Kada smo se vratili iz Afrike, kada smo završili blog, ljudi su nas često pitali kako je moguće da nam se toliko stvari dogodilo za tih nekoliko meseci. Da li smo nešto izmislili? Kažu da su Marka Pola, kada je ležao na samrtničkoj postelji, prijatelji nagovarali da im prizna da ih je lagao o svojim putovanjima. On je odgovorio: "Nisam ispričao ni polovinu onoga što sam video."

Kada smo seli da od bloga pravimo knjigu, shvatili smo da nije potrebno izmišljati, nego izbacivati. Previše se toga dogodilo. Neki od tih događaja toliko su neobični da se opiru bilo kakvoj obradi, stoje sami za sebe i ne daju se ni sa čim povezati, kao izolovana ostrva u putopisu. Priča koja sledi jedna je od onih koje nisu ušle u knjigu. Da nema fotografija, možda bismo s vremenom i sami poverovali da se nije ni dogodila.

—

Februar 2010.

Ivice kolskog puta zavejane su peskom. Svud oko nas žuti se pustinja Namib, tu i tamo istačkana busenjem pocrnele trave. Daleko, na desnom horizontu, peščani bregovi rastaču se u vrelini.

– Koliko do okeana? – pita Marko.
– Rekli su petnaest kilometara – kaže Uroš. – Čas posla!
– Bar tri sata. Kod koga je voda?
– Kakva voda?

Kaiševi ranca usecaju se u ramena. Knjige, izrezbarena drvena žaba iz Zambije, kesica peska iz Sudana, vreća za spavanje, fotoaparat, mreža za komarce, prljav veš, mali kišobran, kamenje – sve to poskakuje sa svakim korakom i muči mi oznojana leđa džombama i šiljcima.

– Ovo nismo najbolje isplanirali – kažem.
– Da – kaže Marko. – Evo nas usred pustinje, a avion nam poleće sutra.
– Sutra uveče – kaže Uroš. – Prošetamo do tog okeana, ošmekamo, vratimo se u Hentis, tamo u'vatimo stop za Svakop, noćni voz za Vindhuk, i imamo još ceo jedan dan!
– Znaš li ti, Uroše, koliko je sve to daleko?
– Ma daj. Pa tek je podne.

Grabimo dugim koracima. Pustinja isisava vlagu iz tela. Počinje da mi se muti. Zamišljam velik bokal hladne limunade; sladoled, i to kapri; crveno srce lubenice; providnu morsku vodu, negde u Grčkoj, i sebe kako kroz nju plivam. Na dnu je morska trava, stenje i ljubičasti ježevi.

– Jeboga, jezero! – Uroš uperi prst – je-ze-ro!
– Šta?

Gledam u pravcu njegovog prsta i vidim, u daljini, kroz lelujanje toplog vazduha, plavičasto jezero između peščanih dina. Sva trojica stojimo i piljimo, otvorenih usta.

– Jezero u pustinji?
– Pa vidiš valjda!
– Možda je oaza?
– Ali gde je rastinje?

Voda kratko zatreperi, pa nestane. Osetim kako me podilazi jeza, uprkos vrelini. Voda ponovo zasvetluca, plavkasta i svetla.

– Nije to nikakvo jezero.
– Ne.
– Ajde, idemo. Nemamo vremena.

Brežuljci u daljini odvoje se od tla i ostanu da lebde. Jezero se izduži i poteče poput spore reke. Oko busenova suve trave pojave se lokve, u kojima se ogleda svaka vlat. Nebo iscuri u pesak kao plava šaka na žutom stolnjaku. Pogled mi padne na moje patike, poderane i izbledele, i pomislim kako će ovo biti nemoguće ispričati. Rastakanje svetla, srastanje neba i zemlje, žedan povetarac, slan znoj u uglovima usana. Linije tragova u pesku pletu se za nama kao trostruki rukopis.

– Jeboga, okean!
– E, mani me.
– Aman ljudi, stvarno je okean!
– Paz' da nije...

—

Knjiga o ovom putovanju uskoro izlazi iz štampe, najkasnije početkom aprila. Naručite je već danas po sniženoj ceni!