Jedno od prvih pitanja koje svakog putnika čekaju na povratku u rodnu grudu je: “I kakvi su (ovde ide ime naroda odgovarajuće zemlje)?” I šta onda reći? “Paaa, super su, kicoši, veseli, ružni, opušteni, trt, mrt...” - i ovo nezgodno blic pitanje se obično završi bez pravog odgovora, jer kako za par minuta sklopiti sliku o jednoj celoj naciji i preneti je u par rečenica? U to ime, evo jedne omanje studije o nekim zajedničkim karakteristikama i običajima stanovnika severnog dela Apeninskog poluostrva. A ako nas neko kadkad priupita: “I, kakvi su Italijani?”, umesto odgovora, dobiće link ka ovoj stranici.
Istorija & politika
Pre svega, Italijani su prilično raznovrsna i mlada nacija, jer se nakon raspada rimskog carstva, njegov zapadni deo rasparčao na gomile teritorija, koje su tokom Srednjeg veka prerasle u prilično nezavisne celine. Tada su se u severnoj Italiji posebno razvili gradovi, koji su sa okolnim teritorijama činili omanja vojvodsva (ili čak republike, kao npr. Firenca) i neprestano ratovali sa drugim, okolnim teritorijama i to prilično krvavo... Milano je, kažu opsedan 44 puta, od čega je 38 puta osvajan, a dva puta je potpuno sravnjen sa zemljom, i to bukvalno golim rukama osvajača, po principu čekić u ruke i razbijaj sve pred sobom! Ovakvim gradovima-državama su najčešće vladale bogate porodice, a uzroci sukoba među njima su najčešće bili vezani za odnose sa papom. Drugim rečima, jedni su ga podržavali, a drugi ne, pa su se oko toga međusobno gložili. U južnoj Italiji (od Toskane naniže, sa sve Sicilijom) je bila drugačija situacija: tu su priličan (viševekovni) uticaj ostavili Grci, Vizantinci, Turci i Arapi, pa su se ovde najpre uspostavila kraljevstva (Sicilije i Napulja), i ruralno-tradicionalistička zajednica. Tek tu negde pred kraj XIX veka, Garibaldi je uspeo da ujedini sve ove gradove-države, kraljevstva i okupirane teritorije juga i severa i udari temelje italijanske nacije: 1861. je nastala kraljevina Italija! A onda, za nekih šezdesetak godina, nacionalistički ekstremizam sa Musolinijem na čelu, pa onda i socijalistički ekstremizam sa partizanima na čelu. Iako su se danas poprilično umirili duhovi fašizma i komunizma, italijanski temperament i dalje ne podnosi stabilnu, ujedinjenu državu: malo malo, pa padne vlada, a štrajkovi su posebna priča...
Pre svega, Italijani su prilično raznovrsna i mlada nacija, jer se nakon raspada rimskog carstva, njegov zapadni deo rasparčao na gomile teritorija, koje su tokom Srednjeg veka prerasle u prilično nezavisne celine. Tada su se u severnoj Italiji posebno razvili gradovi, koji su sa okolnim teritorijama činili omanja vojvodsva (ili čak republike, kao npr. Firenca) i neprestano ratovali sa drugim, okolnim teritorijama i to prilično krvavo... Milano je, kažu opsedan 44 puta, od čega je 38 puta osvajan, a dva puta je potpuno sravnjen sa zemljom, i to bukvalno golim rukama osvajača, po principu čekić u ruke i razbijaj sve pred sobom! Ovakvim gradovima-državama su najčešće vladale bogate porodice, a uzroci sukoba među njima su najčešće bili vezani za odnose sa papom. Drugim rečima, jedni su ga podržavali, a drugi ne, pa su se oko toga međusobno gložili. U južnoj Italiji (od Toskane naniže, sa sve Sicilijom) je bila drugačija situacija: tu su priličan (viševekovni) uticaj ostavili Grci, Vizantinci, Turci i Arapi, pa su se ovde najpre uspostavila kraljevstva (Sicilije i Napulja), i ruralno-tradicionalistička zajednica. Tek tu negde pred kraj XIX veka, Garibaldi je uspeo da ujedini sve ove gradove-države, kraljevstva i okupirane teritorije juga i severa i udari temelje italijanske nacije: 1861. je nastala kraljevina Italija! A onda, za nekih šezdesetak godina, nacionalistički ekstremizam sa Musolinijem na čelu, pa onda i socijalistički ekstremizam sa partizanima na čelu. Iako su se danas poprilično umirili duhovi fašizma i komunizma, italijanski temperament i dalje ne podnosi stabilnu, ujedinjenu državu: malo malo, pa padne vlada, a štrajkovi su posebna priča...
