Rijeka - Fiume.
Iz Užica pođoh za Beograd 16. maja (1892), a iz Beograda krenuh 20. maja u Peštu, a iz Pešte za Fijumu u 2,25 časova. (Do Pešte košta druga klasa 15,30 kruna a od Pešte do Rijeke 14 kruna.)
Do Pešte je putovanje veoma monotono, dosadna ravnica i baruštine, a već od Pešte bilo je romantičnije, plodna polja i šumoviti brežuljci davali su oku lep pogled. Pada u oči da je bagrem jedini predstavnik šumskog drveća.
Vreme je bilo divno, nekoliko puta je padala kiša i ogrejavalo sunce a to je za putovanje bilo vrlo prijatno jer vrućina nije ni najmanje dosađivala. U Zagreb smo stigli u 11 časova noću, a u Rijeku stigli u 6 ½ časova izjutra.
Dakle, putovao sam neprekidno 24 časa.
Što se voz više bližio primorju, to se sve više širio krš, kroz koje je lupnjava vagona strahovito odjekivala.
Ko nije video kako vredni ljudi, u jednom golom kršu mogu da prave plodne oaze od nekoliko stopa zemlje, i to da bude zasejano, taj treba da dođe ovamo i vidi kako se jedan narod dovija!
Ja sam proputovao i video najvrletnije krajeve naše otadžbine, i sve je to cveće naspram neplodnog zemljišta Dalmacije!
Pa ipak, vredna ruka dalmatinskog seljaka napravila je čitave humke od skupljenog kamenja sa kamenitih njiva, pa je to malo zlehude zemljice zasadila maslinom, povrćem, ili drugim kakvim plodnim drvetom. Pa i sela su im usred krša, sa malim bašticama.
U putu kroz Hrvatsku najviše me je iznenadio mađarski jezik kojim su govorili svi činovnici na železničkoj pruzi, pa i sami kondukteri, te to otežava, putnicima koji ga ne znaju, sporazumevanje. Usred Zagreba nisu hteli drukčije da govore sem mađarski.
Rijeka je lepa varoš, na obali morskoj, pod brdom, sa lepim zgradama, krivim ulicama, dobrom kaldrmom.
Srbi imaju svoju crkvu koja je dosta bogata jer ima prihod od dućana godišnje 10.000 forinata. Crkvu su zidali Srbi Hercegovci pre 104 godine. Paroh je čuveni Srbin, prota Jovan Šorak, koji je poštovan i uvažen od sviju koji ga poznaju.
Danas u Rijeci, kako mi rekoše, nema više od 200 Srba! Ali, ipak, i ta mala šaka ima svoju čitaonicu od 50 članova i svoje pevačko društvo.
Trgovina je vrlo živa, svedok su mnoge trgovačke lađe koje svakog dana stižu u pristanište.
Mađarska vlada troši ogromne sume na unapređenje Rijeke, naročito je podigla velike magacine za stovarište hrane, vina i kolonijalne robe.
Glavni je jezik talijanski, pa srpski (hrvatski), a mađarski čuje se samo od putnika Mađara koji su najbezobrazniji ljudi na svetu.
Pričali su mi da, kad je car Franjo dolazio u Rijeku, vlast je naređivala da se viče „eljen“ ali se to nije ni čulo od silnih uzvika „eviva“ i „živeo“. Od Rijeke do Opatije (Abacija) nema više od 13 kilometara, lađom se stiže za nepun sat, i prvo mesto staje 40 novčića.
Abacija (Opatija) od prirode nije lepo mesto ali je veštinom ruku doterano i ulepšano.
Opatija - Abbazia
Pred hotelom Qvarnero, gde je glavno kupatilo, ograđen je mrežom prostor za kupanje.
More je bilo tijo i mirno, kupača je bilo svega 15, većinom ženskinja, sve su imale šešire na glavi, u tesnom triko kostimu za kupanje. Platio sam za kupanje 30 novčića i prvi put zagazih u more da se kupam. Nekakav čudan osećaj obuzimao me. Morska voda je bila gotovo mlaka, pod nogama sitan pesak, a nad morem svež i čist vazduh.
