesteni u nasem hotelu da gledamo fudbal - glavna tema za razgovor s bilo kim - posto zavrsite "Hello, where are you from" rutinu, bilo je svetsko prvenstvo, skoro svi su navijali za Italiju i Portugal. Na putu ka hotelu, prolazili smo kroz stari deo grada - i to malo manje posecen deo, kad nam je prislo nekoliko lokalaca koji su sedeli u nekom cosku i nakon kratkog caskanja, pozvali su nas kroz neku mracnu ulicicu u ogromno dvoriste, koje je, kako se ispostavilo, dvoriste njihove porodicne kuce.
Petnaestak muskaraca sedelo je u krugu, u sredini glava porodice, simpaticni dekica, sav u belom i potpuno sed, jedva progovara, ali pomno posmatra ostale. Ostali, nekoliko je starijih, oni uglavnom govore, mladji sede, decaci setkaju okolo, donose kafu, caj, nesto kasnije i najzanimljiviji dezert koji sam probao, ako se moze nazvati dezertom - rec je o nezrelo belom grozdju, protresenom u posudi sa limuntusom i solju: uzasno kiselo, ali jako osvezavajuce i zarazno (mislim da taman stizem u Srbiju na nezrelo belo grozdje). Posto niko ne zna engleski od domacina, a nas arapski je bio i jos gori, pricali smo u glavnom kljucnim recima - tito, asad, al naser, rusija, amerika, ahve, cai, tamam. Uspeli smo da razjasnimo da se Srbija vise voli s Rusijom nego s Amerikom, te da je Jugoslaviju cinilo 6 republika (dve pokajine tom prilikom, kao i ovom r, izostavismo). U turi kroz dvoriste i kucu saznali smo da je ista stara 600 godina, da su oni u stvari porodica mesara, te da u dvoristu imaju nekih 10 tuceta ovaca, radionice za stavljenje koze, za pranje vune, mini vinograd i ko zna sta sve ne (procena je da porodicu cini bar 60 clanova, kad se dodaju zene i deca). U kuci, samo smo videli hodnik, i u njemu vecnokljucajucu posudu za kafu (nekih 40 litara, prepuna kafe, ili bolje receno soca, posto cak i kad se zagrabi kasikom s vrha, ostaje pola kasike soca). Kafa se ovde inace pije iz male soljice bez drske, na eks, i dosipaju vam nove i nove, dok ne vratite soljicu uz odgovarajuci znak rukom.
Posle ture i puno kafa i cajeva, dolazi vrhunac svake porodicne arapske veceri - argila, kako je ovde zovu. Ispred svakog punopravnog muskarca (sto ce reci bar 30tak godina i 4 puta toliko kila) stavlja se po nargila, dok mladici ostaju uskraceni (izuzetak su naravno gosti, iako se bar potpisnik ovih redova vise ne nalazi toliko daleko od gornjih brojki - usto, priblizava im se).
U pusenju i jos polunemustom (ali nekako sve zivljem i razumljivijem) razgovoru stigli su i kasni sati. Gostoprimljivi domacini su se pozdravili i jedan od njih nas je povezao do hotela, gde smo cak stigli da pogledamo i produzetke utakmice Italija-Nemacka - Italijani jos jednom srecno i uz sudijsku pomoc prodjose dalje, a ja, uz samo jos jednog Kurda bili smo jedini koji nismo slavili (s tim da ja nisam bio ni najmanje tuzan - ali iz sasvim drugih razloga).
Sutradan smo resili da se konacno uspnemo na Alepsku citadelu, koja je prethodnog dana navodno bilo zatvorena - cim smo stigli tamo shvatili smo da smo propustili dzez koncert odrzan prethodne veceri. Malo pokunjeni, ipak smo zakljucili da se ionako ne uklapa sasvim u atmosferu i otisli u istrazivanje. Svasta smo nasli, ovaj put cu pustiti malo slike da pricaju:
Zurno smo se vracali kroz sokake starog grada, u stvari, hitali smo na autobus (prevoz u Siriji je toliko jeftin, a vreme toliko toplo da smo se, privremeno makar, preorjentisali na placeni javni prevoz), kad smo naisli na jos jedan od, omiljenih nam, kioska sa sokom od 5 funti. Ovaj put smo ga uzeli za poneti, posto smo videli kako to rade lokalni klinci (sipaju vam leden sok u sasvim malu plasticnu kesu i daju vam slamcicu - no extra charge) - to izgleda, uz malo poziranja, otprilike ovako:
Krenuli smo put Al Maare, iz koje je plan bio dogegati se do mrtvih gradova (starih gradova rimskih, pa i starijih, koji su iz nepoznatih razloga u jednom trenutku prosto napusteni - spekulise se o zemljotresima, prestanku trgovinskih puteva, bolestima, ali razlozi svakako nisu jasni, mada se cini da ih je sasvim dovoljno).
U Al Maari zadrzali smo se taman toliko da pogledamo muzej mozaika (uglavnom su krasili podove i zidove crkava i palata u obliznjim mrtvim gradovima) - bilo je zaista fantasticnih.
Dogegali smo se lokalnim autobusom do nekog sela i odatle smo se vratili starom dobrom stopu (koji ovde funkcionise nesto drugacije - potrebno je samo stajati na putu, a vecina nailazeceg saobracaja vec ce se zaustaviti i ponuditi voznju - naravno, rec je uglavnom o traktorima).
Tri traktora, dva automobila i cetrdeset minuta hoda kasnije nasli smo se u Serdzili, najznacajnijem valja, od svih mrtvih gradova. Atmosfera je bila jako mirna, lokalci koji prolaze na magarcima kroz rusevine u stvari samo dodaju na ubedljivosti napustenog grada.