 |
| Italija nekad - preuzeto sa http://commons.wikimedia.org/wiki/Image:Italy_1494_v2.png |
Administracija
Čist Kafka. Na početku vam se čini da funkcioniše, ali to je privid. Zapravo, za svakodnevne stvari lokalne prirode (tipa bankovni računi, autobuske karte, fiskalni računi), sistem funkcioniše. Međutim, za svaki malo ozbiljniji dokument, zbog centralistički uređene države, sve mora da ide u Rim. A dok se vrati iz Rima, u međuvremenu padne vlada, izmeni se par godišnjih doba, a vi već uveliko zaboravite i da ste bili u Italiji!
Najjednostavniji primer: boravišna dozvola. Na početku deluje sjajno: na pošti kupite obrasce, popunite, dobijete cedulju sa brojem i pečatom koja zamenjuje dozvolu do izdavanja i to je to. Ali, avaj! Posle nekoliko meseci, kad je stigla dokumentacija iz Rima, dobijate poziv iz imigracione službe, da dođete da vam uzmu otiske prstiju. A zatim, otisci opet putuju u Rim, i to volovskom zapregom, jer ako imate sreće, za oko 5 (slovima: pet) meseci stiže poziv da možete doći po čuveni permesso di soggiorno. Kad se sve sračuna, dozvola boravka koja važi godinu dana, stiže nakon 11 meseci, i to u najboljem slučaju, a desi se i da stigne kad je već istekla! Sem, ako naravno, nemate neku vezu – tada se dozvola može dobiti i za mesec - dva!
A zašto sve ovo? Pa, prosto, loša organizacija... U Italiju svakodnevno, pristižu čamci puni imigranata, koji posle par godina rada na crno, uspeju da dobiju dozvole za rad i boravak. Italijanska država, njima, nakon toga, dozvoljava da pozovu sve članove uže i šire porodice, koji takođe mogu potom da dobiju dozvole za boravak, po gore navedenoj proceduri. Kada, dakle, Arapin pozove celu porodicu i par Senegalaca pola svoga sela, italijanska centralizovana administracija, koja ni inače nije baš efikasna, biva potpuno zagušena. A ako Kurdi odluče da trbuhom za kruhom krenu put Italije, neminovan je ponovni pad vlade!
Međutim, u lokalu, kao što rekoh, stvar je potpuno drugačija: gradski prevoz funkcioniše sjajno, karte se vade na svakom ćošku, turističke i sve ostale informacije su stalno dostupne, svuda se možete učlaniti, dobiti kartice za popuste, i to sve u roku od 5 minuta!
