Prošlo je neko vreme. Ono što je sigurno je da blog ne može biti isti kao što je bio do sada, iako je reč o istom putovanju. Ono što mogu da kažem, a da ne zalazim preduboko u nekakav patos, jeste da ću se potruditi da ispričam priču do kraja.
Iz Palmire nije lako otići. Razlog za to nažalost ne leži ni u davno prekinutom blogu, ni samo u njenoj privlačnosti (koja nas je već zadržala dan i po duže), već u činjenici da su svi autobusi koji iz Palmire odlaze već puni u dolasku iz Dar el Zura i najčešće ne prime ni jednog putnika. Tako smo se našli u trčkaranju od jedne do druge autobuske stanice ka Damasku (jedne državne kompanije, sa koje prevoz do Damaska košta oko 100 dinara, i druge, luksuzne kompanije, zvane kadmus, gde košta čak 150), u pokušaju da što više puta propustimo prepun autobus (autobusi idu na svakih sat vremena, ali na jednoj stanici idu na pun sat, na drugoj na **:30, a od stanice do stanice je nekih dvadesetak minuta pešačenja). Posle dva sata ovakve zabave, koja je predstavljala i definitivnu potvrdu navoda iz lonely planet-a o tome da su Sirijci jedan jako opušten narod koji se ne uzrujava preterano oko toga što vreme protiče (i lokalci su satima sedeli i propuštali autobuse, niko nije delovao ni nervozno, a kamoli pokazivao želju da bilo šta preduzme), rešili smo da se vratimo autostoperskom životu (šta vredi jeftin autobus, ako u njega ne možeš da uđeš) i zaputili smo se ka pustinji, ne preterano sigurni u to da li je 200 kilometara kroz pustinju izvodljivo stopom. Ono što smo znali bilo je da su nas svi Turci praktično preklinjali da ne stopiramo u Siriji i da je oko 11 sati, te da polako počinje da biva toplo. Strahovanja Turaka nisu nas baš zabrinjavala, ali Sunce... Priliku da proverimo bilo šta od toga nismo dobili, ovaj put, jer nas je presreo neki čovek koji je obećao da će nas odvesti do stanice, neke treće koju do tada niko nije spomenuo, koja se zvala "sultan", čini mi se, a sa koje je za petnaest minuta kretao autobus za Damask. Nekako smo se dali nagovoriti da nas poveze, ja čvrsto rešen da mu neću dati ni pare dok ne vidim autobus i svoje mesto u njemu, takođe rešen da ga nateram da nas doveze gde nas je i pokupio, ako tako ne bude. Ušli smo i dovezao nas je do stanice koja se nalazila tačno između već spomenute dve. Puni neverice ušli smo u restoran, pošto je stanica bila samo malo proširenje puta ispred restorana, koji je ujedno i odmorište, prodavnica i blagajna, a za nama je pun neverice išao čovek koji nas je upravo dovezao, kome smo još uvek odbijali da platimo. U restoranu su nam odmah prodali kartu na kojoj je pisalo čak i vreme polaska, pa smo rešili da ipak isplatimo čoveka, a u tom je naišao i autobus, koji nas je zaista primio.
Posle par sati dremke, našli smo se u Damasku, kako smo ubrzo saznali, nekih 7 kilometara od centra, ali već sviknuti na gradski prevoz, uskočili smo u prvi autobus (nešto manje od 5 dinara) i samo uzvikivali "centre, centre". Uz malo svađe s mapom, našli smo se na krovu našeg hotela, tj. iskreno rečeno, ovaj put se radilo o terasi nego o krovu, i ta terasa je nama i još 5 do 10 ljudi bila dom narednih 6 noći; iskustvo prilično sardinasto, ali su zato svako veče menjali posteljinu, pa čak i prali ceo hotel, što jeste bilo malo preterano, ali je to bilo i daleko najčistije mesto gde smo prespavali na čitavom putu. Ime hotela je Al-haramein, a gledan s terase, enterijer izgleda ovako:
Ako se neko seća Mirjam, švajcarske devojke spominjane ranije u blogovima, to je ista ona devojka s kojom se nismo našli u dogovoreno vreme, ispred hotela, tog jutra, jer smo u Damask stigli dan i po kasnije od planiranog. Ipak, kad sam, odnevši stvari na svoje parče terase, krenuo da se prošetam, naišao sam na nju. Ubrzo me je odvela do specijaliteta tog kraja damaska, zaledjenog slatkog limuna (zvuči kao neki sajber-mehanizam odbrane) i do net-kafea. Bane je u medjuvremenu spavao, ili sam bar ja to mislio, pošto ga nije bilo kad smo se vratili u hotel. Bilo je tu neko drugo društvo, prva gomila bekpekera na koju smo naleteli do tada. U stvari, možda baš zbog toga, jako su prijali. Nekako, razni jezici, malo razumeš, malo ne razumeš, slična interesovanja, ponekad i slične impresije, Nemac koji na motociklu ide do Egipta i nazad, Kinez iz Kanade, kojeg svi nazivaju Japancem, devojka iz Danske koja je došla da uči arapski, a neko joj je ukrao naočare za sunce, i najzad Ameri, raznih vrsta, tipova i rasa. Razmene iskustava, zanimljive priče s putovanja i još ponešto:
-sirijska viza za gradjane SAD - 100 dolara
-sirijska viza za gradjane Srbije - 0 dolara
-izraz lica kad im to saopštiš - neprocenjivo
Eto, morao sam iskoristiti retku priliku za nacionalno razmetanje, možda nije neka stvar, možda ni samo razmetanje nije neko, ali tamo je jako prijalo. Inače, bilo je baš raznih ljudi među tim amerima, u stvari sam zaključio da su gadna sorta ljudi samo oni ameri za koje se sa 200 metara bez greške može zaključiti da su to, oni ostali su, uglavnom, u redu. bar ti što stignu do Damaska. Bane se uskoro pojavio, ako se dobro sećam, nosio je i nekakvu hranu, pa smo poklopali kombinaciju nekih preostalih konzervi i toga što je možda doneo i pošli s još par terassezimmera da prošetamo starim gradom i sednemo na čaj i nargilu.
Tako se završio taj dan, a mi smo otišli na svoju terasu i zaspali uz povetarac. A uskoro i više o tome gde je živeo Lorens od Arabije, kako otkriti nepoznato sveto mesto na putu za vrh Damaska, gde jede 500 bradatih ljudi i kakav je čovek koji će vas pokupiti na ulici da vas tamo i odvede i o ostalim nezaboravnim, a u skladu s tim i još uvek nezaboravljenim, doživljajima.