Poigrali smo se frizbijem, mozda prvi put od odlaska (planirali smo u Ankari, ali omela nas je kisa - jos uvek jedina na putovanju), pogledali niz izduzujuce senke, i s poslednjim zracima svetlosti krenuli ka Hami, ili smo to bar tada mislili
Kako smo i posumnjali, porodica Sirijaca, koja je pravila piknik nad Serdzilom, pokupila nas je i odvezla do sledece raskrsnice. Krenuli smo da setamo i cekamo voznju, prvo u pogresnom smeru, kao uostalom i svaki put, kad ja nekuda povedem (o stizanju pak, ovo sasvim malo govori), i bas kad smo se vracali, sad niz drugu padinu istog brda, presreo nas je motocikl sa dvojicom lokalnih momaka. Uz zivu gestikulaciju, jedan od njih je rekao - "Gde cete? U Hamu?! Necete vi veceras stici do Hame, hajte lepo kod mene na veceru i pocinak!".
Posle obilne vecere, kod Ahmeda i njegove porodice, koji inace imaju kucu u dvoristu u kom je i rusevina - kroz neki stari rimski luk prolazi se iz njihove kuce u gostinjsku, u ovom slucaju nasu, odlucili smo da se s Ahmedom i njegovim prijateljima provozamo motorima do jos jednog mrtvog grada Al Bare, po kom je i selo dobilo ime. Posle setnje kroz grobnice - sa sve sismisima - dostojne bilo koje postvarene rpg avanture, popeli smo se na zid antiohijske crkve i samo lezali u tisini i gledali zvezde (bar ja). Pre spavanja, stigao sam jos i da prisustvujem seoskom vencanju - cudna rabota, prilicno lici na domaca vencanja (iako sam bio na otprilike isto toliko domacih), puca se, igra se neka vrsta kola - jedino sto su zene prilicno odvojene od muskaraca i sto samo mali deo njih sme da igra (naravno, pokrivene su sve vreme). Zvali su me da igram, ali su i ljubazno odbili ponudu da ih slikam, tako da ce ilustracija izostati.
Ujutro, sacekala nas je ogromna tacna koja je predstavljala svakako najbolji dorucak na putu, a konkurisala je i za najbolji obrok, pogotovo vizuelno. Dorucak su cinili hleb, nekoliko vrsta kandiranih tresanja i grozdja, visnje, kuvani ovciji sir, leban - pavlaka, mnogo vrsta povrca i cini mi se jaja.
Izlisno je i spominjati da nismo odbili ponudu da ostanemo Ahmedovi gosti jos jedan dan, probamo jos izvrsne domace hrane i popricamo odmorniji s njim. Ahmed je student prava (ispostavice se jedan od beskrajno njih tokom puta), uci kod kuce, a ispite polaze u Alepu. Hobi mu je skupljanje turista po rusevinama i vodjenje istih kuci, na oporavak. Obozava arapski, prilicno dobro govori engleski (osim sto ponekad zameni p sa b, i sto je jednom pokusao da mi objasni kako ima mnogo 'blind' ljudi u njegovom selu, makar isto toliko koliko i 'dark'). Posle dorucka i kratkog kursa arapskog, otisli smo ponovo da obidjemo crkve, hramove, grobnice i palate, obrasle poljima i maslinjacima.
Doslo je vreme da i ja nesto naucim Ahmeda, pa smo, dok je Branislav obilazio i podrobno pregledao rusevine, u potrazi za kamenjem!!?, odigrali i jednu partiju frizbija. Moram da kazem da je Ahmed najtalentovaniji covek kojeg sam video, za nekog ko je prvi put uhvatio frizbi.
Pohitali smo nazad sa rusevina, odusevljeni sledecim Ahmedovim predlogom. Ponudio je, naime, da nas njegov drug i kolega po hobiju (bas je teglio okolo neke belgijance), odveze do bazena u Al Maaru. Tako smo stigli da prvi put plivamo na nasem putovanju, i uprkos Ahmedovim upozorenjima, uspeli smo i pored laganog ledjnog crvenila, da prespavamo sasvim udobno i sledecu noc. Pre toga smo ipak stigli da posetimo njegovog prijatelja i ja sam, i pored enormnih kolicina dopinga u vidu kafe, uspeo da izgubim desetak partija fudbala za redom - ovog puta, na sony playstation-u - jedino opravdanje bilo je da sam naviknut na tastaturu, hendikepiran sto moram da koristim dzojstik. Posto je predvece bilo posveceno kompjuterima, otisao sam u jedinu radnju u selu koja ima iste i uspesno prebacio slike s kartica na cd. Posto sam bio jedini stranac koji mu je ikada usao u radnju, i posto sam mu kopirao dosta muzike, vlasnik radnje je resio da mi ne naplati (zaista me zanima da li ce jos neizdati album Tom Jorka postati hit Al Bare, mislim da bi to bilo fantasticno na svoj nacin - a mogu da kazem da im se na prvo slusanje svideo). Pred spavanje sam se jos i bavio nekim od prethodnih blogova, kod drugog Ahmedovog prijatelja, na najgorem kompjuteru i internetu za koji sam seo u zadnjih 6-7 godina. U polusnu sam objavio mucnom mukom iskucani tekst, skoro bez slika i nekako sam se dogegao do Ahmeda.
Ujutro smo, posle jos jednog, sad vec standardnog dorucka, otisli ka Hami. Sta se tamo okretalo, visilo i skakalo, ispricacu sledecom prilikom. Do tada, jos nekoliko secanja iz mrtvih gradova.