Štrajkovi
Zanimljiva italijanska tradicija su štrajkovi. Gradski prevoz je posebno poznat po ovome, jer su štrajkovi tu redovni. Međutim, ovo je lepo izorganizovano, jer vas tačno obaveste o danu i satima štrajka (obično tada busevi idu samo u špicu), pa možete da uplanirate gde ćete i kada. Međutim, nismo uspeli da saznamo zašto oni tačno štrajkuju i da li će ikad prestati, pošto to traje već godinama. Negde na početku Bertolučijevog filma “XX vek“ se vidi ta sklonost ka štrajku, verovatno je to posledica stalnog sudara različitih režima. Za ova dva meseca, pored gradskog prevoza, u štrajku je bilo i školstvo, fakulteti, a nabasali smo i na neke socijalističke demonstracije u centru Bolonje, sa sve kordonom milicije, a potom i na antifašističke. Uz to, imali smo i tu sreću da na dan našeg puta u Srbiju bude generalni štrajk baš svih autobusa i vozova (gradskih i međugradskih), na državnom nivou. Kataklizmatično iskustvo je doživeti kolaps železničke stanice u Bolonji, sa koje, u normalnim uslovima, sa svakog od 20 perona, na svakih par minuta polazi neki voz! Srećom, naš voz je polazio u špicu, kad je štrajk bio obustavljen na dva sata...
Čist Kafka. Na početku vam se čini da funkcioniše, ali to je privid. Zapravo, za svakodnevne stvari lokalne prirode (tipa bankovni računi, autobuske karte, fiskalni računi), sistem funkcioniše. Međutim, za svaki malo ozbiljniji dokument, zbog centralistički uređene države, sve mora da ide u Rim. A dok se vrati iz Rima, u međuvremenu padne vlada, izmeni se par godišnjih doba, a vi već uveliko zaboravite i da ste bili u Italiji!
Najjednostavniji primer: boravišna dozvola. Na početku deluje sjajno: na pošti kupite obrasce, popunite, dobijete cedulju sa brojem i pečatom koja zamenjuje dozvolu do izdavanja i to je to. Ali, avaj! Posle nekoliko meseci, kad je stigla dokumentacija iz Rima, dobijate poziv iz imigracione službe, da dođete da vam uzmu otiske prstiju. A zatim, otisci opet putuju u Rim, i to volovskom zapregom, jer ako imate sreće, za oko 5 (slovima: pet) meseci stiže poziv da možete doći po čuveni permesso di soggiorno. Kad se sve sračuna, dozvola boravka koja važi godinu dana, stiže nakon 11 meseci, i to u najboljem slučaju, a desi se i da stigne kad je već istekla! Sem, ako naravno, nemate neku vezu – tada se dozvola može dobiti i za mesec - dva!
A zašto sve ovo? Pa, prosto, loša organizacija... U Italiju svakodnevno, pristižu čamci puni imigranata, koji posle par godina rada na crno, uspeju da dobiju dozvole za rad i boravak. Italijanska država, njima, nakon toga, dozvoljava da pozovu sve članove uže i šire porodice, koji takođe mogu potom da dobiju dozvole za boravak, po gore navedenoj proceduri. Kada, dakle, Arapin pozove celu porodicu i par Senegalaca pola svoga sela, italijanska centralizovana administracija, koja ni inače nije baš efikasna, biva potpuno zagušena. A ako Kurdi odluče da trbuhom za kruhom krenu put Italije, neminovan je ponovni pad vlade!
Međutim, u lokalu, kao što rekoh, stvar je potpuno drugačija: gradski prevoz funkcioniše sjajno, karte se vade na svakom ćošku, turističke i sve ostale informacije su stalno dostupne, svuda se možete učlaniti, dobiti kartice za popuste, i to sve u roku od 5 minuta!