Gusta i zelenkasta masa vode koju narod zove „debelo more“, činila je da su se grudi nadimale, disanje je bilo duboko i brzo, bio sam u nekom prijatnom raspoloženju. Na mene je more dejstvovalo vanredno, njegova beskrajnost, promenljivost boje i raznolikost strujanja talasa, zanosilo me je i očaravalo.
Kad sam se okupao, dugo sam sedeo na terasi, u hladovini tuja i oleandera koji su ovde neobičnih razmera.
Gledao sam u more i slušao kako se ispod mene lome talasi o stene koje je voda izlokala i izbušila.
Kako je tada čovek osvežen i okrepljen!
Jer, odista nema ništa lepše no gledati kako se dve beskrajnosti, nebo i more, dodiruju. I kad se, pritom, pogleda iza sebe i ugledaju se svakovrsne palme, agave, kamelije, mirte, lorbere i čemprese, onda se uživanje uvećava, duša osvežava a naročito ako se dolazi iz mesta grmova i brestova, kao, po bogu, ja.
Pošto sam se dobro odmorio, otišao sam u neku restouraciju da ručam, uzeo sam jedan „ramstek“ i porciju jagoda, što je bilo dovoljno, i za to sam platio pet kruna.
Krenuo sam se iz Abacije tek u 8 časova.
Kupanje u moru ne samo što je prijalo i dobro za zdravlje, već je i interesantno gledati kako se u slobodnom prostoru kupaju zajedno muški i ženski, i razdvaja ih samo jedan zategnuti konopac!
U početku za nas, koji smo došli sa istoka, gde se suknja ne podiže dalje od članka, izgleda malo zazorno videti žensku u najpotpunijem negližeu, u gaćicama, sa golim „vadlaža“, zaobljenim grudima i svim oblinama lepoga tela!
Ali, svako čudo za tri dana, pa i to čuđenje brzo prestaje, čovek se brzo navikne na takve pojave, i one mu postaju docnije obične.
U Abaciji sam se upoznao sa Srbinom Stevom Jovanovićem koji je bio poslanik u mađarskom saboru.
Vrativši se u Rijeku, prva mi je briga bila da spremim stvari za lađu. Platih račun u hotelu „Lojd“ koji je iznosio 4 krune za jedno prenoćište i dva dana. Stvari predade na lađu vratar, uz pripomoć jednog komisionara koji je, uzgred budi rečeno, bio pravi liliputaner ali, po uveravanju meštana „fina glava“.
Stvari smestiše u kabinu za spavanje, koja je bila u dnu lađe, gde su bila dva kreveta, jedan povrh drugog, i jedna sofa presvučena plišom koja je, takođe, mogla služiti za spavanje, tu je bio i lavor za umivanje, čiviluk – uopšte, bilo je udobnosti kao u sobi, samo dosta stešnjeno. Brod se zvao „Hungarija“. Njegovo uređenje izgledalo mi je raskošno. Električno osvetljenje bilo je po celom brodu, na krovu, sali, kabinama (bilo ih je deset za spavanje). U sali je bio glasovir, stolice sve plišem postavljene, divna ogledala, čistoća izvanredna, jednom rečju, sve je bilo tako udešeno da bavljenje na brodu bude ugodno i prijatno.
Kapetan mi je pričao da je parobrod pravljen u Kilu, i da je koštao 380.000 franaka a stigao je iz Kila u Rijeku (kroz Gibraltar) za 13 dana a što je neverovatno, veli, da je napravljen za ciglo 4 ½ nedelje.
Prva klasa do Kotora košta 47 kruna.
Lađa je krenula 24. maja, u subotu, u 1 ½ čas po ponoći, a ja sam tada uveliko spavao, umoran i iznuren vrljanjem tamo-amo. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