Štrajkovi
Zanimljiva italijanska tradicija su štrajkovi. Gradski prevoz je posebno poznat po ovome, jer su štrajkovi tu redovni. Međutim, ovo je lepo izorganizovano, jer vas tačno obaveste o danu i satima štrajka (obično tada busevi idu samo u špicu), pa možete da uplanirate gde ćete i kada. Međutim, nismo uspeli da saznamo zašto oni tačno štrajkuju i da li će ikad prestati, pošto to traje već godinama. Negde na početku Bertolučijevog filma “XX vek“ se vidi ta sklonost ka štrajku, verovatno je to posledica stalnog sudara različitih režima. Za ova dva meseca, pored gradskog prevoza, u štrajku je bilo i školstvo, fakulteti, a nabasali smo i na neke socijalističke demonstracije u centru Bolonje, sa sve kordonom milicije, a potom i na antifašističke. Uz to, imali smo i tu sreću da na dan našeg puta u Srbiju bude generalni štrajk baš svih autobusa i vozova (gradskih i međugradskih), na državnom nivou. Kataklizmatično iskustvo je doživeti kolaps železničke stanice u Bolonji, sa koje, u normalnim uslovima, sa svakog od 20 perona, na svakih par minuta polazi neki voz! Srećom, naš voz je polazio u špicu, kad je štrajk bio obustavljen na dva sata...
Kultura & umetnost
Italijani su neverovatno ponosni na svoju bogatu istoriju i umetničko nasleđe, posebno renesansu, koja je ovdašnja tvorevina. Cela država je zapravo jedan veliki muzej, jer skoro svaki veći grad (a samo na severu Italije ih ima bar pedesetak) ima poneku rimsku statuu, mozaik ili etrurska oruđa, dvorac ili veliku galeriju u kojoj se čuva neko remek-delo renesanse i obavezno par neverovatno velikih crkava svih mogućih stilova... Pa čak i da vas lepe umetnosti ne zanimaju, u Italiji ćete ih zavoleti, jer je sve toliko podređeno tome da ne možete uteći. Nije retka stvar da vas u muzejima čuvari upućuju kuda da idete, da ne bi nešto propustili, a ako slučajno vide da gledate onako ofrlje, površno, ili da, ne daj Bože zaobiđete neko važno delo, mogu i da se uvrede!
Sinonim za Italiju je opera. U stvari, ona je za Italijane stvar od nacionalnog interesa! Najznačajnije opere, posebno one Verdijeve, nastale su baš u vreme borbe za ujedinjenje, pa su mnoge arije, poput hora jevreja iz opere “Nabuko”, postale prave rodoljubive himne. Nije bio redak slučaj da se uz aplauz u čuvenom Teatro Alla Scala u Milanu zavijore zastave, uz revolucionarne povike protiv Francuza ili Austrije koji su držali priličan deo teritorija buduće države... Baš zbog svega toga, ovde se gaji kult opere: najkvalitetnija izvođenja, silni festivali, neverovatno lepa pozorišta... A karte je moguće pribaviti uz prilične napore, jer su mnogi Italijani tokom cele sezone već pretplaćeni za sve predstave u najjačim operskim kućama!
 |
| Zanimljivi detalji: Božićni ukrasi u Bolonji, oslikana kuća, prozor u Mantovi |
Dizajn & moda
Kad vidite neko dizajnersko čudo, pogledajte nalepnicu i videćete Made in Italy! Majstori stila i dizajna, nema šta... Počevši od ograda na terasi, preko stolica, enterijera, izloga, ma sve ima svoj poseban pečat i specifičan izgled! To se sve naravno, odnosi i na modu, ekstravagancija je na svakom ćošku. Na doterane devojke i žene smo, koliko-toliko i navikli, ali ono što upada u oči su muškarci: kada vidite braon cipele, ne morate ni gledati koje je boje kaiš... Uz sve to, opušteno, farmerice i sako, i miris parfema miljama unaokolo...
Hrana & piće
Tačno je 14h. Mir i tišina. Pustom ulicom, lenjo se promuva koja mačka, i očeše se o rešetku zabravljene radnje. Prolazimo pored restorana. Unutra puno kao oko, zvekeću tanjiri, lupkaju čaše, zajapureni konobar trči od stola do stola, ne bi li uspeo da opsluži sve mušterije... Hmm... Tačno 15.30h. Uz kloparanje metalne rešetke, oslobađaju se šareni izlozi, siti prodavci lagano zauzimaju svoje pozicije... Gle, pojavljuje se čovek na ulici, eno nekog mladića gde istrčava kera... Prošlo je 19h. Muzika trešti iz šarenih butika, reka ljudi sa kesama teče ulicama... Tu je i velika otvorena pijaca sireva, sajam čokolade, neke bakute veselo čavrljaju u parku... Tek posle ponoći, grad će poći na počinak...
Dakle, Italijan je strogo tajmirana mašina što se tiče obroka! Ako poželiš da ručaš u 16h, svi ovde će pomisliti da nešto sa tobom nije u redu! Dakle, ujutru se popije mocca (to je kafa iz one čudnog osmouganog metalnog bokalčića) ili se pre posla svrati do kafea, i sa šanka srkne kafè, kafè ristretto ili capuccio (duži, kraći espreso ili kapućino), i pojede se neki panino (sendvič), cornetto (kroasan) ili neki sličan slatkiš (ovaj postupak se može ponoviti nekoliko puta u toku dana, po želji). Od 13 do 15h se ne žale pare, svi restorani su krcati, ili se u toplini doma jede zuppa, antipatsti(hladno predjelo), primo piatto (neka pasta, špageti, tortelini, lazanje...), pa secondo piatto (neki komad mesa, riba...) i na kraju desert... Sve porcije su prilično male, pa je ova raznovrsnost fizički ostvarljiva. Uz neko finije vino, ovakav ručak izađe minimum 30 evra po osobi. Naravno, tu je uvek i pizza, koja može sasvim fino da posluži kao obrok za oko 5 evra. Ovakav postupak se ponavlja negde oko 20h, kad obavezno počinje večera. Dakle, kad Italijan čuje povik „Tutti a tavola!“ (Svi za sto), svaki posao postaje nevažan, sve staje, život zamire, vreme je za jelo uz druženje! Italijan NIKAD ne jede sam! Logično, jedan od omiljenih ritualnih vidova druženja Italijana je i zajedničko pripremanje obroka. Na kraju, čovek bi rekao da su svi u toj Italiji debeli, ali naprotiv, ovako raznovrsni i pritom mali obroci, tako pravilno raspoređeni, blagotvorno deluju na njihovu liniju.
Kad vidite neko dizajnersko čudo, pogledajte nalepnicu i videćete Made in Italy! Majstori stila i dizajna, nema šta... Počevši od ograda na terasi, preko stolica, enterijera, izloga, ma sve ima svoj poseban pečat i specifičan izgled! To se sve naravno, odnosi i na modu, ekstravagancija je na svakom ćošku. Na doterane devojke i žene smo, koliko-toliko i navikli, ali ono što upada u oči su muškarci: kada vidite braon cipele, ne morate ni gledati koje je boje kaiš... Uz sve to, opušteno, farmerice i sako, i miris parfema miljama unaokolo...
Hrana & piće
Tačno je 14h. Mir i tišina. Pustom ulicom, lenjo se promuva koja mačka, i očeše se o rešetku zabravljene radnje. Prolazimo pored restorana. Unutra puno kao oko, zvekeću tanjiri, lupkaju čaše, zajapureni konobar trči od stola do stola, ne bi li uspeo da opsluži sve mušterije... Hmm... Tačno 15.30h. Uz kloparanje metalne rešetke, oslobađaju se šareni izlozi, siti prodavci lagano zauzimaju svoje pozicije... Gle, pojavljuje se čovek na ulici, eno nekog mladića gde istrčava kera... Prošlo je 19h. Muzika trešti iz šarenih butika, reka ljudi sa kesama teče ulicama... Tu je i velika otvorena pijaca sireva, sajam čokolade, neke bakute veselo čavrljaju u parku... Tek posle ponoći, grad će poći na počinak...
Dakle, Italijan je strogo tajmirana mašina što se tiče obroka! Ako poželiš da ručaš u 16h, svi ovde će pomisliti da nešto sa tobom nije u redu! Dakle, ujutru se popije mocca (to je kafa iz one čudnog osmouganog metalnog bokalčića) ili se pre posla svrati do kafea, i sa šanka srkne kafè, kafè ristretto ili capuccio (duži, kraći espreso ili kapućino), i pojede se neki panino (sendvič), cornetto (kroasan) ili neki sličan slatkiš (ovaj postupak se može ponoviti nekoliko puta u toku dana, po želji). Od 13 do 15h se ne žale pare, svi restorani su krcati, ili se u toplini doma jede zuppa, antipatsti(hladno predjelo), primo piatto (neka pasta, špageti, tortelini, lazanje...), pa secondo piatto (neki komad mesa, riba...) i na kraju desert... Sve porcije su prilično male, pa je ova raznovrsnost fizički ostvarljiva. Uz neko finije vino, ovakav ručak izađe minimum 30 evra po osobi. Naravno, tu je uvek i pizza, koja može sasvim fino da posluži kao obrok za oko 5 evra. Ovakav postupak se ponavlja negde oko 20h, kad obavezno počinje večera. Dakle, kad Italijan čuje povik „Tutti a tavola!“ (Svi za sto), svaki posao postaje nevažan, sve staje, život zamire, vreme je za jelo uz druženje! Italijan NIKAD ne jede sam! Logično, jedan od omiljenih ritualnih vidova druženja Italijana je i zajedničko pripremanje obroka. Na kraju, čovek bi rekao da su svi u toj Italiji debeli, ali naprotiv, ovako raznovrsni i pritom mali obroci, tako pravilno raspoređeni, blagotvorno deluju na njihovu liniju.
 |
| Kapućino sa fokačom u pozadini, jedna Bolonjska Tratoria i po koji sir... |
Pankabestije
Kao i u ostalim zapadnim zemljama, ovde je uobičajeno da kućni ljubimci idu svuda sa gazdom. Posebno popularni su psi, jer su vrlo zahvalni i pametni, a ipak traže manje pažnje nego deca, pa najčešće stupaju na funkciju sina ili ćerke ponosnog vlasnika. Ipak, nije baš prijatno da vam se u apoteci oko nogu vrzma pudla, ili da velika doga uskače u autobus i seda pored vas... Posebno je degutantno kad prisustvujete deljenju sendviča između psa i gospodara, po principu “daj mi griz”. Usled ovog prisnog odnosa sa kerovima, ovde se razvila posebna vrsta klošara: takozvane “pankabeštije”, tj. prilično neugledne, štrokave osobe sa pirsinzima i dredovima koje uvek idu u paru sa po jednim velikim psom (iliti beštijom). Među njima ima više slojeva: od beskućnika i narkomana, do siromašnije, ideološki zanesene mladeži, pa do uličnih svirača i artista...
Kao i u ostalim zapadnim zemljama, ovde je uobičajeno da kućni ljubimci idu svuda sa gazdom. Posebno popularni su psi, jer su vrlo zahvalni i pametni, a ipak traže manje pažnje nego deca, pa najčešće stupaju na funkciju sina ili ćerke ponosnog vlasnika. Ipak, nije baš prijatno da vam se u apoteci oko nogu vrzma pudla, ili da velika doga uskače u autobus i seda pored vas... Posebno je degutantno kad prisustvujete deljenju sendviča između psa i gospodara, po principu “daj mi griz”. Usled ovog prisnog odnosa sa kerovima, ovde se razvila posebna vrsta klošara: takozvane “pankabeštije”, tj. prilično neugledne, štrokave osobe sa pirsinzima i dredovima koje uvek idu u paru sa po jednim velikim psom (iliti beštijom). Među njima ima više slojeva: od beskućnika i narkomana, do siromašnije, ideološki zanesene mladeži, pa do uličnih svirača i artista...
Temperament, društvo, porodica
Svi ljudi su prilično različiti, pa je kadkad teško generalizovati osobine cele nacije. No, ipak, kad sednete u voz pun Italijana, možete ustanoviti koja im je neka zajednička crta, a još ako popričate sa par njih...
Prema tome, zapazismo da Italijane krase seledeće vrline:
Svi ljudi su prilično različiti, pa je kadkad teško generalizovati osobine cele nacije. No, ipak, kad sednete u voz pun Italijana, možete ustanoviti koja im je neka zajednička crta, a još ako popričate sa par njih...
Prema tome, zapazismo da Italijane krase seledeće vrline:
- Pričljivost i bučnost – u vozu koji putuje 2 sata, u proseku svaki Italijan na mobilni priča bar polovinu puta, prilično viču, baš ih briga da li ih neko sluša ili ne.
- Ljubaznost – uz pozdrav, obavezna su dva poljupca u obraz – sem kad se pozdravljaju dva ne-gej muškarca, uvek se nasmeše kad nešto pitate i upljuju se da vam objasne.
- Opuštenost – pauzu za ručak, tačno u 13h niko im ne može uskratiti. Ako npr. ne radi aparat za poništavanje karata na buskoj stanici, svi će probati da ponište kartu, a kad vide da aparat ne radi, samo će slegnuti ramenima i čiste savesti se švercovati u busu, ne prijavivši kvar (na kraju smo, pored svih Italijana, mi prijavili kvar, jer uređaj nije radio 3 dana).
- Prilične neženje – prag za rađanje dece je 35 godina zbog čega je Italija azil za one koji hoće da prolongiraju udadbu ili ženidbu.
- Grupna svest – najčešće se kreću u gupicama, a svako iz društva je specijalista za neku temu: tako npr. kad u društvu pitate nešto o automobilima, svi će prstom upreti na Đovanija – on je stručnjak za automobile. A o politici? Evo, tu je Mikele, on je završio prava... I sve tako...
|
Toto Cutugno - L'Italiano |
Toto Kotunjo - Italijan | |
| Lasciatemi cantare con la chitarra in mano lasciatemi cantare sono un Italiano Buongiorno Italia gli spaghetti al dente e un partigiano come Presidente con l'autoradio sempre nella mano destra e un canarino sopra la finestra Buongiorno Italia con i tuoi artisti con troppa America sui manifesti con le canzoni con amore con il cuore con piu' donne sempre meno suore Buongiorno Italia buongiorno Maria con gli occhi pieni di malinconia buongiorno Dio lo sai che ci sono anch'io Lasciatemi cantare con la chitarra in mano lasciatemi cantare una canzone piano piano Lasciatemi cantare perche' ne sono fiero sono un italiano un italiano vero Buongiorno Italia che non si spaventa e con la crema da barba alla menta con un vestito gessato sul blu e la moviola la domenica in TV Buongiorno Italia col caffe' ristretto le calze nuove nel primo cassetto con la bandiera in tintoria e una 600 giu' di carrozzeria |
Dajte mi da pevam i gitaru da sviram dajte mi da pevam jer ja sam Italijan Buongiorno Italia i špageti al dente partizan nam je prezidente muzika u kolima da svira mora i da peva kanarinac kod prozora Buongiorno Italia i umetnici previše sklonosti ka Americi sa srcem i ljubavnim pesmama sve manje svetica međ’ ženama Buongiorno Italia Buongiorno Maria i u očima melanholija Buongiorno Bože pogledaj na mene iz lože! Dajte mi da pevam i gitaru da sviram dajte mi da pevam uz laganu stvar da uživam dajte mi da pevam jer na to sam ponosan jer ja sam Italijan, pravi Italijan Buongiorno Italijo, hrabra do bola i penom za brijanje od mentola sa fensi prugastim odelima i nedeljnim sportskim pregledima Buongiorno Italijo i kratki espreso nove čarape na počasno mesto sa zastavom kod bojadžije dok 600 kubika pod haubom bije |
